Stranac, sebi i drugima!

Ležala je u tišini zimske noći. Polako je prebirala neke melepe događaje iz svoga života.
Znala je kako je dospela ovde. sećala se kako je rekla svome mužu da će se starati o njemu dak bude mogla da se stara o sebi.
sada ne može ništa od toga.Sama je u maraku svoje male sobe. Odjednom se sve uskovitlalo i podiglo. Počelo je ponovo da dobija oblike.

...

Zimska noć, teška od teških događaja iz njenog dugog života. Godine su se nizale, tekle su baš kao spore ravničarske reke, više mutne nego bistre, a ipak tako lepe... Život se meškoljio po talasima udarajući o levu i desnu obalu, odnoseći dane, donoseći  radosti, tuge i strahovanja. Iznad svega donoseći nadanja. Nekada je mislila da će sve to ispričati nekome, da će neko od svega toga napisati roman.  Možda to jednom i učini.

Jutro...

- Dobro jutro!- ušao je novi glas zajedno sa novom osobom.

Možda je baš on taj kome treba ispričati čitavu priču...
- Ostaviću to za nek drugi put, ovaj lik mi ne uliva poverenje! A i njie neki, sav nakostrešen, ni ne liči na gospodina kakve sam sretala u svojoj mladosti! Neću da mu pričam! NEĆU!

Uvek je lakše pričati strancu koji nas ne poznaje i koji slučajno doluta u naš zivot. Potpuno nepoznati ljudi u lekarskoj čekaonici mnogo pričaju. Možda to što se izjadamo nepoznatom podsvesno znači da jadanje neće stići do nama dragih ili do samih aktera naše priče. Tako sami sebi olakšavamo.

Često se dešava da ljudi strancu pričaju o nekom trećem koga i ne poznaju. Apsurd je kada je ta treća osoba sama osoba o kojoj se priča.

Istina je da svaki čovek želi da stvori što bolju sliku o sebi samom. Često se dešava da sami sebi izgledamo bolji nego što stvarno jesmo i da smo sami sebi strani.

Nije ni važno kakvi smo ili kakvi ćemo biti. Svi idemo u istom pravcu, svi se približavamo i spremamo se da prekoračimo granicu koja nas deli od večnosti. Mozda ćemo tamo pronaći prave reči, možda ćemo tamo biti jednaki, ljubazni, bez licemerja, laži, bez pogrešnih reči izgovorenih tako da stvaraju bol.


Crtež sa par starih predmeta, da se podsetimo svojih baka!

Ni na nebu ni na zemlji!

Raširio je svoja krila i vinuo se u visine. Osećao je svim svojim bićem moć oblaka i miris vazduha  posle kiše. Ispod njegovog suncem okupanog perja se prostiralo beskrajno plavetnilo mora. Ono mu je pružalo mir, dom, nesebično mu je darivalo hranu i činilo je sve da bi se on osećao savršeno sigurnim.
Danas je posle kiše i svoje zgrčenosti , jer mu je smetalo što krupne kapi nemilosrdno polivaju belinu perja, najzad raširio svoja krila. Leteo je , leteo.
Oči su upijale beskrajno plavetnilo. Bezbroj puta je odletao u visinu i spuštao se do beskrajne vode. Radovao se. Radovao se životu , radovao se svojoj sposobnosti da osvaja nebo i more.
Ipak je ponekad osećao neki nemir. Nije mogao da se zadovolji ovim svaršenstvom. Osećao se previše zaštićenim i previše skučenim. Imao je samo more i nebo. Želeo je više.  Želeo je neke nove vidike. Želeo je neke nove prizore. Želeo je da iskusi neki drugačiji život osim ovoga koji je imao.
- Još danas ću leteti između mora i neba, još danas. Ne mogu, ne želim da svoj život provedem ovako, želim da letim, letim.
Sačekao je prvi sumrak. Stao je na pramac čamca. Čvrsto se oslonio na svoje noge. Pogled je upro u večernjim suncem obasjano more. Voda se mreškala.  Poslednji sunčev zrak se igrao na nemirnim talasima koje je polako hvatao san. Upijao je u sebe tu sliku. Želeo je da to ponese u svom srcu, da je usadi tako duboko da je niko nikada ne može izbrisati.
Bio je odlučan, a ipak je čekao. Čekao je prvu najavu dana da poleti. Čuo je da je tamo negde na severu nekada bilo more. Čuo je i da je ono nestalo. Čuo je ... Morao je to iskusiti.
 Kada je noć počela da beli poleteo je. Radovao se novom vidiku. Ispred njega su se prostirale beskrajne planine. Smenjivalo se stenje i kamenje. Smenjivale su se visoravni i proplanci. Smenjivale su se zelene vitke jele i vrhovi pokriveni snegom.
Video je samo lepotu. Oko je postajalo zeleno. Povremeno se ogledao u nekim krivudavim rekama. Tada bi se spuštao nisko i lovio. Nije imao izobilje, ali je osećao neizmernu radost. Morao je da se potrudi oko hrane.
Iz nizine bi se svom snagom otisnuo u visinu. Opet je leteo, leteo!
Iza njega su ostajale planine. Predeo se menjao. Mnogi crvrkut se čuo. Ptice su pevale. Osećao je nesigurnost, on nije znao da peva. On bi svojim krikom utišao ostala pernata stvorenja. One bi utihnule, ali bi brzo nastavjale poj.  Osećale su da im od njega ne preti nikakva opasnost.
Nebo je bilo plavo, ispod njega se prostirala nepregledna ravnica.
Sigurno je to, to. Stigao sam.
Raširio je krila, vinuo se . Neki novi vetar je punio njegova krila. Podizao ga je visoko, nosio ga je u neke nove visine i predele. Zelenilo je bilo isprekidano nekada plavim , nekada zelenim linijama, a nekada su postajale sumorno sive.
Zavoleo je sve.
Hranio se skromno, lovio je u rekama. S jeseni i proleća se radovao traktoru koji ore. Tada bi se sa visine spuštao u tek uzoranu njivu i sakupljao hranu iz sveže prevrnute zemlje. Radost koju je osećao je delio sa onima koji su pošli njegovim nevidljivim tragovima.
Prolazile su godine.
Prolazili su vekovi.
Njegovi potomci su zaboravili postojbinu.  Sada su oni rečni galebovi. Sada su oni stanovnici ravnica i posetioci reka. 

