Mravi nemaju cara

 
  Nije to bio običan mravinjak , onaj u polju , prepušten sam sebi i stanovnicima koji su
živeli  u  i oko njega. To je bio poseban maravinjak. Pod njegov krov je mogao da stane svako ko bi to poželeo.
Car je prihvatao sve dobronamernike koji su  svojim nožicama donosili nekakav poklon.   Doduše nije to morao biti baš poklon, već mala pažnja, sitnica koja je imala svoju veličinu.  Ako nije bio poklon moglo se razmeniti kakvo dobro iz mravinjaka, ako ni za šta drugo ono za pokoju reč hvale.  
Kako god bilo, živelo se i radilo u njemu. Bilo je dana kada je napredovao, ali je bilo i onih kada se po principu ,,dva napred jedan nazad živelo”. Bez obzira na stanovnike koji su imali svoja zaduženja i voleli su da se nazivaju građanima,  bilo je neradnika, neznalica, pametnih, ali i onih koji su se zvali pametnima, a davno su je  ko zna kad izgubili.
Među njima bi se neretko dešavala svađa, poneka čarka manjeg obima, ali to nije zabrinjavalo njihovog cara.Bio je bezbedan  na svome, oko njega su obletali podanici, svojim osmesima su hranili njegov ego koji je svakoga dana sve više rastao. Jednom je, dok su kroz visoku travu prolazili neki ljudovi,  čuo , kako je jedan ljud ( valjda se tako kaže, za šta opet nije mario), rekao ,,Svakoga dana, u svakom pogledu ,  sve više napredujem” što mu se opet veoma svidelo. Čvrstim je zglavcima držao red, mir  i poredak u svome carstvu da niko i ništa nije moglo da je natera na napuštanje istog.
Dok su stanovnici išli u večernje šetnje onako umorni i iscrpljeni od dugog rada na polju u sakupljanja ostataka od ljudova, on je šetao ujutro. Tada je dobijao najviše hvale od slučajnih susretnika. Nije mario što su svakoga jutra susretnici bili isti i što su mu se kezili svojim razjapljenim rilicama. On je uživao u tome. Samo bi se protegao i blago poput božanstva mahnuo svojim prefinjenim nožicama.
Mravinjak je imao niz hodnika koji su izlazili na površinu sve četiri strane sveta. Mogao je da bira da li će istok, zapad (te dve su joj se više dopadale)  ili strane sever – jug.
 Istok- zapad strane su bile zanimljivije, podložne raznim manipulacijama u zavisnosti od  mnogo čega. Na njih su uticale ruže vetrova koje ih nikada nisu zaobilazile i koje su dižući prašinu bile dobro maskirno odelo za zakulisane radnje jedne i druge strane. On se trudio da nekako udovolji  i jednima i drugima gledajući pre svega svoj interes. Za podanike ga  nikako nije bilo briga, sa njima joj je svakao bilo lako, koje zrno pšenice , ječma može i klijavog kukuruza i stvar bi bila sređena.
Istok joj je davao vetar u leđa, a i podanici, bar oni koji su manje videli, manje učili ili se otiskivali u nepoznato s verom i nadom u bolji život, su ga voleli, a to je bio važan momenat u svim njegovim  poslovima. S istoka je stizalo više obećanja i lakše je bilo prikrivati svoju neiskrenost neiskrenima. Tamo je voleo da ide. Dočekivali bi ga baš kao cara, prostirali mu meke tepihe pod noge, klanjali mu se i obećavali svaku pomoć da podanike drži u miru. Nije bilo važno što je zauzvrat morao da čini ustupke, da deli najbolja polja pšenice ili izvore najbistrije vode. Važan je bio samo  prividni mir. Doduše pozajmnjivali su mu  i novac, pa morao je ona nekad na odmor, na daleke destinacije, skupe masaže,  liftinge i liposukcije, ali za lepotu  i mir sve. Morao se činiti mlađim  i lepšom nego što jeste. A bio je mlad i lep s primesam aminulog vremena.
