понедељак, 23. октобар 2017.

Mališa

.- Gde si nestao Lakokrili? Ostao si mi dužan odgovor na  postavljeno pitanje.
- Nikome ne mogu biti dužan. Nisam ti ja đak, pa da odgovaram kad ti hoćeš.
- Možda i ne znaš?!
- Misliš da ne znam? Ja, koji znam sve od prvoga dana stvaranja čoveka, ja koji sam na krilima nosio i prenosio čistotu i lepotu?
Dato mi je da letim kroz vreme i prostore, da letim kroz magle i padanje kiše. Volim letnje oluje, trenutke kada se ljudi povuku u mir svojih domova. Tada se  raskrilim, mašem krilima i pojačavam duvanje vetra. Nosim očišćene kapi na sve strane, igram se s njima. Letimo gore, dole, prkosimo silama Zemlje. Radujemo se u radosti bez ljudi. Ne osećamo njihov strah.  Letim tako da me ljudi ne vide, biram trenutke za let i prikazivanje.
Pitaš me za malog, skoro žutog leptira.
- Da baš za njega, onoga što zaspi, pa se probudi ili biva probuđen, onoga neuhvatljivog i bledog, oslobođenog bogatstva sunčeve svetlosti. Onoga sa dve tačke umesto očiju.
- Naučio sam te da slučaj ne postoji, da sve što se dogodi mora da se dogodi i da ničim ne može biti izbegnuto. Može se zvati različito, ali je neizbežno.
Sudbina! Usud! Predodređenost!
To što si videla Mališu je tvoja uteha.
- Uteha? 
- Mali žuti leptir u sebi nosi živote malih. Mnogo se kratkoživećih uselilo u njegovo telo.  Kolebljivo, nesigurno letenje je lagano prepiranje duša unetih u mala krila. Svaka čestica praha je  telo koje nije osetilo iskustvo života.  Svaki pokret je udahnuta nada u postojanje.
Svi su povezani milošću Gospodnjom da ostanu nevine duše i da se u miholjskom buđenju leptira vrate i udahnu malo sjaja i svetlosti.
Bila je duša, rodjena željom drugih i puštena da se sama bori za život. Povezana nebrojenim nitima  nošenim rukom Gospodnjom za život. Otimala se i opirala, pokušavala je da udahne snagu samome sebi. Govorila je jezikom svih rođenih u kratkom trajanju. Čula je pozive i šapate.  Gospod je odlučio.
Bio je tako čovek i drugi i teći i ... koji se teško rastajao od životnih radosti.  Sa strahom se uputio u nepoznate očišćene predele. Našao je mir i oslobodjenje od bola i patnji tamo gde svi odlaze.  Njegov dah se preselio na bleda krila. To što proleti tik isperd tvojih očiju je njegova želja da te vidi. Zato se javlja u kasno Miholjsko leto. Čeka trenutak da se dečje ruke umore od lova na bleda krila, pa da njegov kratki let bude bezbedan i da se brzo vati u svoje bezvremerje. Kada ti se ukaže slika žutog traga na na ranojesenjem jesenjem nebu, i učini ti se da to više nije leptir, već da se po danu vidi trag najvažnije komete iz dalekog svemira,  to duše posećuju drage. Plešu i raduju se produženju života. Osećaju istinsku radost. Njihov trag boji jesen, stapa se sa vazduhom koji na trenutak stane i odaje mu počast. Neživo bolje zapaža od živog. Otvorenije je i ima beskrajan niz godina iza sebe, ali i ispred. Na kraju i ti ćeš jednoga dana biti deo beskraja. Preći ćeš u neživo, možda se i ti preseliš na krila Mališina.
 Nemoj terati bledog leptira. Zažmuri i kroz poluzatvorene oči pokušaj da vidiš ono što se ne da videti. Vidi ono skriveno. 
Greh je oduzeti mu život, lupiti ga nekom  strarom, na brzinu dohvaćenom papučom, novinom ili mu rukom oduzeti krilni prah.
- Lakokrili! Stani, pričaj ...

Nestao sam.
Nema me.

Moja krila su bela.
Moja krila su žuta.

Kako da kažem,
Da ispričam bol
Svih bolova
Nošen na krilima
Ni belim
Ni žutim.

Za Lakokrilog. Svila.

2 коментара:

  1. _...slučaj ne postoji, da sve što se dogodi mora da se dogodi i da ničim ne može biti izbegnuto. Može se zvati različito...

    Постоји разлог због ког читам ову причу. Дивне мисли!

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!