 

Fotografija - internet.

Ne praštaj uspeh!

Blagi osećaj gorčine prouzrokovan malicioznošću izabranih ju je progonio. Nikog uvredila, nikoga dodirnula ni rečima ni pogledom, a izazvala u njima toliku pakost. Samo radi to što voli, svoju dušu pretvara u lepotu stiha. Doduše nije se iznenadila takvom stavu. Osnovno malograđansko pravilo NE PRAŠTAJ USPEH se pokazalo u pravom svetlu!

Samo su je gledali. Nesposobni da upute lepu reč, da odaju priznanje , čak ne ni to, nego ono osnovmo ljudsko deljenje tuđeg uspeha i radosti. Njena mladost je prelazila u zrelost. To joj je donelo ono ženstveno uspešno, sigurno ophođenje i preovladavanje razuma. Pokušavala je da razume nerazumljivo.
...
"""Uh , pogledaj je blista!
- Na šta to ličiš , bolje da si se malo očešljala!
"""Lepa je,pući ću!
- Vidi se da si ostarila!
"""Vidi je, vidi je...Jednoga dana i ja ću tako.
- Kako si se ugojila!
"""Ima novu haljinu!
- Ne stoji ti dobro ta boja.
"""Iste boje su joj cipele i tašna!
- Ima se može se, odakle ti novac, od plate sigurno nije...

Ledi Ketrin de Burg je imala običaj da kaže:
,,Da sam učila da sviram klavir, sigurno bih bila pravi virtuoz! "

Maliciozni ne mogu biti srećni. Stalno se žale na nekoga ili nešto, stalno neko drugi snosi njihovu krivicu, a oni su oštećena vrsta. Naravno poltroni u njima caruju. U tome nikada nisu oskudevali.

Za mladu talentovanu osobu, jedan buket na svili!

Starosti, gde ti je bila mladost?

Starost, doba dostojno svakog poštovanja. Većina starih osoba su neshvaćene, napuštene i prepuštene same sebi. Ima i onih koji na sreću i onih koji ne znaju sve to.
Oduvek sam volim stare ljude. Volim njihovo znanje, njihovu iskustvenu zrelost i poštujem svaki dan njihovog života.
Kao što nisu svi ljudi dobri, kao što nisu svi ljudi loši, kao što se ljudski rod ne može podeliti isključivo na crno i belo , tako se ni svi stari ne mogu svrstati u dobre.
 Današnje iskustvo mi je teško palo. Često se mladi okrivljuju za nevaspitanost i za loše ponašanje u društvu i nepoštovanje tradicije i starine. Optužuju se za nemar prema bližnjem svom i za nepoštovanje osnovnih ljudskih vrednosti. Od starine se to ne očekuje.
Danas sam se našla u prodavnici, naravno uvek u žurbi, sa puno obaveza koje čekaju , pokupila sam potrebne namirnice i svojom stazom sam se uputila prema kasi. Ispred mene se lagano kretao čovek u sedamdesetim godinama. Čist, uredan u raskopčanoj svetlosmeđoj jakni, kretao se između rafova. Na oko kulturan i uljudan. Kroz debela stakla naočara razgledao je izložene kesice sa kafom. Okrenuo se. Ispod jakne su krenuli da lete papiri. Dvehiljadarke, poprilična gomila, rekla bih dvadesetak komada.
- Gospodine!
- Gospodine!
- Gospodine!
- Nnam...
- Izgubili ste novac !
Napravio je nekoliko koraka u nameri da se približi. Vidim teško hoda. Teško se i saginje. Sagnem se  i pokupim sve.  Stavljam mu u ruke.
- Otišla bi penzija! govorim uz osmeh, srečna što sam se našla tu, što mogu da pomognem.
- Otišla.
Uzima novac, okreće leđa i odlazi.
Stajala sam bez reči. Nije me udostojio sa jednim ,,Hvala".
Oj starosti dočekana! Zar je teško reći hvala?
Kako da krivimo mladost za nevaspitanje?
.

