субота, 28. јануар 2017.

Mogao bih se umiti

Sedeo je u tišini.
Isključio je televizor. Radio mu nije trebao, a ni mobilni telefon.  Sedeo je sam uljuljan neprovidnim velom praznine.  Samo bi se povremeno trgao, boreći se sa nastupajućim snom. Na oči se navukla izmaglica svih vremena. Donosila je opuštanje i neviđeni mir.
Onda je naglo skočio. Stresao je san. Oslobodio se tereta otežalih kapaka. Veselo je uzeo uvek spreman pribor za pecanje.
Bicikl je u svojoj radosti sam pokretao pedale. Vetar mu se mrsio kroz, još uvek plavu kosu. Rukavi su se naduvali od njegove snage.  Videle su se maljave podlaktice.
Smejala se livada pokrivena žutim cvetovima gorušice. Mirisalo je na leto, na čisto nebo i veselu dušu. Sam je osećao neku iznenada dobijenu snagu. Iako se poslednjih dana nije osećao najbolje, danas je pevao.
Danas se podmladio. Danas je živeo.
Iako je dan bio topao, osećao je neku tihu nelagodu i blagu jezu  usred te besprekorne lepote. Nije se plašio.
Širio je radost oko sebe.
Nalazio se na malom uzvišenju. Uzvišenje je predstavljalo levu obalu kanala Dunav-Tisa- Dunav. Voleo je to mesto. Ono je uvek bilo tu samo za njega. Spremno ga je čekalo. Kad god je osećao strah, tugu ili najmanju nelagodu dolazio je baš tu.
Prilaz vodi činila je utabana glinena staza. On i oni koji su voleli ovo mesto su stazicu utabali svojim stopalima. Kada je bilo suvo žuti oker se presijavao na suncu. Mesto gde se staza grlila sa vodom je bilo zeleno. Vlažna , lepljiva glina je stavljala svo svoje znanje na dlan svoga  poštovaoca. Mali plićak pun punoglavaca se presijavao na dnevnom svetlu. Toplota je činila da im se brzo razvijaju nožice , a da im rep postepeno nestaje. Uvek je voleo igru njihovog preobražaja.  Crpio je životnu snagu iz njihovih borbi za opstanak. Radovao im se. Divio se njihovoj životnoj borbi.
Uvek bi se osmehnuo. Podsećali su ga na detinjstvo.
Znao je da pronađe najskrivenije slavske kolače i da ih prvi proba...ne baš proba... još uvek, baš kao sada, oseća blagu mučninu od previše vanile.
Mestašce je bilo skriveno od pogleda znatiželjnika. Nekoliko mladih izdanaka bagremova je svojim zelenim krošnjama kao pobednički lovor venac, štitilo onooga dole.  S ponosom je podizao pogled do mladih krošnji.  Radovao se što ga ne vide dosadni prolaznici.
Maločas ga je jedan pas markirao. Njegov vlasnik je primetio parkiran bicikl, pa je psa izveo iz marke.
- Bože, kao da sam kakav fazan... Šta li mi ovo danas ne da mira? Šta li ovo danas prekida biserni sunčev  sjaj  preko zelene vode? Zašto ne mogu ...?
Odjednom, iz vedra neba je došao bol.
Nenajavljen.
Preseklo ga je preko grudi. Zabolo se u leđa, pa u stomak. Borio se da dobije vazduh.
Na trenutak mu je bilo bolje.
Živnuo je.
Mirno je seo i dubokim udasima je u svoja pluća unosio vazduh obojen mirisom praiskonske gline. Disao je. Još malo...još malo...
- Mogao bih se malo umiti. Dobro mi je  ova voda uvek činila.
Lagano se podigao sa svoje tronožne stolice. Kleknuo je na levo koleno. Desnom rukom je dotakao mirnu površinu vode.
Onda ga je bol po drugi put pokosio. Licem je pao u plićak.
Male žabice su se magičnom brzinom razbežale. Morao je da diše.
- Još samo jednom- letelo je najvećom brzimom misli.
Udahnuo je  hladnu zelenu vodu koju je toliko voleo.

Gore je pas lajao. Gazda ga je grdio. Pas nikako nije hteo da napusti marku. Lajao je i lajao. Gazda se lagano spustio utabanom glinenom stazom. Venac bagrem- lovora se širio u svoj svojoj lepoti.
Čovek se dušom i telom nalazio u biserno osunčanoj zelenoj vodi.

