Proleće na snegu: Banja Koviljača

    












Svakim
pređenim kilometrom snežna mećava se pojačavala. Sneg  se u bezroju rojevitih pahuljica lepio na stakla, penio se,  činilo se da se čudom stvaranja od jedne pravi nekoliko najrazličitijih nezamislivih oblika i veličina. Niko se nije mogao nadati da se takvom snagom može spustiti prvih dana proleća. Fruška gora se belela, ogolele listopadne starine su ćutale u svom strahu. Poneka rano procvala kajsija je svojom tišinom plakala.
Ipak nismo odustajali. Kilometri su se množili. Po raskvašemom klizavom putu smo stigli do Banje Koviljače.
Lepota snega na starim građevimama banje i cika dece u tišini parka. Prizor za divljenje. Tu  su staro Sumporno kupatilo, Kupatilo kralja Petra , mozaikom pokrivene staze skrivene i tek na pojedinim mestima otkrivene počišćenim snegom. Miris starine u vazduhu.
Mešali su se vetrovi obojeni hladnoćom. Onaj 
drinski pun mirisa davnina i Andrićevih pripovedanja i Gučevski jedar i opominjujući , obogaćen senima velikih ratnika. Oba su davala nesebično, opominjala na zaboravljene lepote, konake i seni palih za slobodu.
Banja obiluje termalnim vodama,  a njihova blagotvorna dejstva su otkrivena daleko u prošlosti.
Vremena za istraživanja nema. Zadovoljavamo se gledanjem.

Kamena kapija na ulazu u park i reči dobrodošlice su pravo mesto za fotografiju. Sećam se davnog leta kada se ulaz šarenio obojen bezbrojnim busenovaima šarenih cvetova. Čistota belog pokrivača bleska ravninom posutom mraznim biserom.

 

Zastali bismo, ostali duže da se duša opije bogatstvom i neobičnom lepotom, ali mora se dalje. Čeka nas uspon do Romanije i Han Pijesak.