Magdalenini čardaci

Nekako s prvih dana Nove godine čovek bolno postaje svestan vremena koje nepovratno i brzo nestaje. Uprkos svetlosnim iskricama koje nesebično pojačavaju utisak blagostanja i vere u bolje dane, u svest mu se urezuje nepovrat dana i sve jasnije vidi mnoštvo čardaka koji i jesu i nisu na zemlji. Čini mu se se u proteklim danima svoga života nekim čudom ili čarolijom našao u lavirintu bajki, pa je sam jedinac, brat ili izmišljeni carev sin koji se neprestano bori s nekim nečistim zlim silama. Samo naizgled pobeđuje, a ona tanka, skoro neprimetna linija zla osteje neizbrisiva i potreban joj je samo lagani podstrek nedodira da počne svoje bujanje.

Upravo u takvom jednom danu se našla ona. Velikog imena : Magdalena. Opevana u pesmama, pominjana knjigama, raspevana u notama svetskih kompozitora.

Zvana je mogim imenima Magda, Maga, Mag, Ma, M. Mogli su je poredili sa vešticama, vampirima i s vođom tajne službe filmova o Džejmsu Bondu. Trpela je sve uz tajanstveni osmeh Mona Lize poklanjan samoj sebi i ogledalu.

Često se uvlačila u onaj mali rukavac u kome je ala skrivala izgubljene duše, da bi gradila svoje čardake, svojim dvema rukama nizala bisere na svilenu nit svoga života. Svaki glas njenog imena je nosio cvasti neobičnijh biljaka u čije je seme dugi niz godina urezao inje iz davnina.

Živela je sama u malom čardaku, koji je bio na zemlji, ali joj se činio toliko visokim da je lebdeo u prostoru između neba i zemlje, baš tamo gde je provela svoj život : ni na nebu ni na zemlji.

...

Mnogobrojni tragovi na asfalitu su pojačavali njenu odlučnost.

Lako je koračala oduvek. Korak joj je odzvanjao mislima, spajao se s nebrojenim koracima onih koji su prolazili istom stazom u večitim istim ili sličnm potragama. Ništa nije zahtevala, nije tragala ni za čim, nije odustajala od života ni kada su podizane veće brane od ove na koja se naašla ispred nje.

- Ovo i njie brana, tek jedan mali dabrov otrgnuti ogranak spreman da se ugradi u savršeno delo njegovih drugova.

Tačkasti bol je razdirao njen um. Bila je sama. Živela je ogrnuta svojom ljušturom koja je tokom godina postajala deblja i tvrđa. Kako je danas dospela na ovo mesto, na ovaj asfalt nije znala. Svesna svojih potrošenih besmislenih dana u nastojanjima da svima ugodi, da se nikome ne zameri, da da i ono što nema.

Svoju dušu je stavljala na veliki ovalni porcelanski poslužavink korišćen samo u specijalnim prilikama kada bi sveštenik dolazio da osvešta vodicu o krsnoj slavi, skrivenog na tajnom, samo njoj znanom mestu, čuvanom od nespretnih dodira.

Pored razdirućeg bolesnog ugriza koji joj je trovao um- lekari su rekli da nema operacije koja bi pomogla, je došao onaj veći bol duše.

Oduvek je bila meka, nežna u svojim nastojanima da drugima učini dobro, nikada povišenim glasom ili grubom reči. Njeno putovanje je počelo davno kada ju je majka donela na svet, a kuma dala ime, ispred oltara pravoslavnog hrama krušedolskog manastira. Nosila ga je svetačke duše panonske izgubljene boginje nepoklekle pred iskušenjima koja život donosi.

Svetica u reči misli i delima. Tragovi pojanja I posluha duboko su se urezali u malo telo.

Mamile su je blatne obale Dunava, dozivale je da se krije u tihim vrbacima i plitkim plažama nastalim posle njegovog izlivanja.

