Sećanja! Štrudla s orasima!

Volela je osećaj koji daje testo.Volela je njegovo formiranje od proste mase do jedinstvene mekote koja se mogla oblikovati. Pod njenim prstima je dobijalo baš to što treba, baš ono fino, glatko stanje  koje će polako dobiti mehuriće, pa će se pri pečenju još podići , dobiti zlatnu koru koja pod zubima pucketa, a na nepcu ostavlja neponovljiv trag. Uvek su štrudle brzo nestajale, vazdušaste, meke, dovoljno masne i pune fila. Danas će ih  filovati sa sirom, makom i orasima.
- Orasi, orasi...- da, kao svakog puta kada je to radila,  pogled joj je odlutao. Ruke bi radile same, bez komande iz glave. Vratila se u svoje detinjstvo, u ono bezbrižno vreme . Da bilo je bezbrižno do toga dana , onda je sve prestalo.
...
Jutro nije nagoveštavalo nikakva dešavanja. Bilo je to  mirno, tiho letnje jutro, kao i mnoga te posleratne godine. Poginuli su počivali negde, živi se okretali životu i nadanjima.
 Sve je uzavrelo na salašu. Radio se od rane zore do prvih večernjih zvezda. Iz dana u dan, od jutra do večeri. Ona je bila dete. Videla je svoju majku koja se tog blagdašnjeg nedeljnog jutra spremala da mesi štrudle sa sirom , onim pravim od neobranog mleka koji je sama napravila, sa makom koji su pre par  dana istresali iz krupnih čaura i sa orasima. Orasi su prošlogodišnji, a sve nagoveštava i dobar rod ove godine. Nekako joj se ruka odvezala pa je stavila dobru količinu.
- Ove godine su baš rodni, biće i da se proda, da se nešto zaradi!
Najstariji sin joj je tek zamomčen, vedar, pokretan, više bezbrižan nego što bi trebalo. Voleo je druženja i odlaske u selo.
Nedeljni ručak je prošao kao i mnogi drugi,  uz obaveznu domaću supu sa rezancima, pa paradajz sos i kuvano meso sa barenim krompirom, pa pečenje. Pre ručka po parče gibanice sa sirom, posle ručka sa slatkim filom. Marko je jedva čekao da prođe ručak pa da svojim biciklom odjuri u selo. Još juče se dogovorio za partiju kartanja. Kartao se onim mađarskim kartama sa štikovima. Poneo je i očev kaput, ako ga uhvati kakav prohladni vetar.
Popodne je odmicalo sporo, nedeljno, odmarajuće. S kasnog popodneva, nezvano i niotkuda dunu neki topao vetar, pa naglo prestanu. Salaš se stresao i utonuo u tišinu.
Videli su bicikl iz daleka. Dolazio je kući, tačno na vreme. Na leđima je imao kaputić. Uleteo je u dvorište nasmejan, vedar, sa titrajućim osmehom na mladalačkim usnama.
- Majko, daj mi samo parče štrudle s orasima, ništa mi više ne treba. Vode ću sam uzeti, volim ovu našu bunarsku!
 Majka bi svome miljeniku skinula i zvezde sa neba, a ne dodala kolač. Dobio je jedno, ali veliko parče, onako kako se govorilo: Jedno, pa iza vrata!
Bacio je kaputić s leđa, legao u hladovinu ispod razgranatog oraha, progutao hranu i vodu  brzinom koju samo mladost ima  i zaspao opuštajućim snom.
S večeri su se obavljala namirivanja stoke. Ceo salaš se užurbao, svako je radio svoj posao. Odjednom su primetili da ga nema. Našli su ga kako i dalje spava. Čelo mu je bilo vrelo.
- Pa on je zaspao onako mokar! Nije ni košulju skinuo!
Preneli su ga unutra. Počela je groznica. Počelo je buncanje. Ponovo je išao do sela, ponovo je igrao karte, ponovo se vratio kući. Ponovo je legao pod orah.
Salaš je utihnuo. Poslali su po lekara. Lekar je samo odmahivao glavom. Pomoći nije bilo.
...
Trgla se. Zahvatila je orahe koji su tražili mlevenje. Samlela ih je, stavila sitan šećer, stavila je i kesicu vanile. Zavila je štrudlu, položila je nežno u pleh pored ostalih. Čekala je da sve to lepo naraste. Stavila je da se peče u zagrejanu rernu. Čekala je da postane zlatno žuta. Radila je tiho, stisnutih usana, a u oku joj je blistala nepuštena suza.