среда, 10. мај 2017.

Zec i slon

Na zidu su se čarolijom malih ruku našli jedno pored drugog zec i slon. Stvorena sllika je stajala ponosno na radost svoga vlasnika.

 Ništa čudno ne bi bilo, da zec svojom veličinom nije nadrastao slona.
Dugo su živeli u miru. Svako je imao svoj deo prostora.
Veliki i mali.
Onda je jedne  besane  noći bez ikakvog nagoveštaja sa mračnih visina pala nekakva gusta, neporvidna materija. Učinila je da noć bude još mračnija i teža.
Nije to bila  ni tečnost, ni magla, ni prah. Možda je ona predstavljala izgubljenu kap evolutivnog stvaranja. Niko ništa o njoj  nije znao.
Nije svetlela, nije bljeskala, niti se odavala nekim titrajem ili pokretom.
Donela je nemir.
Slon je i dalje mirno stajao na svome mestu. Zec se osvrnuo oko sebe. Postao je svestan svoje neobične veličine. Njegovo žuto oko se pretvorilo u nešto što on nikako nije mogao biti.  Pokrenulo se neko davno izgubljeno žaljenje nad svojom sudbinom. Prihvatio je novo.  Osetio je  neobičnu snagu.
Rugao se slonu.
Smetale su mu njegove uši i sada maleno  hrapavom kožom pokriveno telo. Njegove noge su izazivale buru bezglasnog smeha.
Činio je sve da mu dokaže svoju prevlast, da je zid samo njegov i da on mora da ga sluša.
Slon se nije pomerao. Činio je što i svi njegovi preci. Ćutanjem je govorio:
- Mi slonovi imamo dobro pamćenje. Nikada  ništa nismo zaboravili.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...