Dani ludaje

Sreća je da postoji ludaja,tikva, bundeva ili ono okruglo, duguljasto ili ukrasno od čega se može praviti sve i svašta.
Za Kikindu ona predstavlja život. Tada, za tih nekoliko dana, Kikinda oživi.  Izgubljeni stanovnici se sliju u svoju varoš sa svih strana. Tada dođu i oni koji nikada ne dolaze.
Kikinda se preplavi ludajama, pa dobije onu lepu žuto oranž boju.  Sva procveta jesenjom bojom , donese radost i osmehe na brižna lica. Ulice zamirišu cimetom koji je neizostavni  sastojak svakog kolača koji ima u sebi i ludaju.
Obično se pravi onaj najjednostavniji sa gotovim korama za pitu. Odvoji se par listića, poprska uljem, stavi se rendana ludaja, pošećeri se, doda malo cimeta, zavije i preče dok lepo ne porumeni. Pečeno se pospe prah šećerom.Tada počinje igranka bez prestanka. Ne zna čovek šta je dosta. Jedno parče, pa još jedno ...
Nekada je moja baka sama razvlačila takve kore. Testo se mesilo od  brašna, vode i malo ulja.  Odstojalo bi oko pola sata. Razvijalo se na veličinu plitkog tanjira, premazalo  sa kašikom umućene masti (mast se meša dok ne pobeli). Opet se čeka pola sata. Tada se kako se kod nas govorilo- tegli. Sećam se da sam kao dete volela da gledam postupak  tegljenja. Baka je krajnje ozbiljno prilazila tom poslu. Samo bi joj uglovi usana drhtali od ponosa na svoje umeće.
Gušila je osmeh.
Uživala je u našem nestrpljenju. Uvek bi prvo opasala čistu kecelju, stavila čist beli stolnjak na sto, posula ga brašnom i uz stalno hodanje oko stola polako razvlačila testo. Ples oko stola se ponavljao sa svakom novom jufkicom. Vešti tanki prsti su od male loptice pravili veliko testo. Veliko samo na izgled. Kada se dobro rasteglilo, tako da je prelazilo ivice stola   i visilo nemoćno se odupirući sili zemljine teže, ona bi okidala krajeve. E, to se s nestrpljenjem čekalo. Pita je trebala da se peče, a krajevi bi bili brzo gotovi. Od njih bi formirala lopticu, dlanovima bi je rastanjila i pekla na plotni ringle. Malo bi zagoreli i kuhinja bi se zadimila, ali je ukus neponovljiv.
Zapamtila sam ukus. To je ukus detinjstva koje čuvamo duboko u svesti i nismo u mogućnosti da ih podelimo sa bilo kim.
Dani ludaje...ludaje, bundeve , tikve... sećanja ...
Najveća bundeva , takmičenje , merenje... uzbuđeni glasovi pozdravljaju nju kraljicu jeseni.
Hranila je i hrani,
mirisala je i miriše,
plenila je svojom jednostavnošću
i pleni.
Ako niste u blizini da navratite, napravite kolač, ako ne volite slatko, stavite u tepsiju malo krompira, malo bundeve, posolite, pouljite i ispecite.
Ukus je takav da ćete praviti ponovo, PRIJATNO!

Lovačke priče: Sezona lova počinje

-

Svake jeseni isto. U muškom svetu proradi onaj zov praiskonskog čoveka koji se hranio svojim ulovom , pa kreće u poteru za nedužnim stanovnicima panonske ravnice. Naravno na red je morao doći lov, pa svako letnje popodne smo proveli u ataru obučavajući mladog psa bretona. Neobuzdan psećom mladošću poveo je svoga gospodara i njegovo društvo stazama preistorijskog čoveka u poteri za hranom.

Ipak nije to samo to. To je druženje grupe ljudi koja se inače ne druži. Zajednička im je  ljubav prema prividnoj divljini.

- Gde mi je šešir?

- Gde su mi pantalone ?

- Gde mi je puška ?

- Gde mi je ..?

- Pa ti ideš  lov, ne idem ja!  - nerviralo ju je to prevrtanje stvari po  ormanu i ostavljanje rusvaja za sobom.

- Dobro ja to onako , znam ja to...

- Gde su mi čizme?...

 Najzad osvane jutro! Bistro i vedro!

- Uh, baš je vreme nemoguće, kakav je ovo lov... za lov treba da je hladno, ne ovakvo... - gunđa i navlači čizme na vunene čarape. Natrentan i ušuškan, uzima pušku i kreće. 

- Dobar pogled! 

...

