уторак, 23. мај 2017.

Za Ljiljanu Savković

Maj
Poletan
Opijajući
Glasan
A ipak...

Smenjuju se rascvetale njive žutog sveta uljane repice,sa crvenim cvetovima bulki. Njihov razgovor je polako prerastao u vitke prilike plavog čoveka sa sitnim grozdovima plavih cvasti. Vlat kamilice... Lepota na svakom koraku. Život na svakom koraku. Ipak u dušu se polako zavlačila sumnja i  neobjašnjivi nagoveštaj praznine. Neki nemir iz dubina se sa prvim sivim oblakom nadvio nad bogatstvo ravnice. Potmula grmljavina se preteći snažila usađujući strah. Neka težina se spuštala na grudi ljudi. Pritiskala ih je toliko da su otvorenih usana grabili delove neba.


Ćao  Vesna, da li si čula da je Ljilja umrla?
U nedelju je bila sahrana .
Danas sam cula.

Nisam, baš mi je žao, da sam znala išla bih.


Nisam ni ja bila, nisu mi javili.

Kako se to desilo?  Jesi li čula nešto?


Nisam,
davno sam bila kod nje, već je i onda bila sva ukocena,
nije mogla isruziti ni noge ni ruke.
Bilo mi je tesko.
Posle nisam bila.
Znam da me je cekala.
Žao mi je!

Ne pamtim kada sam je videla, možda jednom slučajno u polazu kod autobuske stanice. Išla je teško.
Muke njene .Žao mi je što je takav život imala.


Godinama je u kolicima.
Slucajno sam cula danas od jedne drugarice. Javili su nekome ovde u selu sa kim je bila prijatelj.

Tuga. Ko bi to rekao. Kakva je bila. Krupna. Lepa. Puna onog njenog zvonkog, grlenog smeha. Pamtim kosu i pogled i šiške.Ravne, uredno potkresane. 
Znam da ti je žao. Bila si mnogo više s njom  nego što sam ja. Put vas je vodio u istom pravcu. Svakodnevni odlasci i školu, pa iz škole. U istom razredu, Nasmejane. Znaš nekada mi je bilo žao što ne mogu i ja sa vama dvema. Mađarica, Bosanka i Lalinka, koje društvo. Trojstvo u vilinstvu.  Sestrinstvo. Prijateljstvo za sva vremena i van svih vremena. Volela sam je, ali njene ne poznajem. Nije ni imao ko da nam javi.



Tuga. Kako život nije ništa.


 Bila jaka i vesela i dugo je izdrzala.

Gorštački duh predaka je našao mesto u njenoj duši. Zato je toliko snage nosila u sebi. 
Neka mirno spava.


Bolje joj je tamo. 

Mogu samo da plačem.
Tu smo bar za utehu jedna drugoj. Uvek je tako kada neko ode.

Bar da sam je zvala,
ali u poslednje vreme od ukocenosti nije mogla ni da prica
ni da drzi telefon.

Nemoj o tome razmišljati. Ko zna zašto je to tako moralo da bude.


Slabo je i videla.

Strašno. Nikada ne bih pomislila se iz njenog pogleda može videti samo bol.


Zasto onda nisu javili?

Ko to zna?  Valjda ne mogu svih da se sete. Teški su to trenuci.


Smirena sam, samo suze same teku.

Proci ce.

Vidim je tako veselu.
Čak i kada se jedva kretala, šalila se.


Tako i treba. Svaka od nas je u sebi zadržala jedan deo mladosti. Sećanja iz nekih vremena bezbrižnosti i nadanja. Tada je sve bilo nekako drugačije. Ustvari, nismo znale šta je život.
Sa nama će biti uvek.
Vidiš , svaka od nas  ima svoj krst. Njen je bio taj.

 Ti si divna osoba.

Znaš da često kažem kako sam imala sreće da u životu sretnem i poznajem dobre osobe. 

Čujemo se.

Čujemo se..

Ćaskanje je završeno.


Ne može biti završeno. Ugašeni računar ne znači kraj razgovora. On se nastavlja. Do mene, kroz velove najfinije svile, dopiru obrisi prošlih dana. Tri različite osobe koje čine jednu. Tri mladosti slične , razvijane pod jednim krovom iste srednje škole. Učenje stihova i istorije, matematike i jezika. Dobre i mnanje dobre ocene. Potpora i pomoć. Podrška i lepa reč. Lepota u jednostavnosti. Jednostavnost u lepoti.

Dragi susreti.
Slučajni i namerni.
Prva godišnjica mature.
Život na dlanu.
Fotografije.
Razgovor.
Dragost.
Milina u duši.
Za Ljiljanu Savković:
Lak ti i miran san želim.
Za tebe,
Usnulu
I
Daleku
Buket poljskog cveća
Na svili.

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...