недеља, 22. јануар 2017.

Ništa nije kao kod nas

Mirno popodne ga je vratilo unazad.

Preko njega su prešle  mnoge hladne zime, ni vrela leta ga nisu zaobišla.
Nekada,  u mladosti, voleo je da pod krovom ispražnjene kotarke napravi sebi ležaj. Prostro bi slamu, preko nje bi raširio grubo laneno platno donešeno u  kuću zahvaljujući vrednim rukama njegove, sada već pokojne,  žene.
Voleo je kada su šaputali pod vedrim nebom, zagledani u visinu. Kroz rupu između gredica videlo se trajanje beskonačnosti nebeskog prostranstva. Sjaj zvezda ih je milovao, a ugovoreni brak nije bio ugovoren, već se zimsko inje čudesnom magijom pretvaralo u mirisne plave ljubičice, čije se skromno seme pretvorilo u bokor, bokor u baštu, a nežne vitice su i dalje pružale svoje krake.

- Tako je bilo...tako je bilo... Mila... Mila... E, da si mi tu!

Popio je svoje pivo, ono nedeljno, posle ručka, koji je inače sam skuvao. Sve u jednom loncu... onako ... da se kuva polako, pa kašikom... Ionako mu je bilo sve jedno šta jede... jeo je sam.
Laganim korakom se uputio miru i tišini.
Otovrio je kapiju božanske bašte. Uputio se mestu na kome je uvek pronalazio mir.  Seo je na klupu napravljenu svojom rukom. Onoj koja je mirno spavala je počeo priču svoga putovanja.

- Da ti kažem.
Vratio sam se.
 Pustila si me da idem. Tamo sam išao s njim. Bio sam siguran. Leteli smo avionom. Sedeo sam mirno. Nisam smeo ni da govorim, a i disao sam polako.  On me je pokatkad potapšao po ramenu, tek da me uteši, a  i da otera zle duhove koji su mi se uvlačili pod kožu...
A okean...  to se ne zaboravlja... to je lepota... plavo... plavo kao naš ravničarski različak kada na njega padne kap nebeska, pa se onako umiven  presijava na suncu. Rekao mi je da je to Pacifik...Tihi okean. Ćutao sam. Bio sam tako neprimetno mali naspram širine i lepote nepreglednog morskog prostranstva.  Trudio sam se da upijem njegovu tišinu,  da mogu tebi  da pokažem. Ušao sam u nepregledni peščani plićak... ledena voda... prepuna mirisima daljina koje se prelivaju kroz mnoštvo malih talasa... Kad god bih sklopio oči ti si bila pored mene...
  Bila si u njemu, u njegovim tamnim očima je blistala tvoja životna radost. Nije mi dao ništa da radim...vodio me je...video sam svašta...svakakav svet. Treba samo da gledaš, ne smeš nikoga da dodirneš, ni da zoveš na kafu...samo one koje dobro poznaješ...
Da ne zaboravim, video sam onaj tramvaj, onaj koji putnici sami okreću. Kad stigne do poslednje stanice, oni koji hoće da se voze ga sami okrenu, pa hajd... Crven, lep...kao poslednja junska rascvetala bulka blago zagasla...
 Mogu ti reći da im hrana nije neka. Sve je to lepo... umiveno.. čisto...organski,  kažu...ali nema ukusa, nema one slasti...kada uzmeš prvu trešnju sa drveta, pa je zagrizeš, a ona pukne od jedrosti i slasti...  tamo su sve  jednake,  iste veličine, istog oblika, potpuno iste...ali bez ukusa...
Bilo mi je lepo... Dočekah i dan da krenem kući... Naš Jane  me je dopratio do aviona. Stavio me u onaj prostor gde moraš da budeš dok avion ne krene... sporazumeo se sa onom lepotom devojkom, da me isprati na onaj drugi aerodrom... Sve je bilo lepo i dobro, ali... ne može sve da bude kako bih ja hteo... Izgubio sam se.
 Taj Njujork...  to ti je ...gužva... svi žure... svi jure... nisam ja ni kročio sa aerodroma... to ti je zbrka... puno ljudi... a nikoga da pitaš, a nikoga ne poznaješ...ja znam samo rumunski... Dok su pored mene mravi od ljudi vrveli i sve bržim koracima leteli svako svojim putem, a ja sam od straha gubio dah, čuo sam reči srpskog jezika.  Samo  sunce sa nebesa me je obasjalo! Bio sam srećan i zahvalan što sam , nekada u detinjstvu učio srpski... Kao da me je sam Bog dodirnuo svojom rukom i podario mi milost.  Dečko je pričao, razumeo sam  reči... jedva sam čekao da završi razgovor.  U njegovim očima sam video oči našeg sina...bio sam srećan...
- Sine, hoćeš li mi pomoći da se snađem? - pitao sam ga blago ga dodirnuvši za rame sa koga je visio pun ranac.
- Naravno da ću Vam pomoći... dajte kartu... da vidimo... idemo u istom pravcu...Frankfurt...
Posle ćete vi za Bukurešt, a ja ću u Beograd. Ništa ne brinite, idete sa mnom... ništa brinite. Osmehivao mi se osmehom svih sinova pod kapom nebeskom.
Suze su mi pošle na oči... Sve sam mu ispričao i o njemu i o tebi, o svemu i nije me bio strah u avionu...
Neka ga Bog čuva...
Kažeš ima dobre dece, sreća je pa ih ima...
Pitaš me kad ću opet? Ne znam... posustajem...možda ću skoro ...ipak...ništa nije kao kod nas...
A sada idem , dan se polako gasi...

