Putopis : Trebinje, Hercegovačka Gračanica i Tvrdoš

Panorama Trebinja

Teška srca se odvojih od poslednjeg vidikovca koji pruža pogled na širinu morskog plkavetnila.
Jednom more, zauvek more.
Ostalo je da svoje priče ispreda ljudima u dugim kolonama vozila koja žure uprema njemu.
Ipak  radost je prisutna.
Duša se napaja novom lepotom.
Iako se more ne vidi, njegov miris i dalje ostaje živo prisutan i golicajući. Mediteransko rastinje je tu, visoki četinari takođe. Jedva primetno se proređuju.
Oleandri u punom cvatu, osvajaju dušu novim nadanjima i stremljenjima ka lepom.

Hercegovačka Gračanica

Hercegovačka Gračanica

Trebišnica, u daljini se vidi Arslanagića most

Pogled se ispunjava lepotom zelenog Popovog polja, čini se da mu nema kraja. Bogato, obilato daruje vredne ruke koje ga obrađuju. Prolazimo ravnim putem  pored zelenih listova krupnih  već dozrelih smokava i rascvalih grana nepoznatog ljubičastog grozdastog cveća Mediterana.
Uskoro se svojom vijugavom  plavo zelenom linijom pojavljuje Trebišnca. Protiče kroz  jedan od najlepših gradova  Hercegovine :
 Trebinje.
Uvojitim putevima  i uskim stazama stižemo do Hercegovačke Gračanice. Čistota i mir vas preplave. Oseti se čovek delom veličanstvenosti i čovekovog stremljenja ka večnom životu.

Ispred ulaza u Hram

Vazduh je  obojen mirisima visina i čistote.
Boje ga borovi i čempresi stasito uzdignuti  i spremni da brane blago koje čuvaju. Tu su kameni lukovi i drvene klupe na kojima posetioci traže odmor i prostor za sabiranje utisaka.

Na ulazu u Hram

Počivalište Jovana Dučića

Hram blista. Obasjan suncem stoji na brdu sa kog se vidi celo Trebinje. Panorama ostavlja bez daha. Podignut je u čast najvećeg pesnika Hercegovine Jovana Dučića.
Ko bi odoleo trenutku poklanjanja njegovim senima?
Kupujem sveće i palim ih. Za žive i one koji su napustili ovozemaljski život. Usuđujem se da najmilijima pripojim seni velikog pesnika. Sa desne strane od glavnog ulaza se nalazi mesto njegovog počivanja. Jednostavnost

Unutrašnjost Hrama

besprekorno blistave  bele mermerne ploče  na kojoj je zlatnim slovima upisano ime velikana vas dotiče. Pred nogama crvena mermerna ploča ispod koje mirnim spokojnim snom bez snova spava hercegovačko trebinjski sin. Duša se umiri, utihne, za tren zaustavi dah. Napregnu se čula da upiju veličanstvenost trenutka.

Freska govori: Zahvalnost Branku Tupanjcu ktitoru

Tada se doživi nemo kazivanje svega što se nalazi u okruženju. Celovitost para.
Lakši san mu daje mir hrama. Hercegovačko plavo nebo ga pokriva. Trebišnica mu svakodnevno  peva svoje vekovima skupljane  pesme, a brojni horovi cvrčaka svojom jednstvenom letnjom pesmom obećavaju trajanje. Zadivi se lepotom i jednostavnošću običan čovek, potraži pesmaricu i kroz misli iščitava stihove:

Unutrašnjost

PODNE

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirišu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte nali —
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

Upravo je osveštano zemljište na visu iznad Trebinja njegovo ostrvo.
Posle dugog niza godina počivanja u inostranstvu  nalazi se tu, na korak od mora, među borovima,  u tišini, pod nebom  i toplim suncem hercegovačkim.

Glavni hram manastra Tvrdoš

Detalj kupole

Dan teče, leti, prolazi suviše brzo,a mir trenutka ostaje i biće ponesen daleko, kuda me novi putevi budu odneli.

Na ulazu u manastirki kompleks Tvrdoša

S tugom se zavojitim putevima spuštamo do kamenog mosta i s poštovanjem gledamo zidine starog grada. Sve je tu, stvoreno da traje.
Opet sledi uspon, Idemo usim šljunkovitim putem  putem prema  manstiru Tvrdoš .

Stakleni pod

Zaustavljamo se na parkingu i pridružujemo reci turista. Čuju se različiti jezici.
Svet u malom.

Velika porta i stara kamena zgrada samog hrama. Na podu se nalaze velike ploče od debelog stakla koja  svojom providnošću daruje posetioca svojim bogatstvom. Otkrivaju temelje manstira starog skoro  sedamanest vekova. Prve zidine manastira su podignute u četvrtom veku. Na ulazu , monah zaustavlja neprimereno obučene . Poštuje se svetost hrama.  Hvatamo lepotu rukama i zadržavamo dah pred starinom. Pred drevnošću je smrtnost opominjujuće prisutna. Briše se vek čovekov pred vekovima postojanja kamena po kome se s poštovanjem hoda. Lepota, čistota i mir nadvijeni nad Trbinjem u spajanju svih njegovih vrednosti.
Na velikoj visini se vidi utvrđenje podignuto negde u srednjem veku. Smenjuju se po samo njima znanim putevima sunce i oblak, poigrava se maestral nekim skrivenim putevima dolutao do počivališta Dučićevog, pa opet vetrovim nevidljivim putem stiglog do drevnosti Tvrdoša.
Život  je možda zrno hercegovačke prašine spremno da bude poneseno i da nastavi trajanje gde god da se nađe. Možda će u banatske njive, pa neka živi.
Put je dalek.
Čeka.
Moramo  dalje.

Put do zvonika

Manastirski vinogradi

Dom zove.

Fotoгrafije Dragan Đukanović