Čistota duše! Imriška!

Kada nam se rodio prvi sin, muž mi je na moje veliko iznenađenje poklonio sat marke Doxa. O lepoti te male stvarčice ne treba posebno govoriti. Koliko mi je značio i koliko mi još uvek znači takođe ne treba govoriti.
Postoji priča vezana  za  ovog malog Švajcarca.
Svakog jutra putujem na posao,  pošto radim u jednom selu udaljenom tridesetak kilometara od Kikinde. Tog jutra je bila žurba, autobus ne čeka i potrebno je stići na vreme. Najmanje kašnjenje znači veliko zakašnjenje. U velikoj žurbi, sat sam umesto na ruku, stavila u spoljašnji džep teksas jakne.
Stigla sam na vreme.
Kada sam ulazila u školu setila sam se svoga sata. Stavila sam  ruku u džep i opipala pustu prazninu. Samo sam zatvorila oči. Šok koji je usledio bio je ogroman. Ledeni znoj me je oblio. Sata nije bilo. Potrčala sam nazad na autobusko stajalište buljeći u tlo ne bih li ga ugledala.
Ništa!
 Pozvla sam muža da proveri nije li mi ispao u autobusu koji se vratio na polaznu stanicu.
 Ništa.
 Nisam mogla da verujem. Sama na sebe bespomoćno ljuta! Nemoćna! Bez obzira na težinu događaja morala sam dalje.
Prošlo je nekoliko dana. Isti autobus, isti ljudi,  isto vreme, isto selo.
Bilo mi je potrebno nešto iz prodavnice. Ušla sam u samouslugu i poslednjim očajničkim beznadežnim pokušajem sam upitala prodavačicu:
-Da niste možda čuli da je neko našao neki sat?
-Jesmo- do mene je dopro glas uz  sumnjičavi pogled.
Usledio je šok.
-Idite u prodavnicu kod Mace, ako je tamo još uvek-  i  glas je  zvučao sumnjičavo.
Najbržim mogićim korakom sam se uputila u tom pravcu. U prodavnici je bilo nekoliko ljudi.
-Dobro jutro!
-Dobro jutro!
-Čula sam da je ovde neko ostavio pronađeni sat!
-Jeste.
-Da li bih mogla da ga vidim?
-Kakav je bio Vaš sat?
-Zlatan sat marke Doxa!
Prodavačica je sa smeškom ispod tezge izvadila sat.
Procvetao je pred mojim očima.  Smeškao mi se! Neopisivo snažno mi je srce udaralo. Samo jedna reč mi je odzvanjala kroz misli SREĆA. Pitala sam ko ga je pronašao.
-Imriška!
U uglu prodavnice stajao je Imriška.Oniži čovek okruglog lica. Stari grombi kaput ga je pokrivao. Oko struka je umesto kaiša imao vezan kanap. Krupne šake sa crnim naslagama uglja ispod noktiju, obitavale su pored umornog tela, jer je upravo završio utovaranje uglja. Živeo je od tih sitnih poslova koji su donosili kakav takav prihod. Često hranu umesto novca.
 Uputila sam mu mnogo reči zahvalnosti. Samo je ćutao i stidljivo se smeškao kao dete. Pitala sam kao da mu se odužim. Pošto je slabo govorio srpski jezik samo je odmahivao glavom.
Prodavačica mu je objašnjavala na mađarskom.
-Kutiju cigara -sa smeškom je odgovorila prodavačica!
Koliko je u celom događaju bilo slučajnosti govori i to da sam u torbi imala novac za račune. Kakva kutija cigara! Kupila sam mu dva boksa cigareta. Baš kao u Balaševićevoj pesmi, širok osmeh, ali bez zlatnog zuba i srećno ozareno lice su me ispratili.
Kažu da nikada nikome nije ništa loše učinio.
Kažu da ni jedan posao nije odbio.
Kažu da nikada nije tražio novac ni od koga.
Kažu da nikada ništa nije zahtevao.
Kažu da je uvek primao ponuđeno.
Kažu da nikome nije odbio pomoć.
Kažu da nikada nije ništa ukrao ma koliko da je bio gladan.
Kažu da je svojim osmehom trpeo ruganje neke zle dece.
Kako je živeo sam u nekoj ustupljenoj tuđoj kući i svoj život je završio sam. Ni jednog srodnika nije imao, čak se i zaboravilo kako je stigao u selo. Da bi se odužili čistoti  njegove jednostavne duše meštani su sakupljali novčani prilog kojim je podignut skromni spomenik na seoskom groblju. Epitaf je skroman
 ..... Imre Imriška, sa godinom smrti.
Sećanje će da živi!
Jednostavni cvetovi  na svili za dobrog čoveka1