Posle par sati, čuje se razgovor na ulaznim vratima, teški razgovori, teško toplog dana. Od ulova skoro ništa. Četiri lovca - jedan fazan. Sedaju za sto, malo slaniša , malo slatkiša, po koje pivce i neobično zamršen razgovor. Samo pažljivo upućen slušalac i njegove izvežbane uši mogu razaznati ko je i sa koje strane ispalio metke u jadnu pernatu životinju.

- Ja sam sa desne strane...

- JA sam sa desne strane...

- Moj ker!

- Nije s adesne, ja sam sa leve..

- Ma otkuda ti sa leve , nije ni išao nalevo...

- On je sa leve...

- Moj ker...

- Ja sam sa desne... 

- Moj ker!

- On je onim oranjem išao levo...-

- On je tim oranjem , ali desno. 

- Moj ker!

- Ti si ga pogodio!

- Ja sam ga malo, a ti si ...

- Ma niste vi, ja sam...

- Ja

- Ti...

- On..

- Mi...

- Ej , a oni odande, sami lopovi, puca se...

- Lopovi...

- Oni sa leve strane...

- Oni sa desne strane su imali mnogo...

- Ma kavi, oni sa leve strane...

Tako teče priča sama se zapličući i sama se raspličući. Niko nikoga ne sluša i svi svakoga slušaju. 

- Vidimo se sledeće nedelje, dogovorićemo se gde i kada .

- Dogovorićemo se u koje vreme!

- Dogovorićemo se!

- Prijatan ručak!

- Prijatan ručak!

- Prijatan ručak!

- Prijatan ručak!

...slika dva..
Gibanica na stolu, tri fele, sa sirom, sa makom i sa višnjama, sve miriše da i negladnome pođe voda na usta, a ne umornome lovcu kakav je vlasnik kuće. Doduše ni njegovi gosti nisu zaostajali za njim. Tri ratna druga koja dele istu ljubav prema traženju divljači u panonskoj ravnici. Tri generacije, izmađu dva najstarija člana nije velika razlika u godinama, ali je najmlađi sin onoga koji je stariji. Zamršena rečenica, zamršen razgovor koji su vodili.
- O, poštovanje gospodo lovci!
- Poštovanje, počasni članu! Pa di si ti danas?
- Imao sam obaveze!  PAAA da li je bilo šta?
- Bilo. bilo...
- Išli smo s grupom Šanjike poštara...
- Tog?
- Koliko ste vi to zajedno imali godina? 400?
- E,eeeee lepo, lepo...
- Ajd što smo išli, a što smo bili bez ulova, ne samo mi već i oni, svuda okolo se pucalo, a mi....
- Ej, znaš šta sam mu šapnuo? Sreća je da Šanjika ne zna da smo mi baksuzi! Inače...
- Ima vi drugi put da dobijete šut u but, pa kud koji mili moji!
- Ma kakvi, mi smo fini...
Posle rasprave o lovačkim pokušajima, pojedene gibanice i popijenih piva,  domaćin polako ustajući ispraća svoje goste i  onako premoren se jedva  domogao kreveta.
- E, zaslužio si, jesi mator, al, dobro hodaš.
Kako je glava dodirnula jastuk tako se smestila u carstvo snova. 

Priča

priča do priče 

priča

 u priči pričanje

u pričanju priča

opet do priče priča i priča u priči

pričajmo

... Gde svih vremena razlike ćute...

Leebdela je iznad svih. Nalazila se u neviđenim i živima nedostupnim  visinama. Mekota duša koje su je okruživale i delile sa njom moć letenja su joj davale dodatnu snagu i nadahnjivale let. Baš kao u pesmi Laze Kostića... gde svih vremena razlike ćute...
Želela je da bude kremirana, da njeni izgoreli dah promeni oblik i da  poleti , da razbije svu skučenost koju je imala u svom životu i da u nekim dalekim prostranstvima mekote i čistote najzad pronađe svoj mir.
...
Sedela je na buvljaku u Pančevu, na tezgi ispred nje su se nalazili prefinjeni proizvodi, markirane kreme i dezodoransi koji su svojim imenima malo značili običnom čoveku. S ukusom poređani , prema proizvođaču i mirisnoj noti. Grube izrađene ruke koje su u potrazi za jeftinijim proizvodima preturale i nanosile neviđen haos na njenoj tezgi su je izluđivali. Nije imala snage da više govori. Nije imala snage da se bori sa neznalicama i neprosvećenima.
Sedela je na svojoj stolici načinjenoj od nekog starog sanduka. Ona, kojoj je Beograd ležao pod nogama, ona kojoj su se divili, koja je u garderobi imala komade Mirjane Marić, koja je matursku haljinu donela iz Pariza, ona koja je fakultet završila sa prosekom deset, koja je diplomirala sa desetkom.
- Jel imaš sapun?
- Nemam.
- Jel imaš sapun?!
- Nemam!
- Kako nemaš, šta je ovo?
- To je intimni toaletni sapun!
- Sapun je sapun, pošto ti je to? Šta ti je to pa  intiman sapun?
Luksuzno pakovanje je sadržavalo niz stavrčica za održavanje intimne higijene o kojoj ovaj pojma nije imao. Na cenu je odreagovao galamom:
- Pa ti nisi normalna, toliko para, za sapun , pa ja imam deset takvih da kupim za to, kozo jedna , bip, biiip!
Koza samo ćuti, guta suzu dok naprasnik ne ode, seda na svoju improvizovanu stolicu i zatvara oči. Vidi sebe kao malenu tinjdžerku. Na sebi ima haljinicu za umetničko klizanje. Prva je u Beogradu, dobija aplauz. Šljokice ušivene na sam rub triko haljinice se presijavaju usled svetlosti reflektora sale na Tašmajdanu.
Srećna je i ponosna. Sve oči su u nju uprte. Oko vrata joj blista zlatna medalja.
 Suze se krune, padaju i spiraju tragove nekadašnjih srećnih dana.
Sama je , sama u svojoj tuzi, u svojoj nemoći da se suoči sa stvarnim životom. Sama je da uspe redovno da odlazi na posao.
Sama je. Mnogo je neuspelih pokušaja uspešnijeg života. Mnogo je davno potrošenih ljubavi. Mnogo je uzaludnih nadanja i neuspelih probnih  brakova. Svega je premnogo. Premalo je ljubavi, premalo je razumevanja, premalo je lepih reči u njenom životu. Suze su nezadržive.
...
Sada ima svoj mir, nema potrebe ni za čim, srećna je , nije više sama, tu oko nje lete oni slični njoj, razgovaraju bez glasa, u svojim rukama nose lepotu i prah utehe. Leti, gleda one koji su dole, ne zamera im ništa, ne zavidi im ništa. Pušta ih da slede svoje snove i da čekaju svoj dan za prvi let.

