Dodir nedodira

Bilo je leto.  Sparno. S velikom količinom vlage u vazduhu. Pritiskalo je.
Delilo je  i nepodeljene. Duše su se razmicale i udaljavale jedna od druge. Živi su izbegavali  mađusobni dodir.  Smetao im je  i najmanji nagoveštaj dodate toplote.
Jutra su bila sveža. Zaigralo bi srce od lake rose na travi, umivenih raspevanih cvetova nevena i spremnih za spavanje noćnih frajli, pa bi se ruka osmelila na dodir.
 Dan je donosio jaru. Dahtalo je živo u skrovištu hladovine.
Noću je san teško dolazio. Pretvarao se u vijugavo utapanje u senke snova. One su opet bivale lukave, nisu se dale otkriti, te je namučeni spavač bivao okupan u vlazi tela  izmešanoj s vlagom toplog noćnog nepomera.
Ni njemu nije bilo bolje. S radošću je isparaćao noć, terao je  i udaljavao  svom snagom koju su mu  godine dozvoljavale.
Voleo je zelena polja i jutarnje plesove vetra kroz vitke stabljike suncokreta. Zagledao se u plodna stabla sredovečnih kukuruza i njihov bogat, u svilu uvijen žuti plod. Voleo je da ga strnjika bode i da priča tajne divljih stvorenja koja su noću pronalazila utočište u njihovom skrivenom blagu. Ostajalo je iza nemarnih ljudi mnogo. On je znao i samo se osmehom izdavao. Često bi pevao pesme  detinjstva  i bezbrižnih,  smehom obojenih vremena. Gledao  bi prve plave plodove ranih šljiva i petrovačkih jabuka spremnih za put u neke nepoznate daljine.
Toga dana je sve bilo isto. Opijao se beskranom prostranom ravnicom koja je svoje tokove otvarala i prepuštala mu staze napravljene od mnogih. Lako se kretao njima, disao još uvek neisparenu svežinu jutra, sporazumevao s pticama visokog leta, samo mu je grak vrana smetao. One su se nametnule i mutile mu misli.
- Otkud vranama toliki život? Zašto se Bog nije predomislio pa ga nama darivao? Zašto li toliko grakću? Možda najavljuju nevolju ili se nadaju da ću posrnuti i pasti?
U razmišljanju je stigao do  svog polja kukuruza, dozrelog taman toliko da  se njegovi bogati klipovi napunjeni mnogom vlagom zajedre i da budu spremni za poslednji skok u veliki lonac, pa da  se tamo lepo,  na laganoj vatri kuvaju pokriveni bledim zelenkastim  listovima ljuštike.
Nalomio je desetak klipova. Uz sam kraj njive je bila mala kućica. Voleo je da je zove vikendicom iako ona to  nije bila. To je oaza iz pustinje za sve namernike otvorene duše spremne za razgovor. Imao je i mali plinski rešo. Uzeo je lonac, sipao bunarske vode donesene s granične  linije s komšija Đokom. Oljištio je klipove. Puckala je jedrost u njima. Kada bi stavio zrno ispod svojih zuba raspuklo bi se poput zrele crvene trešnje, a sladunjav sok bi mu zaparao grlo. Sve je uradio kako treba. Sačekao je da provri. Smanjio gorionik na rešou i legao.
Odjednom više nije bo tu. Nalazio  se na tavanu dedine kuće. Stari nameštaj ga je dozivao. Mamio. Pričao mu priče. Provlačio se između staklenih tegli, onih petolitraški koje se više ne koriste. Bile su tu  aluminijumske kante za med, stari kaputi oko dimnjaka gde se usled nedostatka trapa čuvao krompir  i velika drvena klupa preko koje su bile kajase-  ponosno dedino vlasništvo.
Tu se zadržao.
Uzeo ih je u ruke. Kožni deo  se pod radom toplote tavanskog vazduha spremnog da da  najviše,  lako iskrzao  i bio nagrižen stalnim menjanjem temperature. Od tavanskog sumraka nije video boju. Činilo mu se da je više crn nego braon.  Stresao je prašinu i paučinu. Seo je na klupu. Iz očiju su mu potekle suze koje su niz lice tekle u sivim mlazevima rečnog mulja.
- Da ja to dozvolim! Sve dedino! Da se pretvori u prah, da nestane i  bude odneseno kada sledeći severac zasvira kroz tavan.
Nisam zaslužio da živim! Dosta je! Ima da presudim sam sebi!
Trošna klupa izbrazdana kanalima crvotočine mu je poslužila kao oslonac, a kajase je stavio oko vrata. Napravio je omču, to je znao,  jer se tako vezuje mala udica gutalica.  Drugi kraj je  prebacio preko grede koja je vezivala dva tavanska roga. Zategao je kajase trzanjem.
Uspravio se na stolici. Započeo je čitanje Očenaša kao što  je radio svake godine o Svetom Iliji, o dedinoj, sada njegovoj slavi.
 I gle:
Stvorio se tu deda glavom i bradom. Otvorio  je novčanik i izvadio  petohiljadarku. Ozario se.  Pružio je ruku  da uzme novčanicu.
- Pero, Pero...
Skočio je kao oparen parom iz lonca. Miris kuvanog kukuruza je zamenio tavanski ustajali vazduh.
- Kud baš sad Đoko! Mogao si da sačekaš da uzmem banku, pa da se onda pojaviš! A znaš šta? Dobro je da si došao. Ono dedino kajase bi izdržalo, ne smem  ni da ti pričam šta. Da izvadimo kukuruz da se hladi?



Ilustracija slika na svili: Leto.


...