Putopis: Tršić

Mapa etno sela Tršić

Iako smo mnogo puta kolima prolazili pored kolevke naše pismenosti nikada nije bilo dovoljno vremena za skretanje s puta. Bili smo ili u velikoj žurbi  ili preumorni,  sa željom da što pre stignemo u našu ravnicu, pa smo pored table sa oznakom Tršić samo prolazili s obećanjem da ćemo sledećeg puta kada budemo prolazili doći.

Vukova kuća

Ulaz

Ovoga puta je drugačije. Po planu kružnog putovanja po Srbiji stižemo do rodnog mesto Vuka Karadžića.

Kompleks

Iznenađena sam veličinom ovog veoma živopisnog kompleksa koji nudi sliku života u vreme Vukovog detinjstva. Na ulazu, odmah iza table s  oznakom naselja, dve starije žene uz plot od pruća razgovaraju. Kako ne postoji oznaka koja bi upućivala na pravac, pitamo  za pomoć. Veoma su ljubazne i s osmehom nas usmeravaju. Žele nam srećan put. Stara srpska gostoprimljivost  se pokazala još  jednom na delu. Zahvaljujemo se.  Pogledom milujem lepo obrađene bašte i cvetna dvorišta.
Kroz selo se nižu  nove kuće. spremne da prime goste. One stare su umivene i  bele. Poneka je zaboravljena, prazna okružena visokim belo rascvetalim biljem koje se lako pomera na letnjem vetru.Vijugavim putem stižemo do odredišta.

U kaligrafskom muzeju

Veliki plato za parkiranje. S leve strane se pruža bela zgrada- Dom Vukovog sabora. Gleda nas Vuk sa velike zastave  i osmehom pita gde smo dosad. Štandovi s najrazličitijim suvenirima  imaju na sebi Vukov lik.
Velika tabla pokazuje plan kompleksa. Tu su  Dositejev muzej, vodenice, Kaligrafski vajat, mnogobrojne drvene kućice u kojima učesnici sabora mogu steći veštine starih zanata,  restorani i klupe za sedenje u debeloj hladovini starih stabala. Žeravija svojom pesmom ponavlja sudbine stradalnika, dečje radosne poklike i pesmu koju virtuozno izvodi vodenički točak podstaknut njenim neumornim trajanjem. Najradosnija je kada su dani Vukovog sabora, kada se sjati veliko i malo u slavu dečaka koji je nekada gazio njeno korito, a sedokosi brkajlija na grudima nosio ordenje.
U prirodnom ambijentu, s velikanom pismenosti  opijena čistim vazduhom osećam samo jedno - radost. Svaka brvnara na sebi  ima obeležja odakle vuče korene i ko je bio darodavac i učinio velikodušno delo  da je sačuva od propadanja i podari joj nov život u Vukovom etno selu.
Tu je trideset kovčežića koji liče na poštanske sandučiće,  s tim što se na njima nalaze slova Vukove azbuke,  uz objašnjenje da u njih možemo staviti poriku  s nečim što je iz našeg kraja, neku napisanu reč, koja se zaboravlja,  vrednost   koju bismo voleli da ostane u Vukovom kovčežiću.
Ispod zelenih svodova prolazimo pošljunčanom stazom, zavirujem u sve  brvnare, trudim se da ponesem što više, da dotaknem što više i da sačuvam duboko u sebi što više.
Niz visoke padine obrasle  razlistanim drvećem  se spuštaju tanki mlazevi izvorske vode čiste i bistre, izvorske, sakupljam ih u njihovom plesu na dlan. Lagano pijem, puštam da klize niz grlo. Čuvam deo  večnosti za sebe.

Ispred kuće

Laganim hodom stižemo do kraja staze prateći drvene table s natpisima poslovica koje je Vuk sakupio. Izmamljuju osmeh. Kada bismo se osvrnuli na njih život bi nam bio daleko jednostavniji i lepši.  Na  njoj je suvenirnica  gde se kupuju ulaznice za Vukovu kuću. Beli se na malom uzvišenju okružena s dva vajata, u jednom se nalaze alatke koje su se koristile za obradu zemlje, u drugom tkački razboj i mala kolevka. Ulazim u Vukovu kuću, onakvu kakva je nekad bila, originalana je spaljena za vreme Prvog srpskog ustanka, kao i mnoge kuće Tršića i okoline. Ipak takva je bila i radujem se što osećam zdrav miris unutrašnjosti. Zemljani podovi, ognjište, sofra, krevet pokriven tkanim crvenim ćilimom. Na zidu Vukova fotografija i drvene gusle. Mali prozori kroz koje dopire svetlost.

Gost sam

Unutrašnjost kuće

Čuju se pitanja i dobijaju odgovori. Sedam na klupu ispod stare lipe. Prepliću se u visinama grane, a u podnožju koreni otkriveni ispiranjem zemlje posle dugogodišnjih bujica.
Sve je tu. Slika je potpuno jasna:
Daj detetu korene, a posle krila.
Mogli bi se provesti sati na ovom mirom i ptičjim cvrkutom obojenom mestu. Ipak put nas vodi dalje.

Vukov kovčežić-Z

Poruka

Česma devet Jugovića

Ulaz u manastir

Do manastira Tronoša se može peške, od Vukove kuće oko četrdeset minuta laganog hoda ispod zelenog svoda. Ipak ćemo okolo kolima.  Desetak kilometara. Svuda zelenilo i žubor vode. Dočekuju nas visoka stabla jela koja okružuju Česmu devet Jugovića. Pijemo vode, divimo se visokim stablima borova. Vrata Manastira Tronoša su zatvorena. Pritskam sa strrahopoštovanjem kvaku. Pogled oduzima dah. Čistota i lepota njegova dodiruju dušu. Uredno, cvećem okićeno dvorište i blistav mnogim koracima uglačan  kamen. Suprotnosti koje savršeno leže jedna uz drugu. Ulazimo u crkvu. Freske na zidu viču od lepote. Zadivljena zadržavam dah i puštam dušu da upija.
Vuk je ovde dobio korene i krila.
Ovde se nalazi Muzej Vukovog školovanja,  a svaki kamen ima bogatu istoriju.
Palim sveće,  kupujem manastirski tamjan u želji da svaki put kada njegovo zrno dodirne žar osetim blagodet ovog mesta. Svaki pripadnik našeg naroda i svaki poštovalac naših tekovina  bi trebalo bar jednom u životu da poseti ovo mesto.

Freske manastira Tronša

Ako je Vuk mogao samouk i školovan u skromnom manastiru bez savremenih tehnologija, trudom , radom i verom,   da dosegne svetske visine,  šta može dete koje idući stopama Azbuke sledi Vukove staze?

Kružno putovanje po Srbiji zahteva polazak. Mnogo je neistraženih mesta, mnogo tajni koje nas čekaju. Moramo dalje.
Za Vas dragi čitaoče imam molbu: Kada Vas put nanese na staze Tršića  nemojte žuriti. Svaki trenutak proveden na izvoru Azbuke je neprocenljive vrednosti. Srećan Vam put!