Putopisi: Pivski manastir i Ostrog

Na kapiji Pivskog manastira

Zelenilo visokih vrhova koje se svojom uzvišenom jednostavnošću i lakoćom uzdiže iznad ponora Pive oduzima dah.
Namernik se zadivi.
Oko mu se napuni tamnim zelenilom visokih borova i nepoznatih stabala koji dosežu do samoga neba, da bi se brzinom, koju samo oko može da postigne, spustilo da bistre, sasvim sigurno, ledene  vode obojene zelenilom grana.
Huči i pripoveda.
 Govori glasom daleke prošlosti kada je njen huk bio jedini i kada je ništa nije ometalo. Mir i jedinstvo reke i kamena. Ne može čovek, bez obzira koliko se malim osećao pred tolikom lepotom, da ne zastane. Krade i zauvek zamrzava fotgrafijom delić večnosti. Nada se da će tako sam opstati negde u divljini nezaustavljive lepote i da će mu se duša začinjena neodoljivo čistim vazduhom preporoditi.
Priča Piva o svom koritu, svojoj snazi ali i o nemoći da pobedi čoveka. Zauzdao ju je, pregradio, načinio jezero u kom se samo gorske vile ogledaju i dive svojoj lepoti. Priča o manstiru koji je tu bio, a ljudi su ga po svojoj volji razgradili da bi ga opet sastavili.

Kanjon Pive

Dugo je Piva plakala, čeznula  za mirom i  večernjim pojem manastirskih monaha, a kada je do nje dopro glas o tome da se posetioci upućuju u svojoj poniznosti do Pivskog manastira nastavila je da jače huči i dalje gradi svoju klisuru.
Utiša se misao. Izgube se reči.

Put prema manastiru se otvara.
Porta nas dočekuje tišinom. Posetioci u rukama nose darove. Nedelja je. Liturgija u unutrašnjosti crkve. Tiho ulazimo. Monahov glas odjekuje svetošću i poniznošću. Oltar blješti pod svetlošću sveća.
Mali smo.

Kanjon Pive

Porta Pivskog manastira

Svežina jutra nas nosi dalje. Stižemo laganom vožnjom do zavojitih staza koje ze uzdižu visoko. Uska traka se beli samo povremeno otkrivajući svoje trajanje kroz visoke planinske vrhove.  Sporo napredujemo ka vrhu. Veličina autobusa koji nam nailazi u susret je zastrašujuća. Lagano klizimo do uskog proširenja kako bi motorni džin mogao da prođe. Hodočasnik na biciklu je srećniji , svojom vitkošću i veličinom se lako probija između kolona automobila s istim ciljem.
Manastir  Ostrog.
Posle strmog uspona,  najzad smo se našli na parkingu Ostroških visina.
Donji manastir se prikazuje u svojoj punoj lepoti. Zaustavljamo dah i upijamo snagu svih posetilaca. Mnogo je ljudi, žena, dece. Svako dolazi iz svojih razloga nadajući se ozdravljenju, isceljenju, ukazivanju na pravi put ili jednostavno radi zadovoljnja svoje radosznalosti.  Mnogo je nacija na istom mestu.
Svetovnost u kamenu.
Ikone oslikane u kamenu. Pogled se pripija uz sve. Grabi što više, da bi bogatstvo mogao da deli dalje. Upija snagu donjeg manastira i sprema se za polazak do gornjeg.

Donji manastir Ostrog

Donji manastir Ostrog

Kratkim dahom.

Uskom stazom.
Korak po korak.
Hodočasnički.

Gornji manastir Ostrog

Istrajno.
Visina se savladava sporo i teško. Snagu dobijamo jedan od drugog i od ljudi koji su ispred i iza nas.
Oni koji silaze nose svetlost na licu.
Onda sledi bogatstvo.
Manastir uklesan u kamenu.
Svetinja.
 Belo koje ječi belinom, a čiji se odsjaj širi preko visina i srnogorskih gudura. Belina koja zvoni svetošću i duhovnošću. Lepota i veličina čovekovog približavanja Bogu. Radost u oku i suza u očima.

Pognutih leđa ulazim u malu kriptu. Na ulazu  je mladić.  Pušta po nekoliko osoba. Možda pet. U polutami ne  prebrojavam osobe. Dodiruje me nešto uzvišeno, neobjašnjivo.
Miris sveća i kandila.
Opija  svojim laganim sagorevanjem tamjan.

Unutra sveštenik.
Kivot sa moštima Svetog Vasilija.
Sledim sveštenikova uputstva:
Priđite bliže i pognite se. Ne mislite na sebe. Mislite na one kojima upućijete svoje molitve. Izgovarajte njihova imena. Dok ja izgovaram Molitvu Svetom Vasiliju.
Pognuta, prestajem da budem ja. Gubim svoje telo. Nestaju misli, gube se u nekoj magli bezvremerja i bestelesnosti. Nestajem u čudotvornoj energiji načinjenoj ujedinjavanjem snage ljudi oko mene, sveštenikovog molitvenog glasa i čudotvornih moštiju u   prekrivačem pokrivenom kivotu.  Duhovna snaga se uzdiže. Povezuje. Slušam sveštenikove reči koje nisu reči, one su žive iskre, povezuju se sa onima čija imena uizgovaram. Suze kaplju.

Hodam hodnicima.
Mozaici na kamenim zidovima.
Vrata uklesana u stenu.
Iza njih  mir monaški.
Niše u kamenu.
Hladovina retkog drveća i belina kamenih zidova. Ljudi na sve strane. Ostavljam darove.
Ostavljam spiskove imena za molitve.
Za preminule i  zdravlje živih.
Osećam mir.
Osećam radost.

Ispred ulaza

Unutrašnjost

Pogled sa zidina

Sveta Nedelja

fotografije: Dragan Đukanović