Putopis: Gučevo

Dok  u malom kafiću na benzinskoj pumpi s bosanske strane pijem kafu, pogled mi leti do visina planine Gučevo. Na njenom vrhu se beli tačka spomenika, ispod njega gusta šuma koja samo nagoveštava bezbrojne krivine koje vode do njega. Iako me je strah dubokih provalija zbog usečenog puta pristajem da posetimo ovo  mesto koje je jedno od tri koje su činile Drinsku bitku.
Planinu Cer smo posetili, na današnjoj ruti puta nalazi se Gučevo, a Mačkov Kamen ostaje za neko drugo putovanje kroz Srbiju.
Put uspona je nezamislivo strm,  nema putokaza koji bi obeležavao spomenik, postoji samo onaj sa oznakom Odmarališta. Čudo tehnike pomaže do  odmarališta, a  do vrha nam ne ostaje ništa drugo nego da pratimo zavojitu stazu dokle god ona traje.
Gustina šume je veličanstvena. Možda baš nedostatak ljudi doprinosi da je ona toliko živa i zanimljiva u svojoj tajnovitosti da ostajem bez daha.
Nekada je besnela bitka kroz šumarke i šume visokih stabala , leteli su u vazduh buseni trave i sa sobom odnosili mnoge živote srpskih junaka.
Mreža rovova je danas obrasla gustim rastinjem, a brojni ostaci poginulih još uvek mirno spavaju ispod zelenog svoda. Kažu  da  čim se zagrebe gučevska površina bude  pronađena ljudska kost, municija, puška ili delovi uniforme. Pripoveda se da je neki seljak prilikom želje za kopanjem bunara naišao na kompletno telo vojnika s puškom u rukama. Potpuno očuvano, zasuto zemljom u trenutku i da je tako otputovao u večnost. Nikada bunar nije iskopao.
Sunčan dan i pev bezbrojnih vrsta ptica s radošću prate naš put. Ipak u srcu je zebnja, probudili su se neki davni nemiri i kroz pomeranje gustih krošnji pričaju svoje tajne.  Otkrivaju mnogo. Austro ugarski vojnik po imenu Josip Broz na čuvenoj fotografiji iz Prvog svetskog rata u ruci drži pušku uperenu na srpske položaje. Učestvuje u Drinskoj bici.  Istoričari kažu da se ovde prvi put odigrala bitka između njega i Dragomira Mihajlovića.
Na meni nije da sudim. Želim da se poklonim senima junaka. Na kraju puta nas dočekuje parking.
Izlazim iz auta dok me lepota zelenog pozdravlja.
Tu je spomenik ruskoj bolničarki Darji Aleksandrvonoj, poginuloj na Gučevu

oktobra 1914. godine. Nalazi se u zelenoj senci prošaranoj sunčevom svetlošću koja je miluje. Njena hrabrost dodiruje, zahvalnost za njena dela traje dok traje sećanje na junake kojima je pomagala. Pored spomenika je i nadgrobna ploča na kojoj su ispisani stihovi njenoj hrabrosti.
Najlepše tek čeka naše divljenje. Na vidikovcu koji pruža pogled na Mačvu, Podrinje i bosansku obalu Drine, kao i zelenu vijugavu Drinu,  nalazi se spomenik Gučevskim junacima. Visok preko šesnaest metara, sa dvoglavim belim orlom na vrhu piramide. Pogled se zarži na Njegoševim rečima:
,,Blago onom ko dovijeka živi , imao se rašta i roditi. " Ispod njeogovih reči su  dva naga ratnika s mačevima u rukama čiji vrhovi dodiruju tlo. Ispred njih je Spomen kosturnica sa ostacima srpskih , ali i austrougarskih vojnika čija su tela prenešena na ovo sveto mesto iz Bukovičke banje. Pored nje se nalaze dve betonske klupe sa dva lava, neumorna čuvara mirnog sna  poginulih junaka.
Nedostaje jedno ocilo. Ostaje pitanje.

Pogled koji zadivljuje i mir duboko ganu svakog posetioca.
Gde se čovek nalazi na ovom svetu?
Da li znamo da čuvamo ono što nam je dato?
Da li smo toliko nemoćni ili samo nemarni u odupiranju zaboravu, da popuštamo,  dozvoljavamo da nam islizne iz ruku nemerljivo herojstvo ljudi koji su svoj večni mir našli u ovom zaista rajskom miru.
Spomenik pamti svoje nastajanje iz 1917. godine, kada je započet od strane Austrougarske monarhije, da bi dugo vremena čamio nezavršen. 1927.godine počinje da dobija današnji oblik, da bude renoviran i da konačno tela rasuta po Gučevu dobiju mirno mesto za san.
                              


To su im omogućili njihovi saborci: Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1929. godine.
Spomenik je osveštan 1930. godine. Od tada je hvaljen i zaboravljan. Nalazi se na nepristupačnom mestu, ali se sav trud duge voženje isplati kada udahnete vazduh i uperite pogled u plave svete nebeske visine.
Ako Vas put dragi čitaoče nanese u Banju Koviljaču ili Loznicu, nemojte zaobići ovo mesto, ovaj temelj srpskog slobodarstva.
Živa istina je da s čovek uči dok je živ, a da mrtvi znaju da govore.





Fotografije: Dragan Đukanović

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан