Putopis: Tragovima cerske bitke

Laganom vožnjom, jer brojne vijugave krivine usporavaju brzinu, penjemo se na
planinu Cer. Uz put, ukraj njiva, uz kamperske stolove i raznobojne suncobrane ratari prodaju krupne plave lubenice i žute dinje hrapavih kora. Osim njih mir, tišina i brojna visoka stabla u svom stremljenju ka nebeskim visinama,  u svom bogatstvu,  šuštanjem i tajnim hodom gustih krošnji skrivaju tajne: izgubljeni novčić dat vojniku za sreću, probušena čuturica, davno natrula limena  kapisla  metka ili delić granate  urasli s debelim korenima  starih stabala. Umirujuće dejstvo rastinja i lekovitog bilja pored puta , pev ptica koji do  nas dopire kroz otvorene prozore automobila, ne pružaju ni najmanju najavu nekadašnjih ratnih dešavanja.   Savladavanje uspona,  obilje sunčeve svetlosti i toplote nas dovodi do neobičnog putokaza.
Osećam se postiđeno. Zar da  me seni velikana i donosioca slobode opominju da ih ne zaboravim?
Brzina života u dvadeset prvom veku doprinose da se ne obraća pažnja ili se ne razmišlja o  onome što  nikada ne bi smelo da bude zaboravljeno. Pokušavam da kroz otvorene
prozore osetim nagoveštaj bitaka, miris baruta i jauk za izgubljenim prijateljem ili zadobijenom ranom.
Preplavljuje me tuga.

Spomenik u Tekerišu

Toliko života, mladosti, očeva, sinova, majki i kćeri tu na obroncima istorijske planine spavaju, a njihove duše obilaze tokom vedrih noći livade i proplanke, razgovaraju sa saborcima i noćnim pticama o hrabrosti i rodoljublju, prijateljstvu i rodnoj grudi.

Дeo muzejske postavke

Radost i uzbuđenje nas dotiču kada u centru sela ugledamo ponositi spomenik ispod koga leže oni koji su svojim delima zaslužili mesta u udžbenicima istorije i svim enciklopedijama sveta. Uredno pokošena trava i biste velikana srpske istorije iz Prvog svetskog rata. Nemi i ponositi gledaju posetioce.

Ostavljaju živima da u Muzeju Cerske bitke uče o njihovim slavnim podvizima. Opet tišina, mir, miris rascvetalih ruža i pokošene trave. Sloboda i miran san.  Do mene dopire nerazgovetan razgovor i poluglasan smeh iz obližnjeg kafića pomešani sa zvukovima marševa ,  a daleko brujanje traktora nagoveštava plodnu, bogatu rodom godinu.
Život se nastavlja.
U muzeju između replika uniformi srpskog i austrougarskog vojika stoji rukom

Pred uniformom

vezen peškir koji ima dugu istoriju. Rađen kao miraz s ljubavlju za ljubav, imao je sasvim drugačiju sudbinu.

Tekeriški peškir

Za vreme Cerske bitke ranjeni  vojnik Mileta Milutinović  iz Serdara kod Svilajnca, tražeći pomoć je ušao u seosku kuću u selu Tekeriš. Kuća je bila prazna. Domaćini su se sklonili negde ne bi li sačuvali jedino što su mogli poneti-svoje živote.  Tražeći nešto čime bi previo svoje rane  otvorio  je sanduk u kome se nalazila devojačka sprema Perse Spajić. Uzeo je  vezom potpisana dva peškira i  njima previo svoje noge. Nastavio je svoj put kroz Prvi svetski rat.  Kada je njeov poručnik ranjen,  Mileta ga je, nemajući zavoje,  jednim peškirom previo. Poručnik je ipak  podlegao.
 Ostaje zapisano da je Mileta  podstaknut  svojom čistotom  i dubokim bolom izgovorio:
 “ Neka ide s tobom, dragi moj poručniče,  u grob, neće se ljutiti Spajića đevojka".
 Mileta je preživeo Albaniju, Krf, Solun.  Sve vreme je ko amajliju čuvao pozajmljeni peškir.  On mu je obećavao bolje dane i davao snage da podignute glave izdrži ono što ga je čekalo na tom putu. Posle rata je pronašao kuću u selu Tekeriš. Želeo je da vrati pozajmljenu imovinu. Nažalost   Persa je imala tragičnu sudbinu, umrla je od tuberkuluoze. Peškir je dobio počasno mesto tihog svedoka puteva ljudi koji su ga dotakli. 

Mnogo je neispričanih i zaboravljenih priča, mnogo izgubljenih života na padinama palnine.
Odzvanjaju taktovi marša.
Odzvanjaju bojni pokliči i trube  minulih vremena. Naše je da ih uhvatimo, ne zaboravimo, ne dozvolimo da nas velikani sa drvenih putokaza opominju.

Preporučila bih Ti, poštovani čitaoče, koji si izdvojio vreme za moj mali zapis, na čitanje knjigu Danka Popovića,,Knjiga o Milutinu".

Kralj Petar posmatra bitku