среда, 18. јануар 2017.

Gde naći knjigu ,,Radost žute lubenice"


Poštovani prijatelji,
,,Radost žute lubenice"  možete naći na sledećem  linku.
Hvala.




Bogojavljenska noć

Visoki mladić se budio onda kada su svi odlazili na spavanje. Nije hteo da bude viđen. Godine su ga naučile tajanstvenosti i samo su posvećeni znali njegove noćne avanture. Oblačio je najbolju odeću. Onu najmodernijeg kroja, koja mu je itekako dobro stajala. U njoj se stasitost isticala, a mladost se obnavljala. Imao je sreću da je svojom strogom unutrašnošću uspevao da se prilagodi vremenu.  Tako sveže izbrijan najoštrijim brijačem na svetu, zaplesao bi na poznate note učitelja  Milorada Petrovića Seljančice:  ,, Igrale se delije",  samo što je mnoštvo delija činio on sam.  Lakonog,  u pomoć je pozivao ledeno sveži noćni vazduh i malo vodene pare, tek toliko da se radi svečanosti trenutka uhvati inje na granama, pa da se sav opijen svežinom i lepotom raširi. Blistao je.  Blistale su daleke zvezde na nebu. Blistao mu je osmeh u ledom okovanoj noći.  Ponekad bi ga posipala raznolikost belih pahuljica. Kao sedefni biseri su se lepile na njegovu uredno ošišanu kosu. Stvarale su veo savršenosti i nedostižne neprolazne mladosti.
Da ga je neko upitao koja noć je najbolja za ples i u kojoj noći se najbolje skriva, ne bi odgovorio. Sve su mu bile drage.
Voleo je Badnju noć. Voleo je noć prvog dana Božića. Voleo je Svetostefansku noć. Voleo je noć kada se Sveti Vasilije svojom dobrotom i veselošću spuštao sa Nebesa i hvatao se do njega u  nevidljivo kolo.

