Sećanja. Babika!

Sva radost i bol bitisanja svih žena od praiskona do dana današnjeg se mogao ogledati u njenim plavim očima. Imala je život u kome su vladale oluje. Česte suše je nisu mimoilazile, a ni zimske hladnoće je nisu mazile. Ipak život joj je bio ispunjen najvećom ljubavlju svake žene, ljubavlju prema deci. Od nas koji smo joj bili prvi unuci, preko dece iz komšiluka, do praunuka,  svi smo je zvali Babika.
Dakle Babika je jedna jedina, neprevaziđena, neopevana u pesmama, a sastavni deo svake pesme, neispričana u pričama , a sastavni deo svake priče.
Moje prvo sećanje je možda više sećanje po priči, možda sam imala črtiri ili pet godina. Posle jedne porodične oluje, poslala me je da idem kući, meni se nije išlo, porodične oluje nisu imale nikakvo značenje za mene. Ko bi znao, možda sam nešto i zgrešila, nemam nikakvog sećanja o tome.
- Idi kući, tamo su ti otac i majka!
- Neću kući, neću...
- Pravac, kući...
Pomerila sam se taman toliko da se rukama naslonim na komšijsku kuću. Sećam se umazanog lica od suza. Sećam se ridanja iz dubine duše.
- Nisam u tvojoj kući -  malim prstom sam doticala njenu kuću. U njoj mi je bilo lepo. Bila sam sigurna, voljena, u njoj Babika nije išla na posao, bila je uvek tu za mene. Bila je tu da uteši, da izgrdi, da da i ono što nema.
Videvši moj mali prst naslonjen na njenu kuću davno sazidanu od nabijene zemlje, naboja, kuću koju je nasledila od svoje majke, samo se osmehnula i rekla :
- Ulazi unutra.
Iako je danas više nema za mene je ta kuća sigurnost, neistraženo carstvo. Tajne sakrivene u drvenim ormarima i nahtkasnama. Uvek čista i mirisna, ostrvo u nemirnom moru života.
Jednom mi je pričala o Beogradu i oficirima. Kao veoma mlada radila je usluge beogradskim drogerijama. Nosila je lekove na aresu bogatih. Kada bi se za vreme prijatnih letnjih večeri oficiri kraljeve vojske šetali ulicama sa svojim izabranicama, izmamljivali su stidljive osmehe sirimašnih devojaka koje su mogle samo da maštaju:
- Onako visok i prav,- plave oči bi za trenutak blicnule,- sa brkovima...onda bi počinjala pesmu, - Sedela sam za mašinom šila sam, pitali me oficiri čija sam...
Šta je život, od beogradskog oficira do kikindske gorke stvarnosti. Nikada nije pričala o svome izabraniku. Znam samo da je mlad umro, da je voleo kafanu, a verovatno i sve ono što uz to ide. U mračnim noćima pijanstva nije je štedeo. Nasilnik, neosećajan, nejednom je posle njegovih najgorih ispada je završila u bolnici. Samo je moja majka pamtila mesto njegovog groba, iako mi nikada ništa o njemu nije ispričala.
Sa trideset i nešto je ostala sama sa četvoro dece. Tada počinje njen svetački život posvećen samo deci. Njena borba za njihov život, za njihovu dobrobit. Bez ičije pomoći, muževa familija se odrekla male dece i mlade udovice, jednostavno su ih, kao dete gršku izbrisali iz svojih života. Od tada reč dete je jedino što u njoj izaziva radost.
Svako unuče je dočekivala sa istom radošću. Babika nije pravila razlike među nama , svi smo joj pružali istu radost, a ona nama istu ljubav. S jeseni je znala da prebrojava orahe, tako da svako od nas dobije jednak broj. Ukoliko je na poklon dobila jabuku, krušku ili keks bila je u stanju da pusti da  se pokvari samo da bi sačuvala za nekoga od nas. Nije važno koga, za onoga ko prvi dođe.
Ono o čemu je uvek maštala jeste bicikl za svako unuče, kad dobije novac na lotou. Na žalost to se nikada nije dogodilo.
Jednom sam je,već pred kraj njenog života, posetila, ležala je na svom krevetu, na svojoj strani. Na onoj drugoj su uvek spavala deca. Sada je ta polovina bila prazna, deca su odavno ljudi, ona ima osamdeset godina.U tim dugim samotnim danima živela je veoma bogat život. Živela je ponovo.
Nije me prepoznala. U meni je videla svoju majku. Nisam se trudila da je ubedim da ja nisam ta žena. Prihvatila sam je. Bila sam Ivanka.
 Kao prvo unuče imala sam čast da zauzmem mesto njene majke, da joj podarim malo majčinske ljubavi koju je ona sama bez ograničenja delila svuda oko sebe.

Jedan crtež kao sećanje na starinu.