Pišem ti

Dani postaju duži. 

Ostavljaju  sivi prostor. 

Misli se razvlače. Gde sam? Šta bih mogla,  htela? Dilema preda mnom.

Divim se tvojoj hrabrosti. Rečima tvojim. Pismu koje si mi poslala. Želela bih da imam tvoju snagu, da se pretočim kroz tvoje reči u nova prostranstva možda u neko novo biće. 

Rečima svojim  si rasterala dugo taloženi mrak i teskobu. Raskinula si okove. Razuverila  neverne. Mene. Pokazala da se može biti i bolji i viši od taloga na dnu šoljice ispijene kafe.  

Učim od  tebe, tvojih otvorenih prozora,  ruku tvojih razmahanih.  Tako bolje objašnjavaš. 

Moram i da se nasmejem. Ne tebi. Sebi.

Spremna si da praštaš, daruješ, spremna si da oprostiš. 

Oprosti na gresima mojim, na rečima izgovorenim. 

Htela bih da ti pričam o dalekim morima, o tajnama morskih dubina, o putovanjima, o pogledu opijenom visokim planinama.  O lastama koje dolaze s prvim prolećnim danom. 

Htela bih.

Neka nevidljiva ruka me zadržava. Možda je ona produžetak tuđih nedovoljno poznatih stavova, koje  načuh?  

Tako bih se odlepila od tla i poletela balonom negde između neba i zemlje, živela u nekom čardaku stvorenom za nevidiš, dostupnog retkima.

Nosim za sobom kilometre dugih šetnji,  pogled uprt u plavo Sredozemlje, istok i zapad na raskršću ispod mojih stopa.

Pričala bih ti.

 Jasno mi svojim rečima pokazuješ da ne razumeš želju za daljinama,  potrebu lutanja kroz nepoznato. 

Pokazuješ mi da ti nisu potrebni kilometri. Poštujem.

Odvajam se,  često. Stavljam u ljušturu neprobojnu. Lutam mislima svojim, dodirujem miris vrtova podignutih u čast budućnosti. Otvaram vrata uma , dozvoljavam da putevi ucrtaju linije kojima ću hodati. Slažem ih poput mozaika s bezbroj delova, S bez znanja kada će biti završena.

 Putovaću. 

Slaću ti duga pisma s dalekih putovanja. Privoleću te da tragaš za nepoznatim.

Dok sam ispraćala zaključana vrata na san,  privukao me je tajanstveni zvuk s visina. Pomislih da su to divlje guske. Setih se: njihovo vreme je prošlo. Bolje gledam. Lete mnogo niže, perje se belasa podstaknuto prvim sumrakom. Preko tihog kikindskog neba preleću jata ždralova. Šum je jasan. Otrežnjujući.

Ne mare za one ispod. Prate predvodnika. Možda traže mesto za počinak, ili su tek uzletele podstaknute noćnim mirisima. Poželeh im srećan put. Srešćemo se opet.

 Zatvaram oči. Stojim na zemlji, s nerazvijenim krilima ždrala.

Jadam ti se. Oprosti.  

Do nekih novih reči

Srdačno tvoja