Putopis: Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku

Posle pauze, u valjevskom restoranu, krećemo u pravcu Beograda. Cilj nam je

Avalski toranj

Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku.
Negde u daljini se čuje potmula grmljavina. Idemo ispred nje. Brži smo samo  naizgled. Prve kišne kapi nas posipaju, ali odustajanja nema. Kilometri i kilometri su za nama, umor  nas polako savladava, ali smo u podnožju čuvene beogradske planine i izletišta.
 Avalske šume, čist, kišnim kapima opran vazduh me je podigao toliko da ne osećam umor dugog putovanja. Prelepe staze za pešake, rekreativce, brojne klupe i kiosci  prizivaju posetioce. Porodice u lakim šuškavim jaknama ispod gustih krošnji nastavljaju svoje izlete, kiša im ne može ništa, a osveženje prija.
Iako se iz daljine Toranj čini blizu, dobar uspon čeka. Veoma lepo uređen prostor opremljen prodavnicom suvenira, restoranom, igralištem za decu i pristupnim stazama pokvašeni su, na našu sreću,  samo blagom kišom.

Na Avalskom tornju

U trenutku približavanja ulazu, pitam se da li će mi visina Tornja odgovarati, a misli su mi obojene dozom nelagodnosti i straha. Ljubazno osoblje nas posle provere karata pušta u moderan lift. Iako je visina  vidikovca na 122. metru, lift nas veoma brzo donosi do njega. Četrdeset devet sekundi proleti i u laganom šušnju vrata lifta se otvaraju. Vremena za strah nema.
Nemam osećaj visine. Samo svest čini svoje: znam da sam visoko. Blago ljuljanje i vetar koji zvoni kroz otvore kao i kapi kiše koje osvežavaju, čine da slika koju pruža vidikovac bude zagonetno lepa. Šumadija i Vojvodina. Iako pogled nije sasvim bistar-   predivan je. Pruža se daleko. Leti preko lepota prirode i ljepota čovekovih ruku. Na ovom mestu su oni sjedinjeni.  Silazak je bio još brži. Saznajem da je Toranj sagrađen

Na Avalskom tornju

kao pametna zgrada. Adrenalin čini svoje, tek dole vidim koliko sam bila gore. Zadovoljna sam i doći ću opet.
Vraćamo se stazom do parkinga hotela Avala. Iza njega se nalazi Spomenik

Staza

Neznanom Junaku. Koliko god da sam žalila za starim Žrnovom koga je podigao na starim rimskim temeljima Stefan Lazarević i u njemu imao prestonicu, a Turci ga proširili, divim se. Ipak kao bi bilo...da se pored tu negde nalaze drevne zidine Žrnova. Ostaje samo žaljenje. Možda bismo danas i njega posetili.
Neznani Junak je po legendi srpski mladić od nekih petnaestak godina koji je stradao u Prvom svetskom ratu, njegovo telo je u znak poštovanja sahranjeno pored Žrnova  od strane Austrougarske monarhije. Na njegovom spomeniku je pisalo:

 „Ein unbekannter serbischer soldat“, ili, „Jedan nepoznati srpski vojnik“.

Ožalošćene majke koje su svoje sinove izgubile u Velikom ratu su posećivale

Na spomeniku

grob. Donosile su cveće,  možda u nadi da je to baš on ili nadajući se da će na nekom drugom nepoznatom grobu,  neka majka ostavljati cveće. Verovatno je to kralja Aleksandra učvrstilo u uverenju da baš na tom mestu treba da se podigne spomenik. Cenu je platio Žrnov. No nije na nama da sudimo. Na nama je da se poklonimo i divimo hrabrosti Nepoznatog Junaka. Po izgradnji spomenika(1934.-1938.)ostaci nepoznatih srpskih vojnika stradalih u dugim ratnim godinama od 1912. do  1918. godine su sahranjeni na ovom mestu.
Danas ih čuvaju brojna zelena stabla, hrastovi, borovi, jele. Listopadno i četinarsko  drveće zajedno. Na  uredno potkresanoj živici vidim žutokljunog kosa, pozdravlja svojom pesmom slobodu novog dana. Pozdravlja mene- nas.
Staza koja vodi do vrha spomenika je vlažna, oprana letnjom toplom kišom. Lagano se penjem, dišem, osećam čistotu.
Osam karijatida u znak počasti mirno, u tišini kao stražarke  večnosti bdiju nad uspavanim junacima, nad sinovima koji su svoje živote stavili u čast otažbine.
Mir, tišina i spokoj koji obavijaju ovo mesto su pravo mesto za učenje. Mladić je raširio svoje skripte i u pripremi ispita samo glavom odmahuje u znak pozdrava.
Veče se spušta, kišne kapi prestaju, putovanje ćemo završiti posetom Novom groblju, a onda preko pančevačkog mosta u milu nam Vojvodinu, njena

Kod karijatide

Mesto za učenje

prostranstva i žal za morem panonskim.




Fotografje: Dragan Đukanović