Za nju, koja je mogla biti sve, samo skromna nije mogla biti nikada!

Pikaso i ona !

Pikaso : Fransoaz

Duše prožete strahopoštovanjem , hodala je nevidljivim stazama kojima su prolazili milioni ljudi iz celoga sveta. Duboko je udisala vazduh obojen kičicama najpoznatijih slikara sveta. Oko nje su se u nevidljivom komešanju pomerali svetski slikari i došaptavali  joj svoje tajne. Oko je čekalo trenutak da trepne. Ruka je čekala nevidljivi znak da se pomeri. Kompozicija je čekala njen mig da  promeni redosled. Boje su se mešale, letele i vraćale se na svoja mesta prikazujući savršenu lepotu majstorovih slikarskih misli.
 Jednostavno je uživala. Osećala se neizmerno bogatom, skoro besmrtnom kao i veliki slikari čija su platna bila uzložena. Polako je hodala između klupa u velikim salama ne želeći da uznemiri duhove koji su tu obitavali.
Da ju je neko upitao,  ne bi znala , niti bi mogla da kaže koji joj je najomiljeniji slikar, niti da kaže koja slika joj je omiljena. Znala je da satima sedi ispred božanstvenog Pikasa.Tražila je razumevanje i skrivene poruke, pronicala je u misli slavnog slikara. Kada bi zatvorila oči mogla je da zamisli kako je pozdravlja i upućuje je u svoje tajne. Možda je baš on taj, omiljeni?
Matisa je obožavala, bez nekog posebnog razloga, zatim Renoar, pa Gogen. Svi su oni plesali svoje igre, donosili joj samo dobro koje je upijala svom snagom svoga bića. Usvojim tajnim imaginacijama čučala je  njihovim sobama i gledala majstorske poteze kičicom.
Znala je da sate provede tiho hodajući hodnicima slavnih velegradskih muzeja. U tome je pronalazila mir. Pružali su joj lepotu i spokoj . Njihove bezvremenske muzejske igre su spajale epohe i slikare, spajale su živote raličitovekovnih majstora slikarstva, grafike, vjarstva.  Sve je bilo tu, spremno je čekalo da posetilac pruži ruku i primi milost majstora.
Za nju je to bila svakodnevica, druženje sa slavnima, hod po prečistim svetim hodnicima muzejskih galerija.  Svakodnevna potreba je postalo udisanje vazduha i opijanje večitom lepotom.

Sećanja. Babika!

