Htela bih da ti kažem..

Htela bih

Ne pretvaraj se da nisam tu!
Da sam nevidljiva. 
Da ti moja reč  ne zmači ništa.
Da u meni vidiš pramenove sive guste zimske magle koji ne dozvoljavaju disanje, i otvorenu bistru lepotu letnje  večeri stvorene da protekne u prijatnom ćaskanju dugogodišnjih prijatelja koji se poznaju više nego dobro.
Htela bih da ti darujem deo sebe, onaj koji u malom prepozna trun lepote, onaj koji se okrene za izgubljenim mačetom i koji u sivom peru prepozna mudrost.
Htela bih da te poštedim  straha od života.  Da ti kažem da svaki dan donosi nešto novo, zagonetno, ono što  samo tebe čeka. Da nije prepreka život bi bio jednočličan, dosadan, bez čari i mnogobrojnih zavojitih ulica kroz koje stalno struji prohladan vetar, a opet kada se izađe iz njih tu su blistavi trgovi obojeni vedrom sunčevom bojom.
Zašto ih ne uhvatiš svojim hladnim prstima?
Zašto mi donosiš bol prošlih dana tvoga života?
Okreni listove, pronađi u njima svetle tačke. Zakiti se njima, pa dozvoli malom sivom pauku veštih nogu da od njih isplete mrežu koju niko i ništa neće raskidati i koja će moći da znači samo jedno: lepotu.
Kako ću, ako  mi ne pomogneš?
Kako ću ti pokazati lepotu i jednostavnost malog akvarela kupljenog negde na uličnoj rasprodaji?
Kako ću te podići do nivoa mora, do tačke kada se telo i more sastaju i kada se ispredaju najsmelije priče svih vremena i ne dozvoliti ti da slizneš niže i uroniš u njegove naskrovitije delove bez svetla? Zamračuju ti um, svitanja i sprečavaju da svetlost dana dopre do zenice tvoga oka.
Gledam ih.
Sunce je već odavno odmaklo na svom putu, a one zrače tamom, sivom nerasvetljenom zonom bez svetla, tamo gde samo senke caruju, a njihovi oblici dobijaju veličinu džinovskih vetrenjača. Obradovalo bi me kada bi obukla oklop viteza i kada bi se srećna uputila u borbu s njima. Učinila bih sve da te otrgnem od mraka u kom se nalaziš. Kako ? Ne znam.
-Znam ja.
- Zaboravih da znaš sve. Gde si? Nije te bilo, kuda su te tvoja krila nosila?
- Gledao sam ono što ne vidiš. Potonuće nije  plitko.
Lađa potone. Stidljivo je pospe sitni morski pesak, nežno dodirujući  prefinjenu  tvorevinu. Zatim dolaze horde rakova i malih morskih riba udruženih sa zelenim algama. Onda brzinom neshvatljivom ljudskom oku obraste preko svega neobuzdana morska trava i sve utone u zaborav.
- Zagonetke Lakokrili.
-  Da, znam. Ono što ne znaš jeste da je životna mera različita, da ne postoje  dve iste duše  pod ovom kapom Gospodnjom.
Moraš naučiti da razumeš.
-Kako?... Gde si  nestao...