Negde u nekoj zemlji

Neko se plaši prvog  jutarnjeg svetla. Neki  tada beže glavom bez obzira u
toplinu svoga pokrivača.
U to nagluvo doba neki koji se bude, po nekoj unutrašnjoj komandi, osete duboko ukorenjeni nemir.  Oni u  samo praskozorje   nose ožiljke koji retko vide više od prvog sunčevog zraka.
       Tog jutra se kao i obično probudio pozvan neobjašnjivom dubinom. Otišao je u kupatilo, dok ga je zvuk puštene vode pratio,  oprao je ruke i tako vlažne ih provukao kroz kosu. Nadao se da će nastaviti san, da to nije takvo jutro, ali ga je trenutak smene dana i noći naterao da pogleda kroz prozor.
Protrljao je oči. Nije i jeste bilo to. Pogled mu zakači neobičnu sliku.
U njegovom dvorištu, na maloj ogadi koja je delila jedno od drugog dvorišta sedeo je čovek. Jedva primetnih pokreta koji bi mogli biti disanje, ili pomeranje na vetru bez vetra, prilika se  blago, u kako mu se činilo, lakim trzajima pomerala u mestu.
Trepnuo je nekolio puta.
-Čovek, to nije čovek. Možda je  prikaza iz pakla ili lopov koji  je preko sebe zaogrnulo širok i dug plašt na kome  se sakupljaju  tragovi mesečine?  U vešu, jer nikada nije nosio pidžamu, izašao je napolje. Avetinjski se belasao spram tamne senke na ogradi.
Hladan, vlažan vazduh ga je osvestio i naterao da pogleda bolje. Čovek kome je   bledo lice  virilo ispod kapuljače,  gledao je  u nebo i letove poslednjih okasnelih slepih miševa.
-Ko si ti? Šta radiš u mom dvorištu? -  povikao je. -
 Ako ne odeš pozvaću policiju...
- Ti da zoveš policiju?- oči su sevnule.  Meni oni ne mogu ništa. Oni me neće ni videti. Vidiš me samo ti. A tebi policija može...
-Ko si ti?
- Ja sve vidim i sve znam! Pao sam u zaborav, pa u ovakvim neprozračnim jutrima mogu da se prikazujem. Vide me samo oni koji deo moga imena nose u svome.  Ja sam Svetovid.
- Ti si?... Ko si?...
Neobični posetilac je pokretom ruke strgao kapuljaču. Vidosavu  se krv zaledila. Čovek je imao četiri glave. Iako je hteo,  pogled nikako nije hteo da pređe na nebo ili ogradu na kojoj je Svetovid  boravio, ni na tamna krila slepog miša.
 Jedbva je prozborio: -Odakle ti tolike glave?
-Plašiš li se?Ho, ho ...ho ho!  Moja jedna vredi  mnogo više nego polovina tvoje. A tek četiri... Znam sve što se dešava na četiri strane sveta.  Vidim istok i zapad, vidim sever i jug irazlike među njima. Vidim to i mnogo mnogo više.  Niko se ne može sakriti od mene, niko ne može pobeći ili uraditi zlo, a da ja to ne vidim.
A ti moj Vidosave...
- Odakle znaš moje ime?
- Ti baš ne slušaš. Znam sve. Znam tvoje staze, puteve kojim si prolazio, dela, ali i nedela koja si činio.
-Ti , ti...
-Ne brini nisam tu da te prokazujem, ili prijavljujem. Ionako se ne možeš i nećeš sakriti. Sve dođe na naplatu jednoga dana.
-Plašiš li me?
- Nism stvoren da plašim. Zato i trajem toliko, a da ti kažem i ovaj zaborav mi dobro čini. U miru i tišini noći činim šta činim. Ne očekuju me, ne poznaju, ne priznaju -imam potpunu slobodu, ali nisam zato tu.
-Nisi?
- Slušaj me dobro: imaš oca, a nemaš ga. Obeležio si ga i posuo bolešću, iako nije bolestan. Ako ne razlikuje noć od dana, jutro od  večeri i podne od ponoći, ne znači da nije živ. Ti si ga zatvorio, živog  sahranio, stvorio si grob u sopstvenoj kući.
Greh koji si stavio na leđa, nije samo tvoj. Neće nestati s tobom. On se prenosi. Kad tad  će neko morati da ga otplati i okaje. Jesi li spreman za to?
- Ti ...ti... nisam...
-Nisi? Nemoj da pozovem veće sile od mene, pa da vidiš, saznaš.
- Ja..ja...
-Imaš da ispraviš stvari do Vidovdana, moj Vidosave, onda ću opet doći. Nećeš pobeći, niti me izbeći.
Prilika se zabelela pod prvim sunčevim zrakom, da bi se potom raspršila  u belinu paučinastih oblaka, pa u bezbroj kapi koje su sačinjavale biser rose. Toliko brojne da su prekrile belinu Vidosavljevog  tela. Zatreptao je, zadrhtao, pa se povijenih leđa uputio u kuću. Vratio se u kupatilo, obrisao telo peškirom, pa se zagledao u lik čoveka u ogledalu.

Ilustracija : slika na svili  Svet