- Ne, nemoj me tražiti. Nećeš me videti. Ne želim da me vidi  iko od vas,  koji niste osetili lepotu Neba i milost Raja. Ne želim de me iko  uprlja svojim rukama  ili me oskrnavi pogledom varljivog oka.
Ponekad sam milostiv i pustim da me birani osete najsitnijim delom duše, onim najčistijim, bezazlenim. Oni me samo nazru, tek toliko da nisu sigurni da li je to java ili je to samo nedostižni san.
Volim i ovu posebnu noć. Bogojavljensku.  Tada je moj ples jedinstven. Plešem na ozvezdanom vedrom nebu, a oni očiju uprtih u Nebesa me ne vide.  Čekaju da se Nebo otvori i da im  se Gospod javi. Gospod mi se osmehuje. Ja sam prvi u Njegovom novom Letu.  Ja ga najavljujem.
...
- Bako, zašto danas moramo rano da legnemo?
- Danas treba rano da se legne... Ne ispituj me toliko!
- Bako, a zašto i ti ideš rano da legneš?
- Idem, ne pitaj, mala si. Žmuri i spavaj!
- Zato što će rano ustati. - došlo je iz susedne sobe.
- Zašto ćeš rano ustati!...
- Mir! Spavanje!
U neko doba, kada svi mirno spavaju ispod toplih vunenih jorgana, u trnucima kada je disanje najtiše, a duša se nalazi u najdubljem snu, neki nečujni sat je budio baku. Nekada, dok je bila mlađa i dok nije imala unuke na čuvanju, odlazila je u Hram, na službu, pa na litiju za Bogojavljenje.  Kad su je godine pristigle, u određeni čas posle ponoći ,  izlazila bi u hladnu januarsku noć. Preko spavaćice bi oblačila vuneni džemper i suknju. Na noge bi navlačila čarape, one štrikane, od oštre vune. Gore bi obukla stari Grombi kaput, težak kao svih sedam grehova čovekovih. Na nogama ujakove cipele, zbog veličine.  Izlazila bi u dvorište, na mesečinom posuti podijum bašte.
Volela je da gleda Gore.
U čistotu  i mir.
U bezvremerje.
U širokost.
Svoj plavi pogled je sjedijavala sa teget bojom noćnog neba. Čekala je znak. Čekala je otvaranje Nebeskih vrata.  Čekala je sjedinjenje sa milošću Gospoda.
Dugo bi stajala na hladnoći i na mrazu.  Dugo je njen pogled putovao do najudaljenije zvezde vidokruga.  Tek kada bi joj noge sasvim promrzle, ulazila bi u kuću. Zavlačila se u krevet. Onaj koji je bio ispunjen mirnim dečjim disanjem.
- Možda ću sledeće godine imati više sreće!- pročišćenom misli bi samu sebe vraćala u miran san.
Na Svetog Jovana smo jeli krofne.

Slika na svili ,,Prolaznost". 

субота, 14. јануар 2017.

To je bio dan

To je bio dan!
Svetao.
Sve se presijavalo od bogatsva i lepote.
Bogato darivan, ne sunčevom toplotom, već sunčevom svetlošću.
Beše vrlo hladno tokom noći. S jutra se magijom vreme menjalo. Poslednji tragovi inja su nestajali pod moćnim zracima.  Ledene iglice su se topile. Kapi su se zadržavale na granju i usnulim glavama plavog čička. One su opet posmatrača darivale svim duginim bojama odajući prikrivenu životnu radost.
Osvanuo je pravi dan za strastvene ribolovce u pokušaju ulova velike grabljivice- štuke.
Dugo pripreman, odvažan i uporan, pun nade i velikih očekivanja krenuo je u avanturu.  Stari auto je upalio od prve. Prosto je pevao najlepše melodije.  Putem su odjekivale note Zime Vivaldija. Sve se radovalo, sve je pevalo, srce mu je bilo puno...
- Kao život,  kao ovaj zimski dan,  kao ljubav, kao mladost,  pevaj, pevaj...
Do svoga mesta je stigao brzo, raspakovao se, zabacio udice. Dušom je odjekivala neka vera u siguran ulov.
- Znam. Sigurno znam! Biće, biće!!!! Dođite ribice, velike i male...Ne male, samo velike!
Raspakovao je ostatak stvari. Seo je na malu stolicu. Pogled mu je bio uprt u mirnu površinu vode čije je ivice bisernim sjajem krasio led. Đerdan se nizao do đerdana. Lepota do lepote i čistota.  Nebo je pevalo. Oslikavalo se, a beli oblačići su pravili ostrva u vodi.  Svojim plavetnilom nebo  je bojilo vodu.  Štap je zaigrao...
- Dođi tatici, dođi...uh , pa ti si velika, velika...dođi , dođi...
Desnom rukom je držao štap. Levom je pripremao meredov.  Noga je proklizla na tankom ledu.  Samo je krcnulo. Našao se u ledenoj vodi do kolena. Nije odustajao. Namotavao je najlon mašinicom blinkera - metar po metar. Ona se opirala. Nije se dala. Hladnoću je brisala vrelina unutrašnjosti i prigušena radost. Borio se. Borila se. Najzad je ulov dospeo na sigurno.
- Rekao sam ti... dođi... dođi... Lepa li si! Ček, da te izmerim...oho... skoro četiri kile! Pakuj se Aco i kući!
Na brzinu je pokupio svoje stvari. Obuo je suve čarape i rezervne cipele. Važno je da su noge na suvom. Pevao je.
- Znaooooo saaaam, znaaaooo saaam...
Pohvalio se mobilnim telefonom svojim ulovom i pozvao društvo na večernje druženje uz sveže pečenu ribu.
Savršen početak dana, neka ima i savršeno veče.
Uterao je auto u dvorište. Tražio je od žene pribor za čišćenje ribe.Voleo je da sam to radi.
-Ona ionako to ne radi kako treba. Samo da me ne čuje...
Fino ju je očistio, vodio je računa da njeni oštri zubi ne oderu kožu sa njegovih prstiju... tek tada je osetio da su mu prsti promrzli i da bi mu dobro došla rakijica da se ugreje. Isprao je očišćenu ribu još jednom. Prebacio ju je preko česme u dvorištu da se fino ocedi, pa da je pripreme za pečenje. Ušao je unutra.