Sva radost i bol bitisanja svih žena od praiskona do dana današnjeg se mogao ogledati u njenim plavim očima. Imala je život u kome su vladale oluje. Česte suše je nisu mimoilazile, a ni zimske hladnoće je nisu mazile. Ipak život joj je bio ispunjen najvećom ljubavlju svake žene, ljubavlju prema deci. Od nas koji smo joj bili prvi unuci, preko dece iz komšiluka, do praunuka,  svi smo je zvali Babika.
Dakle Babika je jedna jedina, neprevaziđena, neopevana u pesmama, a sastavni deo svake pesme, neispričana u pričama , a sastavni deo svake priče.
Moje prvo sećanje je možda više sećanje po priči, možda sam imala črtiri ili pet godina. Posle jedne porodične oluje, poslala me je da idem kući, meni se nije išlo, porodične oluje nisu imale nikakvo značenje za mene. Ko bi znao, možda sam nešto i zgrešila, nemam nikakvog sećanja o tome.
- Idi kući, tamo su ti otac i majka!
- Neću kući, neću...
- Pravac, kući...
Pomerila sam se taman toliko da se rukama naslonim na komšijsku kuću. Sećam se umazanog lica od suza. Sećam se ridanja iz dubine duše.
- Nisam u tvojoj kući -  malim prstom sam doticala njenu kuću. U njoj mi je bilo lepo. Bila sam sigurna, voljena, u njoj Babika nije išla na posao, bila je uvek tu za mene. Bila je tu da uteši, da izgrdi, da da i ono što nema.
Videvši moj mali prst naslonjen na njenu kuću davno sazidanu od nabijene zemlje, naboja, kuću koju je nasledila od svoje majke, samo se osmehnula i rekla :
- Ulazi unutra.
Iako je danas više nema za mene je ta kuća sigurnost, neistraženo carstvo. Tajne sakrivene u drvenim ormarima i nahtkasnama. Uvek čista i mirisna, ostrvo u nemirnom moru života.
Jednom mi je pričala o Beogradu i oficirima. Kao veoma mlada radila je usluge beogradskim drogerijama. Nosila je lekove na aresu bogatih. Kada bi se za vreme prijatnih letnjih večeri oficiri kraljeve vojske šetali ulicama sa svojim izabranicama, izmamljivali su stidljive osmehe sirimašnih devojaka koje su mogle samo da maštaju:
- Onako visok i prav,- plave oči bi za trenutak blicnule,- sa brkovima...onda bi počinjala pesmu, - Sedela sam za mašinom šila sam, pitali me oficiri čija sam...
Šta je život, od beogradskog oficira do kikindske gorke stvarnosti. Nikada nije pričala o svome izabraniku. Znam samo da je mlad umro, da je voleo kafanu, a verovatno i sve ono što uz to ide. U mračnim noćima pijanstva nije je štedeo. Nasilnik, neosećajan, nejednom je posle njegovih najgorih ispada je završila u bolnici. Samo je moja majka pamtila mesto njegovog groba, iako mi nikada ništa o njemu nije ispričala.
Sa trideset i nešto je ostala sama sa četvoro dece. Tada počinje njen svetački život posvećen samo deci. Njena borba za njihov život, za njihovu dobrobit. Bez ičije pomoći, muževa familija se odrekla male dece i mlade udovice, jednostavno su ih, kao dete gršku izbrisali iz svojih života. Od tada reč dete je jedino što u njoj izaziva radost.
Svako unuče je dočekivala sa istom radošću. Babika nije pravila razlike među nama , svi smo joj pružali istu radost, a ona nama istu ljubav. S jeseni je znala da prebrojava orahe, tako da svako od nas dobije jednak broj. Ukoliko je na poklon dobila jabuku, krušku ili keks bila je u stanju da pusti da  se pokvari samo da bi sačuvala za nekoga od nas. Nije važno koga, za onoga ko prvi dođe.
Ono o čemu je uvek maštala jeste bicikl za svako unuče, kad dobije novac na lotou. Na žalost to se nikada nije dogodilo.
Jednom sam je,već pred kraj njenog života, posetila, ležala je na svom krevetu, na svojoj strani. Na onoj drugoj su uvek spavala deca. Sada je ta polovina bila prazna, deca su odavno ljudi, ona ima osamdeset godina.U tim dugim samotnim danima živela je veoma bogat život. Živela je ponovo.
Nije me prepoznala. U meni je videla svoju majku. Nisam se trudila da je ubedim da ja nisam ta žena. Prihvatila sam je. Bila sam Ivanka.
 Kao prvo unuče imala sam čast da zauzmem mesto njene majke, da joj podarim malo majčinske ljubavi koju je ona sama bez ograničenja delila svuda oko sebe.

Jedan crtež kao sećanje na starinu.

Ko to tamo ne peva?

Početak jeseni, neko suvo vreme, ni lepo, ni ružno, reklo bi se teško podnošljivo. Dosadna suva toplota se pretvorila u zagušenje  pa pritiska. Čovek jedva diše! Nozdrve se osušile, pa svi dahću kao umorni psi na letnjoj žezi.

Autobus je pun putnika. Skupilo se društvo sa svih strana.  Neki se poznaju.  Svako zna svoje mesto za sedenje, to je navika dugogodišnjeg putovanja. Ima i novih. Svi ćute i gledaju kako će preživeti zaparu.

