Putopis: Herceg Novi

Kako raste broj pređenih kilometara,  tako se smenjuje rastinje pokraj puta.
Blizina mediterana se oseća u vazduhu, a miris borova se pojačava. Nekako se čoveku duša razgali, zaboravi na vijugave putne trake, na dubine ponora i visine kamenitih litica.
Sve je najednom baš tu gde treba. Sjedinjeno u nameri da daruje svojom lepotom svakog namernika otvorenog srca spremnog da nasluti i uhvati ponuđenu lepotu.
Nad Lovćenom se nadvio beličasti oblak koji je svakog trena gubio poneku vlat svoje beline, da bi se raspukao u moći i zadivljujućoj lepoti plavog neba i sivkastih vrhova. Njegoš je s razlogom odabrao mesto za svoje počivalište. Sunčeva svetlost je u daljini obasjala mauzolej , a  iskusno oko može da nasluti njegovu veličinu i mir.
Pored puta su se u nizu smenjivale usamljene  kamene kuće davno napuštene od strane svih, pa i sopstvenih krovova. Ostali su samo ogoljeni masivni zidovi da prkose vremenu i vetrovima ispredaju svoje priče.  Oko njih se rasprostro sitan beli cvet na kvrgavim nepravilno oblikovanim stabljikama. Razmeće se svojom hrabrošću. Po koji crveni cvetak se drsko umešao i smeta. Mnoštvo čičaka krupnih glava se usudilo da izrasta iz golog kamena. Tuga je velika, ali ostaje nada nekog budućeg srećnijeg vremena.
U trenutku kada pomislite da ne može biti više kamena i retke trave i da se ne može izdržati još jedna zavojita krivina uzdignuta iznad oblaka, bivate nagrađeni nemerljivom lepotom plavog. Plavo se drsko umeša između grana s bujnim lišćem, kamena oslobođenog od najmanje trunke prašine i oka. Pogled oduzima dah. Srce se raduje. Diše čovek punim plućima i pušta da jeka smeha odzvanja. Poželeh krila.
Na plavom male bele tačke.
Brodići , barke.
Crveni krovovi i ilnije između njih.
More.
Posle dugog putovanja i sati provedenih u grozničavom iščekivanju nađete se na morskoj obali.
Duhovi se uznemire, da izgube harmoniju zajedničkog bitisanja koje je trajalo i trajaće do same večnosti.
Voda mi je do članaka. Osećam gustinu mora i hladan kamen ispod stopala. Navikavam se. Prihvatam različitosti.
Lagano.
Trenutak povezanosti je manji od trenutka.
Svetili.
U kratkotrajnom prasku more počinje svoje priče: o trajanju, izgubljenim dušama i potonulim lađama, mornarima,  ribarima i potopljenim barkama, suncu, mesecu i galebovima. Neposredno pre morskog vriska i pobune svih Posle mnogo godina stojim na nultoj tački nadmorske visine, na mestu gde se kopno i voda sastaju. Udišem slan, mirisom ribe obojen vazduh i ćutim. Želim da ponesem trenutak i da ga dugo čuvam.
Trojstvo vode, kamena i ljudskog tela.
Potreban je trenutak da se telo navikne na novu sredinu. Šljunak i more su sjedinjeni u večnosti. Tu sam ja da ih ometem. Tiha  sam. Ne želim da stvorova koji žive u njegovim dubinama,  izranjam,  jer sam samo čovek i nepohodan mi  je vazduh. Ostajem uskraćena za znanje, za istinu, za trajanje od prvog dana Postanja do dana današnjeg.
Uskraćena mi je tajna večnosti.
Lepe moderne kuće i živost na ulicama primorske Crne Gore. Smenuju  se naselja  uz more. Čini se da su povezani, u neprekidnom nizu i da se razlikuju samo po veličini i ponudi kafića na morskim plažama.
Onda se pod svetlošću zvezde zablistaju zidine starog grada Herceg Novi    . 

Ne odolevamo pravimo fotografije za uspomenu. Tu je statua  Odžačara koji donosi sreću, ali samo ako mu se protrlja nos.
Turiste privlači veliki kameni kip Tvrtka Kotromanića osnivača grada. Tu je najveća gužva. Deca se raduju i poskakuju, dodiruju njegove kamene skute. Rado bi mu zaplenili mač, ali je od kamena.
Tu je bista Alekse Šantića  bez čijih bi stihova Boka Kotorska bila nezamisliva. Kamene oči gledaju  zaliv.  Gleda Šantić i peva, a prolaznik može pročitati njegove stihove urezane na mermernoj ploči:
 

Aleksa Šantić

BOKA 

Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,
Pokrivena nebom kô od plave svile,
Ljepša si od tvoje primorkinje vile
I svjetlija si od njenog đerdana.

Nikada se tebe nagledao ne bi'!
No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom
Da vječito šumim i da pjevam tebi.

I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!
Pa jednoga dana, kad se Gospod javi,
Kad orlovi naši visoko zabrode

I sa tvojih ruka panu gvožđa tvrda,
Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!


1906.

Odžačar

Napuni  se duša milja,  opije se vazduhom obojenim začinskim biljem i četinarskim rastinjem crnogorskih planina pomešanim sa mirisom mora, pa poleti, negde do smog horizonta gde se more i nebo spajaju i bar na trenutak oseti se delom veličanstvenosti i iskrene radosti.

Fotografije: Dragan Đukanović

 Na trgu Herceg Stjepana

Sahat kula