       Zapad je opet grejao večernjim zracima Sunca, toplim i blagim, a sumrak je značio mnogo . Tada se mnogo šta nije videlo i mnogo toga se moglo prikriti i učiniti  nevidljivim. Zapad je opet imao svoje interese , znao je da daje , ali  i da uzima. Njemu nisu važni on i podanici već šnajderaj, pa oduvek su šnajderi činili čuda, od ničega pravili svašta i od svačega ništa, a ako se ponešto upropasti? Pa šta , opet će se prekrojiti i tako u nedogled. Doduše zapad je znao da pomaže, ali je on bila lukav, umeo je da balansira između njihovih dela i onoga što treba da se vidi.  U tome je imao mnogo pomoćnika koji nisu za njega bili  iz ljubavi prema prestolu već su u tim ,,sitnim “ pomoćima videli mogućnost da napreduju i ostvare bilo kakvu dobit. To su bile divlje horde sa najmanje morala. Car je takve najviše cenio jer su morali svoj puter na glavi dobro da čuvaju kako se ne bi otopio.
Istok i Zapad je držao na odstojanju ne dozvoljavajući da se susretnu  kako bi opet sve teklo u najboljem redu.
      Ostao je Sever, hladan i mrk, sa njega su dolazili samo hladni vetrovi i zamršene senke. A čuo  je i da su tamo negde živeli Vikinzi-mravi, koji su bili opasni za sve careve i kraljeve na sve četiri strane sveta, tako da je najbolje ostaviti ih na miru i sa njima pregovarati u tišini bez javnog prikazivanja.  Od njih je dobio specijalne uređaje koji su ličili na lampice i dozvoljavali mu da u svakom trenutku zna sve što se dešava  u njegovom  carstvu. Ali i o tome nije hteo ni da razmišnja kako se ne bi glasno čulo. On mu  je po tome bio sličan , a opet tako različit.  Njegove metode su  bile drugačije, istančano prefinjene i nikako mu nisu prijale.
       Jug je bio poseban.  Njega je voleo,  iako  tamo nikada nije odlazio,  ali je znao da iz senke povlači konce kao u pozorištu lutaka ( mravi su imali svoje marionete). Niko nije znao da on poput velikog dirigenta diriguje tim orkestrom. Ni oni sami nisu znali , što mu je itekako podizalo, kako to ljudovi kažu ,,rejting” i  daju sliku  o njegovoj veličini. Jug je bio siromašan i skoro  bezvredan, a i obećao ga je u pregovorima sa Zapadom, što opet niko nije smeo da zna, pogotovo ne jutarnji šetači – podanici. Za one popodnevne ga  nije bilo briga, neka samo šetaju, to je dobro za zdravlje, naročito za dobar holesterol. Umeli su i mravi da se najedu masne hrane pa da pobesne, zato neka samo šetaju.
Ta stvar sa zapadom je išla ,,tamte za mavte” razmeniti kakvo dobro iz mravinjaka, koje je ionako propadalo potkopano nepotizmom, ali ni to se nikako nije moglo staviti pred ,,jutarnje” dok se ne upakuje u fini papir koji su oni džinovski ljudovi odbacili kao smeće na njegovu teritoriju. Sve je lepo išlo po planu, uspeo  je da svojom čeličnom voljom  čvrsto drži sve uzde  svojim zglavcima.
      Dok je tako šetao  ponekad bi potekao razgovor sa nekim od slučajnih jutarnjih šetača:
 -Dobro jutro presvetli care” prozborio bi susretnik držeći u rukama venac nanizanih  hlebnih mrvica- ,,mali poklon za Vas koja ste nam majka, Bog i otac, kakvu nikada nismo imali!”
-Lepo od tebe! , a koji si ti?
-Znate ja sam onaj koji je onomad za vašu postelju doneo tri prepeličja pera, lično sam ih našao  i predao Vama da vam na uzglavlju bude lepo, meko i toplo.
-Tako i treba, samo šteta što nije bilo šest, bilo bi bolje! - tada bi podignute glave nastavio dalje do sledećeg susretnika.
-Dobro jutro Presvetli,  izvolite čen beloga luka, oni ljudovi kažu da je dobar protiv vampira i  zlih duhova koji se usuđuju da s večeri i noću šetaju oko mravinjaka, pa da vas ne ometu  u slatkim snovima!
-Dobro kažeš? A što si mi donela samo jedan, trebala si barem tri, pa tri su za sreću, nije li tako? Da si odmah otperjala i našla bar još dva. Kakav si ti podanik...samo jedan...kao da sam ja poslednji bednik, a ne car!