-Šta?  Šta se?   Gde je moja riba? Gde je...!!!**????

Ukraj dvorišta se gipko sivo telo borilo svom životnom snagom da odvuče veliku slasnu debelu štuku na sigurno. Možda bi je pojeo i tu, ali je osetio da ne bi bio dobrodošao...
- Stoj, vrati se... Vrati se... Daću ti... Stoj!Stani...!!!!!
Sivo gipko telo, nekadašnjeg Bašaidca, sada Kikinđanina, premazano mnogim mastima oba mesta , je nadaleko, svojim nepogrešivim njuhom, osetilo miris ribe. Brkovi su ga doveli baš gde treba. Pritajio se i čekao...

- To je bio dan... tiho je sam za sebe govorio dok mu je u kraj oka stajala blistava duginim bojama obojena kap.

Slika na svili,,Pecanje".

понедељак, 9. јануар 2017.

Sve je to život

Rastežu se praznici.
Raširili se i traju.
Lepota u njima.
Radosti mnoge samo se broje.
Zasvetli i pokoja tuga.
Ne mogu se zaboraviti mnogi što disahu pored nas.

Nebo se pritajilo sivilom, zemlja samo drhti od teškog besnog mraza, a žena duboko zanesena svojim mislima pruža svoj korak prema periferiji grada, prema mestu gde niko nije budan. Prema mestu gde svi spavaju.
Srce joj je radosno. Sopstvena deca su ih nagradila putovanjem u Veneciju. Nagrada je za njenu knjigu i njegovu podršku.
Tek se  pokoji beli prah usudio da napusti sivilo kape nebeske i da u vijugavom letu proleti ispred nje. Nije osećala hladnoću. Ništa joj nije mogao januarski Svetostevanovski blagi dan. Hodala je i hodala. Letela je svojim koracima. Na nogama je imala duboke čizme, za broj veće, ali u njih je stala noga sa debelim vunenim čarapama oštrikana od prave žute grube vune. Boja se na njima razlikovala. Štrikala ih je njena tetka, grubim rukama i očima koje su nazirale svetlo. Štrikala ih je po sećanju, a omčice su se same nizale i predivo pretvarale ga  u čarapu. Gruboća je čuvala nogu i nije dozvoljavala osipanje dragocene toplote. Vuneni džemper i duks su čuvali telo, a preko svega se pružila duga mrka jakna kupljena u kineskoj prodavnici.
Nije mogla, a  da se ne nasmeje samoj sebi.
Naravno kapuljaču je stavila poreko glave. Bio je tu i veliki šal. Prava odeća za hladan dan. Koraci su se nizali. Pravili su vence neraskidivosti u svome napredovanju.
Najzad se kapija sama otvorila. Primala je retke.
Keramička slika pokazivala je dva lika. Jedan pored drugoga.  Opet se nasmejala.
- Ej, mati, mati... nisi htela stara pored njega mladoga. Kako je dole samo vi znate.  Gore ste mladi.  Da li biste se radovali, meni, njima, prazniku?... Eto idem na Slavu. Kući. Da znam, rekli biste - ,,ne idi po ovoj hladnoći, vrati se- ... ali ja sam tvrdoglavija od najtvrdoglavije mazge, zar ne mati?
Ti bi odgovorio-  otkuda si ti mazga -  i samo bi me gledao svojim blagim očima. Bilo bi ti puno srce sa nama okupljenim oko vašega stola. Šta da se radi,  tako život ide.  Polako.
Idem i ja . Magla se spušta, pokriva vas što mirno spavate. Šta da vam pričam? Sve znate.
Izvadila je iz torbe smotuljak uvijen u aliminijumsku foliju. Jednostavan  žuti rolat filovan pekmezom od kajsije. Stavila je dva parčeta gore na spomenik.
- Neko će videti, možda će ih ptice pokljucati, ali sve su to bića nebeska. Kako bude, biće.
Oče naš...Amin.
Napuštala je uspavano mesto drugom stranom, praveći krug. Oči joj padoše na ograđeni prostor. U njemu-  košnice. Nikada nisu bile tu.

