... Gde svih vremena razlike ćute...

Leebdela je iznad svih. Nalazila se u neviđenim i živima nedostupnim  visinama. Mekota duša koje su je okruživale i delile sa njom moć letenja su joj davale dodatnu snagu i nadahnjivale let. Baš kao u pesmi Laze Kostića... gde svih vremena razlike ćute...
Želela je da bude kremirana, da njeni izgoreli dah promeni oblik i da  poleti , da razbije svu skučenost koju je imala u svom životu i da u nekim dalekim prostranstvima mekote i čistote najzad pronađe svoj mir.
...
Sedela je na buvljaku u Pančevu, na tezgi ispred nje su se nalazili prefinjeni proizvodi, markirane kreme i dezodoransi koji su svojim imenima malo značili običnom čoveku. S ukusom poređani , prema proizvođaču i mirisnoj noti. Grube izrađene ruke koje su u potrazi za jeftinijim proizvodima preturale i nanosile neviđen haos na njenoj tezgi su je izluđivali. Nije imala snage da više govori. Nije imala snage da se bori sa neznalicama i neprosvećenima.
Sedela je na svojoj stolici načinjenoj od nekog starog sanduka. Ona, kojoj je Beograd ležao pod nogama, ona kojoj su se divili, koja je u garderobi imala komade Mirjane Marić, koja je matursku haljinu donela iz Pariza, ona koja je fakultet završila sa prosekom deset, koja je diplomirala sa desetkom.
- Jel imaš sapun?
- Nemam.
- Jel imaš sapun?!
- Nemam!
- Kako nemaš, šta je ovo?
- To je intimni toaletni sapun!
- Sapun je sapun, pošto ti je to? Šta ti je to pa  intiman sapun?
Luksuzno pakovanje je sadržavalo niz stavrčica za održavanje intimne higijene o kojoj ovaj pojma nije imao. Na cenu je odreagovao galamom:
- Pa ti nisi normalna, toliko para, za sapun , pa ja imam deset takvih da kupim za to, kozo jedna , bip, biiip!
Koza samo ćuti, guta suzu dok naprasnik ne ode, seda na svoju improvizovanu stolicu i zatvara oči. Vidi sebe kao malenu tinjdžerku. Na sebi ima haljinicu za umetničko klizanje. Prva je u Beogradu, dobija aplauz. Šljokice ušivene na sam rub triko haljinice se presijavaju usled svetlosti reflektora sale na Tašmajdanu.
Srećna je i ponosna. Sve oči su u nju uprte. Oko vrata joj blista zlatna medalja.
 Suze se krune, padaju i spiraju tragove nekadašnjih srećnih dana.
Sama je , sama u svojoj tuzi, u svojoj nemoći da se suoči sa stvarnim životom. Sama je da uspe redovno da odlazi na posao.
Sama je. Mnogo je neuspelih pokušaja uspešnijeg života. Mnogo je davno potrošenih ljubavi. Mnogo je uzaludnih nadanja i neuspelih probnih  brakova. Svega je premnogo. Premalo je ljubavi, premalo je razumevanja, premalo je lepih reči u njenom životu. Suze su nezadržive.
...
Sada ima svoj mir, nema potrebe ni za čim, srećna je , nije više sama, tu oko nje lete oni slični njoj, razgovaraju bez glasa, u svojim rukama nose lepotu i prah utehe. Leti, gleda one koji su dole, ne zamera im ništa, ne zavidi im ništa. Pušta ih da slede svoje snove i da čekaju svoj dan za prvi let.

Za nju, koja je mogla biti sve, samo skromna nije mogla biti nikada!

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан