Samo ga prozvani čuju

Kada  nebo oteža oblacima,
Kada sivilo unese
U duše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal
Dubokih korena,
Doleti bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.

U karuce su upregli dva bela konja.  Na vratove su im okačili zvončiće slične onima koji se deci za Vrbicu kupuju, samo duplo veći.  To su oni koji najavljuju radost. Zvončići su uvezani trobojkom.
Tu je harmonikaš. Tu je tamburaš. Tu je i begeš.
- Kako će stati?
- Ima da stane. Mora!
Trobojka je upletena preko sapi belaca. Oni sve poskakuju u mestu. Nestrpljivo očekuju polazak. Kuća je umivena belim gašenim krečom. Ciglena stazica oko kuće je sveže počišćena. Najmanja travka je iščupana. Dvorište miriše crvenim salvijama i listom ruzmarina. Tu je još uvek nerascvetali božur. On u svojim pupoljcima skriva bogatstvo nemerljivo ljudskim merama. Otvorena vrata na konku otkrivaju sveže pomazane podove pokrivene krparama zagasitih boja. Oni opet pričaju priče o brojnim uzdasima ispuštenim iz grudi žene koja ihe je dugo tkala. Sve njene želje i nadanja su utkana u upredene krpe. Iz konka se otkriva ulaz u kuhinju.  Tu je sto prekriven vezenim stolnjakom.
- Da, taj stavljam o retkim prilikama, o velikim svecima.  Danas nije Svetac, ali...
Na njemu su pogača, tanjir pun naseckane tanko sečene šunke i domaće kobasice sačuvane za ovu priliku.
- Dok se vrate...biće gladni...
  Sobe su provetrene.  Kroz vezene zavese  dah karpatskog vetra unosi igru. Zavese plešu na zvuk Banaćanskog kola.
Čuje se pesma. Čuje se podvikivanje.
- Iju, iju, ju, ja strina ja, ja... ja ...
- Ej strina, sad ćemo bećarac, da vidimo kolko vrediš!...
Niže se lanac bećaraca. Strina koja je davno izgubila strica i nema ,,dlake na jeziku"  slobodna je u stvaranju i pevanju onih najmasnijih, koje samo retki smeju da izgovore.  Njen pomalo kreštav glas izaziva buru smeha.
- Ako mi zamere, na njihovu će dušu greh. Danas je takav dan. Iju, iju,ju !!!
Odjekivalo je podvikivanje iz dvorišta. Muzikanti su se polako povlačili prema karucama. Bližilo se podne , trebalo je obići mnogo kuća.
Na karuce su se pored muzike popela tri mladića. Drugovi su od detinjstva. Došao je red da je jedan od njih ženi. Ostala dvojica sa muzikom čine Bukliju. Oni će do prvih večernjih časova obići sve i pozvati ih  na veselje,  dve nedelje od Đurđevdana.  Tačno kada prve majske ruze otvore svoje pupoljke, pa se njihov miris raspukne golicajući maštu mladog i starog.
- Svu ću šatru okititi majkom ružom. Da se zna kad ja ženim sina...
- Hajd, hajd, da se ne okasni... Prvo kod desnog komšije, završićete s komšom Brankom, on je s naše leve strane.  Jeste li uzeli spisak, i čuturu?...
- Sve smo uzeli... ništa ne brini, sve ćemo mi to dobro!
- Nemojte da se napijete! Vi samo pomalo...
- Pa sa svakim pomalo! Ne brini!
Buklija se polako kaskajući kretala od kuće do kuće. Razlegala se pesma i smeh. Pevalo je i staro i mlado. Dolazile su komšije i prijatelji da dočekaju buklijaše... iz širom otvorenih prozora devojke su gledale  pokazujući kosu upletenu u debele pletenice.
Konji su pod brojnim peškirima vezanim o uzde jedva disali.
- Kooomšija... Branko....mi dooošliiii, da te zovemo... ovaj naš drug, znaš, on se ženi pa da dođeeete... Ajde sviraj, sviraj kad kažem...
- Udite deco, uđite, mi čekamo!
Sto bogat. Svega. Hrane i pića...tu je i ručak i večera, a kako se noć približila, i doručak.
Konje je Brankov najmlađi sin odveo komšiji. Od umora su im kopita otežala.
Nestalo je veselo pocupkivanje. Pognutih glava su lagano prišli jaslama
1orila se pesmai svirka harmonike. Čula se preko bašte, zvonila je kroz ozeleneli krompir i nabrekle loze tikvica.
- Požuri, požuri, stigli su!
- Kod komšije! Hajdemo kod komšije!
- Jel mogu i ja?
- Mali si! Ostani kod kuće!
- Jel mogu i ja, samo malo....
- Dobro, samo malo! Hajde, požuri! Preko bašte ćemo.