Iza žice

Iza Žice
Iza Ograde
Iza zatvorenih vrata
Iza kapaka
Gde je razlika?

Gde su ljudi?

Stara limena kapija je na sve načine odavala broj svojih godina.  Boja se na njoj ljuštila, rđa je probijala linije spajanja  delova, čineći od nje vajarsko delo nepoznatog sadržaja. Sunce ju je svakoga jutra pozdravljalo, a kiše su je umivale. Ipak ponosno je stajala tu samo povremeno duboko uzdišući. Na njen betonski stub se nadovezivala nešto mlađa žičana mreža.
I ona se odavala.
Na nekim mestima je imala izbočine nastale radom veštih dečjih prstiju. Čak su joj se pojavile rupe, ali su opet nekim drugim starijim rukama bile zakrpljene.
Na nju se nadovezivala kuća. Čista i umivena jutarnjom rosom. Tu se nalazio prolaz. Uzak, taman za vitko telo. Zid kuće je bio dobro počašćen gustom mačjom dlakom, koja je svojim trenjem dala debeli sloj masnoće i mačjeg obeležavanja da je nikakva četka nije mogla izbrisati. Kako bi bila prekrečena ili namazana slojem sirćeta, preko noći bi sve nestajalo pod radom svemoguće dlake.
Ispred je raslo drvo. Ne obično,  već brzorastući  sibirski brest koji je opet služio kao pebivalište mnogobrojnim vrapcima udruženim sa žutokljunim kosovima. Svi zajedno su prkosili mačkama i odletali kako bi se mačji brk približio.
S druge starne žice je ,čak na drugom kraju dvorišta boravio pas. Ne obični, avlijski, već pravi lovački, koji svojom psećom dušom nije znao da napravi razliku između pileta, kokoške, fazana ili vrapca. Bilo mu je svejedno, samo neka na telu ima perje.
Razlikovao je mačje tragove, uporno ih je pratio i trudio se da ih otera sa svoga poseda. Na njegovom ih nije ni bilo,  jer je i on bio iza žice. Dobijao je slobodu kada ga je njegov vlasnik puštao.
Sredina  leta je donela nove stanovnike skrivene u gustoj krošnji. Čuo se samo pisak nejakih kljunova. Broj pridošlica se mogao samo naslutiti. Niko im nije znao broja.
Mačke su se uznemirile. Nagon za lovom ih je terao da istežu vratove, ali suviše tanke grane su ih sprečavale.  Sloboda otvorenih  vrata  i nepogršiv njuh su ga doveli do,  još uvek nenaučenog letenju, vrapca. Krupan lavež je pojačavao njegov strah. Čovek je viknuo. Odzvonila je duša psa naviknuta da sluša. Zgrabio je mališana. Čvrsto, ali i nežno je držao pernatog stvora u psećim ustima, koja su znala da se raduju otvorenim vratima. Gazda je mirnim tonom molio da otvori usta, da mu da ono što je doneo iz lova. Glava sa crnim dlakom obraslim ušima se lagano kretala lavo , desno, nije mu se ispuštao plen, ali...Čovek je u ruci držao pticu. Odneo ga je do ograde i spustio preko nje na travu.
Šta je bilo dalje, čovek nije mogao da vidi. Ostao  je iza zatvorenih vrata.


Iza Žice
Iza Ograde
Iza zatvorenih vrata
Gde je razlika?

Gde su ljudi?

Ilustracija : Svilena ešarpa.