- Hajde, da se leči reuma, ovde kod nas se to radi! -progovara kondukterka.
- Da, leti se leči ono što se preko zime zaradi!
- Zimi bez grejanja, leti bez klima uređaja,  pa ko preživi pričaće. Ha, ha, ha..
- Pa važno je lečenje, kako se bolest zaradi nije važno!
Putnici se rasporedili i dahću. Unutra je više nego toplo. Prosto zagušljivost davi!
- Majstore, otvorite vrata da se bar malo provetri, pa zatvorite!
- Ne smem, to se kažnjava!
- Samo malo, pogušićemo se !
- Ta, mante se, šta ja znam da l je kome dodijo život, pa da iskoči kroz vrata!- enegično- otegnuto govori majstor.
Putnici otupeli od zagušljivosti gledaju kao slepi mačići! Ćute! Pa šta će! Mora se ćutati: Koga je moliti, nije mu suditi!
Na sledećoj stanici ulazi putnik u uniformi, vatrogasac. Bio čovek na nekom vatrogasnom takmičenju, jelo se i pilo. Dotični oko sebe širi opojni miris ustajalog alkohola. Dahtavi putnici pozeleneli od novopridošlog kiselog zadaha, kao zagledani nekud u daljinu okreću glave da izbegnu svaki dotok kiseline u svoj delić konzerve sardina. Bezuspešni su, pokušavaju da umire svoju uzburkanu unutrašnjost i žmure, ne bi li zamišljali da su nede drugde.
  Kondukterka  je prepoznala raspoloženost veselog sudije, inače komšije
- O stižeš li
- O, gde si ? bip, bip...
- Eto, tu!
- Gde si ti u subotu, bip, bip...
- U Novom Sadu, nisam bila ba takmičenju...
- E, da si bila...bip, bip...
- Da, šteta, možda bih se tukla, čujem bilo je tuče...jesi li se tukao?
- Hteli mene da tuku bip, bip!
- Pa kako, kad si ti sudija?
- Nisu me tukli, dobro sam ja sudio, samo sam malo...znaš oni postavili crevo za vodu...tamo bilo dve ekipe... ovde jedna,  zapeli bip, bip... dosudio sam...
- Od mene bi sigurno dobio, kad bih te dohvatila....
- Ho,ho ho...bip bip...
- Zdravo gde si ti?
U autobus ulazi dobrodržeća gospođa u poodmaklo nepriznatim godinama, obučena neprimereno godinama koje nosi, uz poprilično razmazane šminke.Više smešna nego privlačna. Putniku opijenom alkoholom je ona neodoljiva, počinje sa komplimentima,i kiselim zadahom se unosi gospođi u lice. Ona samo okreće glavu i pravi se da ga ne poznaje. Oko sebe širi težak miris kiselo slatkog parfema.
 Putnici dobijaju boje semafora, trepere i menjaju boju  se sa svakim novim udahom.
- He, he, idemo mi na jedno piće kad stignemo, kad sam ja prošle godine bio u kafani video sam...- monolog bez smisla ne može da prsahne.
Tako razgovor bez smisla i loše misli teče, kovitla se uz smeh i mnogo dobacivanja sa strane. Oni stalni putnici se kupaju u znoju svom, žmure, ne bi li zaboravili na ustajalim alkoholom obuzet vazduh. Poneko se prska vodom, ali i ona se zagrejala, miriše  na slatko kiseli parfem.
Najzad se otvaraju vrata autobusa. Napolju je trideset sedam u hladu. To je bar deset stepeni manje nego u autobusu! Predivna svežina, da čovek prodiše punim plućima!

Ispravljanje krive Drine!

Drina. Reka koja razdvaja i reka koja spaja. Istorijsko mesto joj je obezbeđeno kod mnogih naroda. Utkana je u mnoge priče i legende, odomaćila se u književnosti i kao kakva svetska mis svoju krunu nikome nikada neće ustupiti. Ledena, bistra, neprikosnovena u svojoj lepoti dominira prostorima i širi se meridijanima,  jer je mnogo mladosti  poslala daleko. Svako od njih je poneo delić neviđene lepote. No postoji i ona druga Drina, jogunasta, borbena, ona koja traži svoje, nemilosrdna i nepopravljiva. Ćudljiva!
Ne može se ispraviti kriva Drina.
Mnogi su pokušavali, postavljali su brane i mostove, podizali su ograde i postavljali žice. Kako bi za dana nešto bilo postavljeno, Drina bi ako ne pre ono sa prvim prolećnim bujicama sve odnela. Mnogi i dan danas pokušavaju da je isprave.

...

Gledao je sa strahopoštovanjem u zelenu vodu. Bistra, ledena, svojim divljim tokom preko glatkog kamenja odnosila je njegov život koji se drobio kao što su se kapljice vode drobile preko krupnih obalskih stena.
Bolela ga je unutrašnjost. Mislio je da neke stvari podrazumevaju, da ih nije potrebno izreći. Nosio ih je duboko u sebi i skrivao ih u najmračnijim mestima svoje duše. Umesto izgovora samo je ispravljao neispravljivo. Stalno se vraćao na početak. Ispraviti krivu Drinu. Rukavi su mu uvek bili zasukani, bio je naoružan upornošću  i razočaran neuspehom.
Kada se danas nagnuo nad ovu vratolomnu drvenu ivicu i shvatio koliko je vode proteklo ispod trošne drvene platforme samo se stresao. Prošla je i njegova mladost. Prošla su nadanja, prošle su mladalačke večeri i budna jutra. Nije uspeo da pored sebe zadrži ono vredno, da prepozna dobrotu i lepotu. Nije uspeo da savlada svoj poriv ispravljanja krive Drine. Stalno ga je pritiskala kletva davno izrečena.  U semu  i svima je tražio ono krivo što je trebalo ispraviti!
- Eh, da mi je popeti se na drinsku stenu, da mi je popeti se i urliknuti kao vuk u zimskim danima. Zatresla bi se gora, Andrić bi se probudio da moj krik ugradi u svoje delo! Probudili bi se oni kojima je Drina oduzela život, vratila bi mi se mladost, pa bih poleteo visoko kao kakav soko, da sa visine pogledam sve krivine koje Drina pravi!

