Sveća vitlejemska

Vidim sasvim jasno iako su godine

prošle. Na koncertu smo , hala sportova  u
Kikindi je prepuna. 

Devedesete...

Zvoni glas prijatelja.  Dodiruje sve. Pevamo kao jedan. Jednaki sa prvim. 

Panonski mornar među panonskim mornarima. Usamljen s usamljenima, čio s čilima, veseo s veselima i blagi blesak tuge u oku podeljen samo sa tužnima.

Smenjuju se smeh, pesme i   priče u kojima se  pronalazimo.  Tu  negde  su naše bake, majke, očevi. Tu nege su naša detinjstva i mladosti. Tu negde su naše nade i snovi, naši uspesi  i tuge. Neki naš Vasa Ladački živi u njegovoj pesmi. Plešemo valcer i  dvokorak. Odjekuje pesma u duši i duša u pesmi.  Osmesi prijatelja svuda oko nas. Skoro četiri sata koncerta su prohujala kao četiri minuta. 

Danas smo izgubili prvog među prvima. Izgubili smo prijatelja, ambasadora dobre volje i dobrog srca. Izgubili smo našeg vojvođanskog Đorđa. 

Otišao je kod svoga dede , da s njim ore nebeske njive, da s anđelima nebeskim deli najlepše stihove. Rane mrazeve je ostavio pesnicima.

Dugo će se, dok je srca banatskih,  bačkih i sremskih čuti melodije najboljeg među nama. Svima su podeljene karte. Kada i kako ćemo ih uporebiti je na nama. 

Večeras palim sveću vitlejemsku.  

Saučešće porodici, prijateljima, svima nama koji smo deo sebe  pronalazili u njemu.  

Fotografija  sa konverta preuzeta sa interneta.