Nije prosio

Ispred ulaza u veliki supermarket koji je blještao okićen mnobojnim svetlima
sedeo je čovek sivih očiju.  Kroz vrata koja su se otvarala kada se osoba njima približila  su se videli rafovi svežeg voća i povrća. Mirisalo je na sveže pečeni hleb i toplotu doma prepunog hrane.
Gledao je sivo. Bio obučen u sivo. Ruke su mu bile sive.  Cela njegova pojava je odavala misteriju. Ko je, odakle se pojvaljuje i kuda odlazi kada se noć stazom večnosti spusti na grad?  Nije se znalo.

Nije prosio.

Samo je stajao s pogledom tuge uprtim u jednu tačku, koja je bila tu isored njega ali i beskrajno daleko od svih prolaznika.  Iz njega su poletali najbrži letači uzdizali su se i odlepljivali od njegove figure, da bi joj se opet vraćali i ostajali skriveni u slojevima odeće.
Moglo se reći  da je on sam poruka.
Čija?
Nekog davno izgubljenog mornara nastradalog u brodolomu i čudom izbačenog na peščani sprud koji samo velike morske ptice posećuju, možda i samoga Stvoritelja neba, zemlje i čoveka.

Nije prosio.

Znao je dobro da svira gitaru sa tri žice pronađenu ispred kontejnera visokih zgrada. Skromni tonovi izmešani s dubokim glasom i nevelikim sluhom su pozdravljali posetioce gradskog trga za vreme letnjih večeri. U kutiju u kojoj su nekada ležale nečije nove cipele prolaznici su ubacivali po neki dinar.

 Nije prosio.

Ponekad je gitaru zamenjivao svirkom na  dečjoj  frulici, onoj drvenoj koja se koristi na časovima muzičkog vaspitanja.  Naročito  je bio ponosan kada bi se kutija napunila papirom zvanim novac o velikim besplatnim koncertima poznatih muzičara.

- Vidim da me posmatraš očima mora na kome nikada nisam bio. Znam da voliš moju muziku i nemoj misliti  da sam zaboravio kada si mi umesto tamburašima na svadbi novac dala meni. Nisi mislila da ću da upamtim. Pokazao sam ti najlepši bezubi osmeh svih vremena.
Toga dana, a sećam se bio je kraj septembra. Duvao je vetar. Bilo je veselo, vetar se igrao mojom trožičnom gitarom, pojačavao je svirku svojom svirkom.  Tamuraši desno-  ja levo. Čula si i bila srećna. Svoju sreću si podelila sa mnom.
Bio sam srećan.
Nikada lepše i lakše.
A moji umorni prsti prozebli na jesenjem vetru su svirali kao nikada do tada. Krajem oka sam video podsmeh drugih za koji ti nisi marila. Igrala je novčanica a žici!
Danas je drugačije. Ispred marketa nema svirke. Samo severni vetar zavija. Primetio sam iznenađenje kad si me ugledala.   Imam palicu. Čini mi se da mi je jedna noga okraćala. Nekako je nagrižena i  truli, a moram napolje. Znam rekla bi idi kod lekara...ih lekari...kako?
Počinjem da gubim niti notnih zapisa i muzike. Bivam tužan.Čudna  bića me savladavaju.
Muti mi se um. Mutim se iznutra i spolja. Gubim se u nekakvoj magli koja dolazi sve češće i češće.  Primam novčanicu koju mi pružaš. Nemaš ruke gospođe, a gospođa si. Nosiš sunce u kosi. I more u očima na kome nisam bio.

Nije prosio.


Ilustracija svilena ešarpa: More.