- Da sve je to život.

Mesta hodočašća - Jerusalim, Lalibelo, Vatikan  samo svetle u daljinama.  Njeno svetli blizinom.  Mirom. Nemerljivom ljubavlju skrivenom duboko pod zemljom.

среда, 4. јануар 2017.

Veče pre praznika

Pred velike praznike...
Blaga tuga se dovuče na nevidljivim krilima i nežno donese nelagodu, nedostajanje. Koliko je radosti u okupljanju porodice, tolko je nedostajanje ljudi koje smo voleli i koji su voleli nas.
Ne želim tugu, ne želim onu veliku prazninu uvek prisutnu.
Puštam sećanje.
...
- Jedan, dva, tri...pedeset tri... sto dva...
Vreme se pretvorilo u brojanje, a ono  u niz prolaznosti. Nedogledno nizanje sa povećavanjem za jedan je ritmično narastalo.
Raslo je za jedan i uvek jedan.
Orah se pretvarao u minut, minut u sat, sat u dan, dan u godinu, godina u ljudski vek. Prisutnima se veo dremeži hvatao na umorne, snene oči. Polako je pretio da zacaruje. Baš  kada bi laki pretpraznički sanak uhvatio nespremne... neki nevaljali okrruglasti nemirko bi se bezobrazno otkotrljao ...
- Samo što  nisam zaspala... Dokle ćeš tako?
- Bolje da si ćutala ... sad ne znam... Pomešala sam...  Moram od početka...  Idi da se igraš!
- Ne moraš tako, stavi u kesu, pa koliko kome bude!
- Ne može, mora svakom jednako... svima jednako...neću da posle bude...jedan, dva,tri...
Niz je rastao, rastao...

Negde s jeseni kada je orah počeo da se oslobađa svoga tereta i da zeleni omotač obavijen oko drvenastog ploda otpada, pokazujući smeđu belinu ljuske, provodila je dane sakupljajući   ih jednog po jednog. Ubacivala ih je u jutanu vreću,  koja je svoje dane provodila na promaji šupe. Sušili su se. Čekali su bolje dane, čekali su Božić.
Imala je unučad, stariju i mlađu. Svima je namenila deo. Bile su tu i jabuke- crvene  i žute, s pijace. Jednako.
Nije volela ovo današnje. Svega svuda. Deca ničega željna. Raduju se nečemu što ona ne razume. Žele neke čudne sprave,  igračke ružne, da ružnije ne mogu biti. Sve nešto ... kao da su došle iz najstrašnijeg sna,  iz prave noćne more.
Doduše kupila bi ona i to. Kupila bi im sve, da je samo mogla.
Sećala se jednog svog Božića.
Stajala je na pragu gospodske kuće.
Bila je devojćica.
 Na sebi je imala kaput i šal. Imala je vunene rukavice koje joj je majka naštrikala od prave vune opredene od ošišane ovce sa sela. Malo su je grebale, ali su dobro greejale. Na nogama kaljače, tople i nepromočive. Vunena marama na glavi i oko vrata, toliko velika da su joj se oči jedva videle.
A napolju sneg.
Čistota i belina.
Otvorena vrata su otkrivala bogatstvo kuće. Velika kaljeva peć se blistavo presijavala dajući svečani ton unutrašnjosti.  Slama na podu predsoblja i ispod stola. Mirisalo je na paljeni Badnjak.  Na stolu veliki upaljeni svećnjak na kome su gorele spiralne sveće.  Nikada takve nije videla.
Tu su primali korinđaše.
- Da li je slobodno korinđati?
- To si ti Milice, izvoli samo izvoli. - iz  unutrašnjosti je dopro glas visoke dospođe. Osmeh joj je blistao. Očaravala je  izgledom i blagim pogledom. Gledala je u devojčicu.
Tihim glasićem je počela onu svoju, koju je najviše volela, od Čika Jove Zmaja:

