Tajna kartonske kutije

U maloj kutiji se čudom života našla biljka. Nežna, svilene stabljike i malih
sitnih listova. Teško se održavala u životu, bivala je zaštićena od zaštićenih, a ni oni nezaštićeni nisu imali šta da traže u njenoj blizini. Samo joj je cvet , kada je biljka narasla do cveta, zračio krupnoćom.
Kroz njegove latice se moglo videti čudo života i božanska  volja za stvaranjem lepote. Latice cveta su se otvarale na svako pojavljivanje punog meseca. Trajale bi dok je on trajao,  pa bi se uvrnuo, zatvorio svoju svilenu blistavost u kojoj su se ogledale boje svih boja i utonuo u neki san.
Tada bi se desilo čudo. San se pretvarao u javu, java u  filozofske rasprave sa Bogom i ljudima. Biljka nije bila biljka već je dobijala čovečje obličje stvoreno po liku Boga.
U  svojoj ljutnji na korove, kulturne biljke, uljarice i razna žita ubacivala je ljude. Njihovi grehovi  se nisu mogli izbrisati ničim. Reči su dobijale na jačini, rasle su, izvijale se , doticale su sve i svakoga ko se našao ne samo na putu nego i u blizini. Njena snaga je rasla svakim udisajem vazduha, trzala se u neočekivanim pravcima i snagom svoga bića se trudila da zaboravi postojanje drugih životnih oblika, brisala je postojanje svakog postojanja.
Bila  je dovoljna sama sebi.
Kada bi došli dani mladoga meseca ili bi se njegove četvrine rasipale lepotom biljka je zatvarala svoju kutiju. Čvrsto je svojim životom držala kapke zatvorene. 
Kutiju su opsedali korovi svih vrsta. Bilo je i drugih vrsta u istom nastojanju.
Plavi letnji čičak je pokušavao da svojim svudarastućim semenom pronađe put u unutrašnjost savršeno oprane  beline i čistote. Jesenji suvi list stare lipe je pokušavao da svojim umirućim telom načini stazu kojom bi mogla slobodno da hodi. Zimska četinarska iglica se u svojoj tišini oslobodila staha   i u svojevoljnom napuštanju vitke jele s koje su rezali grančicu za ulepšavanje kuće za blage dane praznika, je zakucala na  zatvorena vrata kutije. Ostala je bez odgovora. Prolećni prvi sivi izdanci vrbe u najavljivanju novog života su uzalud trošili vreme ispred kartonskog poklopca.
Samo se za vreme trajanja punog meseca, poput najjezivijih stvorenja stvorenih ljudskom maštom, biljka otvarala, puštala retkima da vide čudo života.  Samo tada je svežina neba i miris tek uzorane zemlje mogao da uđe i lako dotakne unutrašnjost  potrošnih zidova.
Sve je trajalo suviše kratko.
Sve se završavalo suviše brzo.
Biljka se povlačila, iza sebe je ostavljala samo zatvorene kartonske delove koji su značili vrata.