Poklonila se vižljastom dečaku, divila se njegovoj spretnosti začinjenoj glasnim smehom, toliko različitim od njenog večito gušenog. S njim je nebrojeno puta brojala crne ljušture školjki izbačenih na muljevitu obalu snagom rečnih, vetrom karpatskim, podignutih talasa. Svetački je izbegavala prvi poljubac i približavanje mladog tela svom. Nikada nije oblačila kupaći kostim, nosila uske pantalone i kratku suknju. Uvek ju je nešto više opominjalo i dozivalo je kroz vreme. Ime joj je davalo snagu i činilo prepreku.

Duge noći je provodila u mraku svoje sobe bez puštenog glasa.

Trgovačaka škola i posao. Ljubazna i smerna s zagonetnim osemehom na bledim ružem namazanim usnama.

Čekala ga je. Jedinog kome je mogla da pokloni unutrašnju sebe, koji je mogao da je razume, koga je u mislima svojim očistila od svakog zla i najmanje nepravilnosti. Nekako se potajno nadala da će se Usud setiti nje i osloboditi je urečenog.

Bio je sve.

Najbolji. Najlepši. Najpošteniji.

Nasmejan.

Mogao je da dohvati nebo i izmoli munju. Mogao je dadopre do Sunca, ukrade mu najsjajniji zrak, pa da joj ga pod okriljem svetlog prvog sumraka stavi u kosu. Letela je držeći ga za ruku svojim nedodirom. U tajnosti ga je čekala dugih meseci služenja vojske.

Jedne večeri, nekako posle najsvetijeg hriščanskog praznika, zakucao na njen prozor.

Kuća je mirisala na sveže pečenu pitu sa višnjama. Majka je otvorila prozor.

- Ko si ti?

- Tražim Magdalenu.

- Magdalena nije tu i nikada neće biti. Idi i ne vraćaj se. Ona je samo moja, ostaće u kući, da me dodvori. Udavati se neće.

U kuhinji je dok je u pravilne kvadrate isecala tek pečeni kolač, Magdalena zaustavila krik.

Čekala ga je svake večeri, svakog proleća, vreme se pretvorilo u decenije, pa prelaz i tečenje dvadeset prvog veka.

Danas ju je dotukla izjava:

- Ti ništa ne znaš, ti nemaš nikog i nikada nisi volela.

-Koliko su ljudi plitki, koliko prazni i bezdušni, koliko ne znaju moje boli i moje pritajene radosti. Ne znaju moje srce. Dušu moju ne znaju.

Ne poznaju moju patnju, moja samoća ih ne dodiruje niti bol iznad svih boli. Ne poznaju borbu tela i uzavrele mladalačke krvi koja postepoeno postaje svetla i prozirna, koja se gubi u svojoj nemoći da promeni bilo šta ili da uspostavi novi svetski poredak.

Najviše me boli to što misle da nisam volela. Sve mogu da im oprostim, ali to ne mogu. Kako da sitnim dušama prikažem nemerljivo bogatstvo , kad nisu stvoreni da ga razumeju?

Svetačko bledo lice je podrhtavalo u svojoj nemoći. Duga kosa nemarno ispala bez snage da bude vraćena je virila i bleskala srebrnim vlatima. Osmeh je odavao tajnu. Stidnutih usana je ušla u apoteku. Pružila je ispisan recept krivudavim doktorskim rukopisom. Osmehnula se osmehom koji skriva tajnu.

- A ovo, proći će. Kao moja mladost, kao dugi dani samoće i nedostajanja, kao narkoza posle operacije, kao besana noć, kao oteti san . Sve prolazi. Samo on će ostati mlad, tamo negde ispod moga prozora onoga dana.

Dok je iz starog novčanika čije su ivice bile iskrzane vadila novčanice da plati lek, počela je zidanje novog čardaka. Nije bio ni na nebu ni na zemlji. Bio je tamo gde će ga samo ona videti, gde će moći da narasta noseći nebrojeno mnogo čistih duša iza svojih lakih zidova, gde će vladati samo osmeh, dobrota, gde će ona povratiti svoju mladost, a čarolija njegova dan kad ju je pozvao da mu dođe. Negde tamo će živeti svoj zajednički ljubavlju okupan život.

Za nju   Bulka .