Primao je ,,male” poklone u mravljim vrednosnim papirima , nikako na njegovo lično ime već samo kao poklon, pa ona ne uzima iz carskog trezora, to ne bi ni za sve na svetu, to ostavlja nepotima, a to što mu prosleđuju, to je već njihova stvar, a i otvorio je račun u drugom mravinjaku , pod kako to ljudovi kažu pseudonimom.
      Dok je tako šetao počela je kiša. Za tili čas su se oko njega nakupili pratioci, poskidali kapute da njegovo  veličanstvo ne bi pokislo. U opštem metežu nastalom iznenadnim pljuskom niz mrava je potvrđivao svoje utabane staze. Svako se kretao prateći svoje tragove, želje, htenja i snove i niko se ni sa kim nije sudarao. Nisu jedni drugima otimali plen ili ostavljali nered za sobom, pre su se činili kao dobro uigrani tim( to je postao popularan izraz). Kada se prva barica stvorila poput alarma je odzvonilo: vreme je za predah, sklonite se” .

     Negde ispod limenke koju su ljudovi odbacili je bilo pravo mesto za sakriti se.  Začudo na istom mestu , u isto vreme ispod iste limenke našla su se dva stara druga. Preživeli su svašta, videli su svašta, znali su svašta. Gledali su na život kao na vreme dato im da rade, jer im je rad značio sve. Nisu pitali zašto , kako, ko, gde, njih je interesovao samo rad. Kada su čuli da su ljudovi još pre sto godina imali neka udruženja koja su im obezbeđivala bolje uslove za rad, samo su se smejali na to.
Rad je bio smisao života, sve drugo niej bilo važno. Dva drugara dobra, stara, bi se dobro ispričala da se nije pojavio treći  koji je uvek donosio neki nemir svežim idejama  i koji je voleo one večernje šetnje pre sunčevog potonuća. Voleo je da gleda vedro nebo,  da prati tragove  zvezdane prašine i let padalica  u samo svitanje pre početka radnog dana.                                  
Rekao im je : ,,Baš ste  mi nedostajali, Vaši prijateljski osmesi i nesebična podrška, ali neću danas o tome. Danas ću vam ispričati priču.”
-Priče volimo! Počni!- rekao je prvi mrav.
-Ti si pun priča, pa školovan si , počni!- rekao je drugi.
-U mnoštvu bubaca  u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedan. Običan, Crn. Nije imao blistavih osobina ni mnogo razuma, ali je umeo da govori. Grlenio se. Hvalio se gde god da je stigao. Pronašao se u tamnim senkama  u kojima je izgradio svoj gotovo neverovatan svet. Iako nestvaran i  nepostojeći,  to je za njega bio raj u koji ljudovi veruju. Svakoga jutra se budio drugačiji, osveženiji , svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudio se čak  da kaže kako ume da leti, kako se Nebo i Sunce spajaju, kako se  vetar poigrava s njegovim krilima. Poredio se s leptirovom  sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i čistotom, s krhkošću kristala ledenih  snežnih pahuljica. Zagonetnim osmehom je opčinjavao sve. Budio se svkog jutra smeliji i hrabriji  okupana saznanjem da je svemoćan i svemoguć. Vikao je da je odzvanjalo uzoranim poljima. Zvonilo je nadaleko i naširoko. Neko je slušao i verovao, neko je slušao i nije verovao , a neko se prepuštao magnetnom glasu i želeo da je ako on. Svojih šest nogu  je podizao i od njih stvarao iluziju opletenih paukovih mreža iz kojih se nije moglo pobeći. Podizao se , izdizao , ali je ipak svake večeri u san tonuo, a svakoga jutra  se budio kao bubac.
-Kakva ti je to priča? Kakva bubac, pa mi smo mravi! - rekao je prvi mrav.
Drugi je rekao: ,,Dobra ti je priča. A šta je sa naših šest nogu?
- Dobre su , samo neka traju. Ehej...nema više kiše. Samo još reč: MRAVI NEMAJU CARA!  Idem da radim, vidimo se neki drugi put.
U isto vreme podanici su svojim telima napravili most kako bi  car mogao da  uđe u mravinjak kroz južna vrata. Tamo mu  je vetar najbolje duvao u leđa.