Prosto je upala u nju. Posle popodnevne jurnjave od šaltera do šaltera i uputstava dobijenih od nezainteresovanih službenika, jedva je uspela da započne deo posla.
Skupljanje papira za podizanje kredita je trajalo i trajalo. Razočarenje je došlo u vidu odbijenice. Primanja nisu bila dovoljna da joj ga banka odobri.
Skuvala je kafu , dodala malo mleka u nju, tek toliko da oseti mlečni krem u ustima. Dozvolila je da joj se ukus razliva, da je punoća arome kafe i slatkost mleka obuzmu. To joj je uvek podizalo raspoloženje.
Zaista, ako bi bolje razmislila nije joj ni bio potreban kredit. Htela je samo da završi davno započetu terasu, da kupi keramičke pločice -španske, koje su u sebi nosile miris mora, palmi i bademovog mleka, pa da se u toplim danima opusti u njenoj hladovini. Prava je sreća da ih nije kupila ( za to je imala dovoljno ušteđevine). Novac joj je trebao za majstore koji su , kako se ispostavilo bili preskupi, pa još novi crep, pa opet majstori... (A ionako joj niko ne dolazi).
Pena na površini kafe se razlivala. Svakim novim gutljajem se smanjivala i dobijala neki drugi oblik.
Zagledala se u nju.
Pogled su joj opile plaže pokrivene sitnim šljunkom, a na nekim mestima su se zlatili suncobrani. Zaklela bi se da čuje i smeh.
- Kakva terasa! Ja ću na more! To ću moći na rate! Još da primim vakcinu i idem.
Na dnu šoljice je ostao braonkasti talog. Prava, pravcata brda.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!