Gospod prašta

- Gospod prašta.
- Ti si  grešan?
-Moj sinko, zelen si ko jed. Svi smo grešni. Nisam ja izuzet, grešan sam kao i svi moji sadašnji i budući- preci i potomci. Ne mogu biti drugačiji kad kroz mene teče njihova krv.
- Ali...
- Nemoj da pitaš. Danas ideš sa mnom. Idemo da obavimo posao , posle toga će greh leći i na tvoju dušu. Nosićeš ga  i predati tvom sinu jednoga dana.
-Ali...
-Nema ali. Pozovi i majku. Moju ženu. Idemo da obavimo posao. Novac je svuda, samo ga treba naći i biti sposoban da ga uzmeš, a mi to jesmo. Zovi je.
-Zvao sam je. Neće  da ide.
-Šta neće - ima da ide, ne pita se ona ništa. Tu sam ja, a tu si i ti.
Brzinom prolećnog vetra je lakonog dospeo unutar kuće. U pramenovima su se čule reči:
-Nema neću- pare su pare, hoćeš u kupovinu? U robnu kuću,buvljak? Ima svašta...hoćeš  i ovo i ono...hoćeš sve... a nećeš da ideš! Nije to ništa , to je samo jedan papir. Razumeš? PAPIR! Zato ti i ja nemamo taj papir. Zato što ne znači ništa! Eto zato! A vidiš koliko živimo zajedno? Gledaj koliki nam je ovaj...još malo pa ćemo ga ženiti...Smeškaš se , jel, da? Pa kako da prosimo devojku, ako para nemamo? Trista evra..znaš ti koliko je trista evra? Stavimo u štek i čuvamo... Samo jedan papir. Potpišeš i gotovo... Koliko će to trajtai? Dva, najduže tri meseca, onda uništim-poništim papir i gotovo. E , tako, idemo...naravno da idemo, daću ti pedeset evra, pa kupi šta hoćeš. E tako lepa moja, idemo...Čekaj da obavim razgovor....
Dobro, dobro...u podne, jasno, u podne , tu smo...
Sve je sređeno. Idemo. Još da ova naša lepotica upali...krrrr, krrr,kr, ...kr.k...Gde  baš sad. Od tolikih dana baš danas. Da stane. Kako ću sad? Dobro kažeš sine. Taksi. Zvaću taksi. Ima da stignemo... Jesi li slobodan majstore? Može? Može.  Nema da brineš  sve ću da platim. Vozi u najleše mesto na svetu:  u ono u kom sam se rodio. ... Adresa?  Vozi majstore u mesnu kancelariju.
Put je protekao u tišini.
   Ispred vrata kancelarije stajala su dva čoveka. Pristojno obučena-doterana. Pozdravili su se samo lakim klimanjem glave. Brzo su ušli unutra. Žena je  teškom mukom pognutih leđa išla za njima. Nije prošlo nekoliko trenutaka kada je Grešnik izleteo napolje.  Izbezumljenn i usplahiren, činilo se da će mu srce svakog časa izleteti  i odleteti na krilima brzog vrapca. Dotrčao je do automobila kojim su došli.
- Da li imaš ličnu kartu?
-Imam.
-Da li bi hteo da budeš kum?
-Kum? Kakav kum?
- Ma kum, da potpišeš? Platiću i častiću... Ja sam njen kum, ti da budeš njegov? Onaj njegov nema ličnu kartu. Nemoj da mi posao propadne. Hajde kume...Molim te kao kuma!
Dok se okrenuo  taksista se našao pred matičarem Ceremonija je trajala kraće nego inače.  Na izlazu Grešnik je sa mladoženjom otišao iza obližnjeg grma.  U vazduhu je lebdela rečenica- ako pita - trista, za nas...Dok su se okrenuli bili  su u kolima na putu nazad.
- Kume , stani da popijemo nešto. E, nemaš  vremena, kakvo je venčanje bez pića? Da se zalije, pa kumovi smo...Stani kad ti kažem...
- Nemam vremena, čeka me posao, imam da radim.
Ostatak puta je protekao u mreži rečenica, reči i priča kojima se nije znao ni kraj ni početak. Mrsili su se, raspadali, pa se opet sastajali  u pokušajima da se uhvate  nekog smisla.
Žena je gledala kroz prozor dok su pored kola promicali nizovi zelenog kukuruza uredno okopanih i lako zagrnutih korena između kojih su se počele pružati vreže zelenih kupina koje prve dospevaju s jeseni i nose slatkoću leta u svojim plodovima i jedre stabljike suncokreta sa tek pokojom rascvetalom glavom uprtom u pravcu sunca.

Slika na svili Suncokreti