среда, 26. септембар 2018.

Daj mi nokte

- Ma, kad ti kažem, ova nova je najbolja...nemaš ti pojma...ova i nijedna
druga. Sve  mi je lepo namestila... Znaš kakvi su? ...Tvoji? Nikada nisu bili takvi. Videla je nešto na internetu... išla je na obuku... sve zna, kad ti kažem! Kakvi su???!!!!! Prelepi! Svaki je drugačiji, sa malom zlatnom nalepnicom, ali se ne vidi da je nalepnica, već kao rukom ugravirana zlatna nit.  Na svakom  noktu drugačija! Ma kad ti kažem drugačija!  I boja... to nisi videla! ...Da dođem? ...Pa mogu, ionako ne mogu ništa da radim bar dva sata...da, dok se lepak sasvim ne osuši. Kad bi mi koji otpao plakala bih do sutra! ...Znaš sad ću ja!
Zadovoljna sobom devojka koja je punim plućima živela dvadeset prvi vek,  se žurnim korakom uputila prema kući svoje drugarice. Nisu joj smetale uske farmerice, jer su bile bogate elastinom koji nije dozvoljavao osećaj uskosti. Visoke potpetice su odzvanjale asfaltom.
 Jedini strah je bio onaj od upadanja vrha štikle u neku skrivenu zamku, i moguće oštećenje na njihovim vrhovima.
- Sad ću ja! Još da pozovem Danicu, pa da se nađemo... Šta je ovo! Pa, nisam mnogo ni pričala... tek koju reč...ovaj telefon ništa ne valja, ima da kupim nov! Nema ni dva meseca, a on  tako! Sad ću ga baciti , tako da će odzvoniti i na ovom betonu dočekati svoj kraj. Uh!
Put ju je vodio pored groblja. Ono je u svojoj tišini čučalo s one strane šumice. Nekada je šumicu činio bagremik visokih stabala u čijim su se krošnjama sove ušare gnezdile i svojim noćnim hukom najavljivale lov i nove stanovnike groblja.  Sove su ostale, ali bagremova stabla su nasledili sibirski brzorastući brestovi  bogatih, zelenih krošnji koje su svojom stasitošću dodirivale mesec uvek spreman  da joj osvetli put.
Zanesena u svom dobrom raspoloženju i sreći zbog uspešne nadogradnje noktiju, nije obraćala pažnju na nedostatak blistavog Zemljinog saputnika. Utisak potpune sreće je narušavala prazna baterija mobilnog telefona. U svom letu nije primetila tišinu i nedostatak sovinog huka. Hodala je visoko podignute glave  ne mareći za jato slepih miševa stvorenih niotkuda i lako raštrkanih po noćnom nebu. Kako su se u letu rzailazili tako su se i sastajali  bez dodirivanja i udara tela u telo. Jednostavnost njihovog leta bi svakome obuzela dah i izazivala strahopoštovanje, dok za nju nisu predstavljali ništa. U odavanju počasti  i divljenju  svojim noktima nije primećivala ništa.

- Dobro veče.

Neobično obojen glas je dotakao njen sluh. Trgla se.  Ispred  je se nalazila ženska osoba. Potpuno neobična: visoka, mršava, raščupana i  nedoterana. Što je za nu bilo nezamislivo. Kada bi ujutro izlazila da kupi kiflu za doručak bila je potpuno sređena. U svom zanosu umalo je nije upitala kako uspeva da održi tako vitku liniju. Zadržala je dah neizgovorene reči na usnama. Preplavio ju je strah. Ako je nekada čitala nešto o takvim bićima, ni u najslobodnijim snovima nije mogla sanjati da će se sresti oči u oči.  Žena je u ruci držala knjigu. Iz nje su virili  računi koje je ona sama napravila u poslednjih mesec dana: za cipele. šminku, haljinu prekrivenu perjem, veštačke trepavice i naravno nokte.
- Gde li ih je skupila?
Duga neočešljana kosa joj je pokrivala lice. Samo joj je  crno oko blesnulo kada bi je pogledala.
Osetila je veliko olakšanje kada im je u susret dolazio sredovečni čovek. Pokušala je da se osmehne, ali osmeha nije bilo. Očima je pokazivala na ženu , a ovaj je prošao zanesen nekim svojim mislima, nije primetio ni nju, a kamoli  spodobu.
- Šta gledaš? Misliš možeš mi pobeći? Ne može to niko, pa ni ti moja lepotice. Ne vidi me on!  Vidiš me ti koja si rođena u subotu. Nije ti majka kazala da se čuvaš mene? Da ću te naći ? Da ne možeš pobeći! Moraš mi dati ono što mi treba!
Prikaza se talasala, menjala  lelujajući se u tami noći i senci visokih brestova. Haljine su joj se motale oko koščatih nogu. Ličila je više na probuđenu uspavanu lepoticu uvijenu u sopstveni pokrov isprljan sivilom zemlje i dugim boravkom u mraku, nego na živu osobu.
S usana joj se oteo krik. Vrisak se razlegao pustom ulicom. Spodoba je pružila ruke prema njoj. Prsti nisu imali nokte!
- Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj mi.....
Zadrhtale su grane, slepi miševi su se još jednom podigli na let. Sove su huknule.
- Možda su najavljuju moju smrt?
Strah je bivao sve veći.  Ništa i niko je nije mogao zadržati. Odjednom je poletela, štikle su zakrckale. Čupala ih je iz ispucalog asfalta.
Posrtala je. U klecanju kolena i suza koje su nekontrolisano potekle razmazujući debeo sloj maskare čuli su se jecaji i ridanje. Žena iza nje je počela da se smeje!
- Jesi li ti ja, a ja ti? Hi, hi....
Zvonio je smeh kroz brestovik i dalekih krstova.
Ona je u pokušaju trčanja pala. Nokat na levoj ruci je otpao. Da bi se bolje oduprla sili zemljine teže i brže poskočila u želji da potrči zarila je nokte u travu pored trotoara. Na njoj je ostao sledeći nedovoljno zalepljeni, pa još jedan i još jedan.
-Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj...
Trčala je što je brže mogla. Brže nego na onoj trci visokih štikli. Gledala je samo obrise kuće koja joj se sve više približavala. Svom snagom je zalupala na vrata! U kuću je uletela oznojana, uplašena  i izbezumljena. Strah ju je obuzeo toliko da je jedva dolazila do daha.
- Šta ti se desilo? Zašto nisi zvala? Da li ti je neko naudio?
-Čuma! Čuma! Telefon...baterija...nooookti!!!!!

3 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...