Sećanja! Štrudla s orasima!

Volela je osećaj koji daje testo.Volela je njegovo formiranje od proste mase do jedinstvene mekote koja se mogla oblikovati. Pod njenim prstima je dobijalo baš to što treba, baš ono fino, glatko stanje  koje će polako dobiti mehuriće, pa će se pri pečenju još podići , dobiti zlatnu koru koja pod zubima pucketa, a na nepcu ostavlja neponovljiv trag. Uvek su štrudle brzo nestajale, vazdušaste, meke, dovoljno masne i pune fila. Danas će ih  filovati sa sirom, makom i orasima.
- Orasi, orasi...- da, kao svakog puta kada je to radila,  pogled joj je odlutao. Ruke bi radile same, bez komande iz glave. Vratila se u svoje detinjstvo, u ono bezbrižno vreme . Da bilo je bezbrižno do toga dana , onda je sve prestalo.
...
Jutro nije nagoveštavalo nikakva dešavanja. Bilo je to  mirno, tiho letnje jutro, kao i mnoga te posleratne godine. Poginuli su počivali negde, živi se okretali životu i nadanjima.
 Sve je uzavrelo na salašu. Radio se od rane zore do prvih večernjih zvezda. Iz dana u dan, od jutra do večeri. Ona je bila dete. Videla je svoju majku koja se tog blagdašnjeg nedeljnog jutra spremala da mesi štrudle sa sirom , onim pravim od neobranog mleka koji je sama napravila, sa makom koji su pre par  dana istresali iz krupnih čaura i sa orasima. Orasi su prošlogodišnji, a sve nagoveštava i dobar rod ove godine. Nekako joj se ruka odvezala pa je stavila dobru količinu.
- Ove godine su baš rodni, biće i da se proda, da se nešto zaradi!
Najstariji sin joj je tek zamomčen, vedar, pokretan, više bezbrižan nego što bi trebalo. Voleo je druženja i odlaske u selo.
Nedeljni ručak je prošao kao i mnogi drugi,  uz obaveznu domaću supu sa rezancima, pa paradajz sos i kuvano meso sa barenim krompirom, pa pečenje. Pre ručka po parče gibanice sa sirom, posle ručka sa slatkim filom. Marko je jedva čekao da prođe ručak pa da svojim biciklom odjuri u selo. Još juče se dogovorio za partiju kartanja. Kartao se onim mađarskim kartama sa štikovima. Poneo je i očev kaput, ako ga uhvati kakav prohladni vetar.
Popodne je odmicalo sporo, nedeljno, odmarajuće. S kasnog popodneva, nezvano i niotkuda dunu neki topao vetar, pa naglo prestanu. Salaš se stresao i utonuo u tišinu.
Videli su bicikl iz daleka. Dolazio je kući, tačno na vreme. Na leđima je imao kaputić. Uleteo je u dvorište nasmejan, vedar, sa titrajućim osmehom na mladalačkim usnama.
- Majko, daj mi samo parče štrudle s orasima, ništa mi više ne treba. Vode ću sam uzeti, volim ovu našu bunarsku!
 Majka bi svome miljeniku skinula i zvezde sa neba, a ne dodala kolač. Dobio je jedno, ali veliko parče, onako kako se govorilo: Jedno, pa iza vrata!
Bacio je kaputić s leđa, legao u hladovinu ispod razgranatog oraha, progutao hranu i vodu  brzinom koju samo mladost ima  i zaspao opuštajućim snom.
S večeri su se obavljala namirivanja stoke. Ceo salaš se užurbao, svako je radio svoj posao. Odjednom su primetili da ga nema. Našli su ga kako i dalje spava. Čelo mu je bilo vrelo.
- Pa on je zaspao onako mokar! Nije ni košulju skinuo!
Preneli su ga unutra. Počela je groznica. Počelo je buncanje. Ponovo je išao do sela, ponovo je igrao karte, ponovo se vratio kući. Ponovo je legao pod orah.
Salaš je utihnuo. Poslali su po lekara. Lekar je samo odmahivao glavom. Pomoći nije bilo.
...
Trgla se. Zahvatila je orahe koji su tražili mlevenje. Samlela ih je, stavila sitan šećer, stavila je i kesicu vanile. Zavila je štrudlu, položila je nežno u pleh pored ostalih. Čekala je da sve to lepo naraste. Stavila je da se peče u zagrejanu rernu. Čekala je da postane zlatno žuta. Radila je tiho, stisnutih usana, a u oku joj je blistala nepuštena suza.