петак, 01. фебруар 2019.

Tačka u vremenu

Od svih dana u godini najmanje je volela početak februara. Smetali su joj
neskinuti novogodišnji ukrasi i  blještavilo prošlih praznika. Toga dana se ništa neobično nije desilo osim uobičajenog pitanja koje je često dobijala u poslednje vreme.
Zašto?
Da li se to na njenom licu urezao trag  beskrajnih jutarnjih maglovitih strahova uvijenih u neprozirne tajne minulih dana koje je sama skrivala ne dopuštajuči im da ugledaju dnevno svetlo? Možda se trebala ispovediti..?
Nije znala.
Samo je dopuštala da je ponese talas nemira koji je dolazio  potpuno nenajavljen. Osećala je krivicu.
Strah od učenjenoga se širio poput prolećne nenajavljene bujice koja je mlela sve pred sobom.
Smetao joj je mobilni telefon i beskaraj besmislenih sms-ova. Mejlove nije podnosila. Internet i fejsbuk takođe. Osećala se samom u  čitavom univerzumu. Samoća se raspirivala, dobijala je na žaru potpomognuta ublaženim severcem , jakim samo toliko da se rasplamsaju unutrašnji strahovi.
Čitavog života je davala. Dane, noći, raspevana jutra i blage večeri.Sklanjala se pred burama i porodičnim olujama. Ćutala je i u dubini duše vodila bitke koje su imale samo gubitnika. Nju samu. Onda je unutrašnjost dobila drugi oblik. Pogodila ju je bolest koja ju je sasvim preokrenula. Dopustila je da je gorčina preuzme. Gazila je sve pred sobom, ne mareći za posledice.
Danas ju je februar tukao. U torbi na ramenu kupljenu u nekim  bezbrižnijim vremenima je nosila teret svoga krsta. Znala je da je to onaj poslednji.
Imala je uput za onkologiju.
Rak ju je izjedao.
Odnosio je delove njenog tela u svojim metastazama. Jedino je mozak ostao pošteđen, a možda ni on ...nije htela o tome ni da misli...
Znala je da se kući neće vratiti.
Samo je duboko uzdahnula. Pustila je da je plimni talas zahvati,  da je osećaj prave krivice dotakne:
-Daj da vidim tvoju ranu. S drugog kreveta bele bolesničke sobe je odzvanjao muk neprovidnih misli obeljenih dugotrajnom anestezijom.
-Evo, gledaj moju. Neće ni tvoja biti manja, ni lepša!- Drugi krevet je samo otvorio oko preplavljno bolom.
- Da ti kažem. Samo sam ja mogla da se udam za inženjera. Ja čobanska ćerka. Znaš li kako su mi svi zavideli? Znaš li kako su me gledali? Čobančeta dete, za inženjera...- krevet je i dalje ćutao.
-A, da li  ti imaš rak? Jede li te? Da li će te pojesti ? E , sestro, čobansko dete u inženjersku kuću... - krevet je  ćutao zadržavajući nevidljiv bol iza poluspuštenih kapaka.
-Da ti kažem. Muža nisam volela. Čini mi se da nije ni važno, nije mi mnogo ostalo od njega.  Pokojni je! Koliko ću ja? Možda do zime ili proleća, ko zna. Ovi lekari...- krevet je promrmljao molbu.
- Da ti zovem sestru? Nešto za bolove? Čuti i trpi. Biće terapija pa ćeš dobiti.

 Od tada su prošle godine, ali je slika ostala blistavo jasna. Bol koji ju je pratio je bio razarajući.
-Zašto sam onoga dana odbila ženu? Koga da pitam da mi pomogne?
 Koga?
  fotografija: Cvet iz Svete zemlje.

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!