Danas celim svetom
Heruvimi lete
Danas će se rodit
Hristos malo dete
Danas nema tuge
Danas boli ćute,

            Glas je postepeno dobijao na jačini, pojačavala se, tišina oko nje...

Sve su danas misli naše
Nebu podignute
Današnja je noćca
Od suhoga zlata
Božić, Božić, bata!
Danaske se brišu
Nehotični gresi,
Danaske se duša
Rajskim mirom resi,
Danas melem sveti,
Svaki nedug celi,
Danaske se oproštenje i prima i deli.
Danaske je svetu
Nova svetlost data
Božić, Božić, bata!
Topla nam je soba,
Tople su nam grudi
Svud su naša braća,
Gde su dobri ljudi.
Voštanica gori,
Slama je prosuta,
A ,,Roždestvo" pevaćemo
Po stotinu puta
Evo, već i vertep
Otvarajte vrata
Božić, Božić, bata.

Glasić je postao glas, u nemoj tišini poslednje reči su dobile dodatnu snagu. Poletele su kroz celu kuću, dodirnule su tavanicu, podove i vratile se nazad devojčici. Osećala je na sebi krila Heruvima, njihov dodir ju je milovao.  Letela je sa njima, dodirivala je tri najsjajnije zvezde. Sama je primala i davala milost. Osetila se važnom, blagosiljanom. Prisutnom.  Osetila se srećnom.

- Milice, Milice...to možeš samo ti. Dođi, dođi...
...
- Jedan, dva , tri...dvadeset pet...
...
Samo je ona pevala ,Roždestvo".
...
Za Tebe Vesela!
Zdrava i vesela
Bila i još mnogo,
Mnogo Božića
Slavila!




уторак, 3. јануар 2017.

Trenutak sna

- Ehej! Ehej... probudi se! Probudi se! Davno je prošlo vreme za ustajanje! Probudi se!
- Ko si ti, što me budiš, a ni svanulo nije?
- Probudi se, hej, probudi se!
- Budan sam, samo su mi oči zatvorene.
- Heej, heej, pa otvori ih. Mene možeš videti samo u trenutku između zatvorenog i otvorenog oka.
- Gde si? Gde si ti , što me u nemoj tami dozivaš? Gde si? Da li si ti,  Nestvarnost koja se čuje, a ne vidi se?
- Heej, probudi se!
- Težina me je pritisla. Otežani vazduh ne dozvoljava da otvorim oči. Kapci su mi teški...
- Heej, heej...
- Sad ću sad ću...

Mlečna belina se podizala i spuštala. Blistala je nestvarnom tajanstvenom svetlošću. Dobijala je obrise u drhtavom  letu neodređenog pravca.
Nije bila ni na zemlji ni na nebu.
Belina se odvajala, primala je obrise nekog  misterioznog bića oživljenog da daruje i budi.
Retki su oni srećni kojima je podareno da uhvate delić magične beline. Još su ređi oni koji dodirnu njene svilene haljine.
Gotovo da nema onih koje je providno krilo zakrililo svojom čarolijom i podarilo im radost. Retke su duše posute prahom izgubljenim i spalim sa ogromnih krila.
 Retki su, ali ih ima.
Duša mora biti otvorena.
Spremna da u malom prostoru između zatvorenih i otvorenih kapaka uhvati kraj  krila beličastog bića,  pa da ga kao najvrednije klijavo seme posadi u plodno tlo, kako bi narastao san...
...

Jasna je noć
U kojoj duše govore
U kojoj snovi dišu i zbore
Dok kapci stisnuti
Nestvarnu magiju sami tvore.