Pikaso i ona !

Pikaso : Fransoaz

Duše prožete strahopoštovanjem , hodala je nevidljivim stazama kojima su prolazili milioni ljudi iz celoga sveta. Duboko je udisala vazduh obojen kičicama najpoznatijih slikara sveta. Oko nje su se u nevidljivom komešanju pomerali svetski slikari i došaptavali  joj svoje tajne. Oko je čekalo trenutak da trepne. Ruka je čekala nevidljivi znak da se pomeri. Kompozicija je čekala njen mig da  promeni redosled. Boje su se mešale, letele i vraćale se na svoja mesta prikazujući savršenu lepotu majstorovih slikarskih misli.
 Jednostavno je uživala. Osećala se neizmerno bogatom, skoro besmrtnom kao i veliki slikari čija su platna bila uzložena. Polako je hodala između klupa u velikim salama ne želeći da uznemiri duhove koji su tu obitavali.
Da ju je neko upitao,  ne bi znala , niti bi mogla da kaže koji joj je najomiljeniji slikar, niti da kaže koja slika joj je omiljena. Znala je da satima sedi ispred božanstvenog Pikasa.Tražila je razumevanje i skrivene poruke, pronicala je u misli slavnog slikara. Kada bi zatvorila oči mogla je da zamisli kako je pozdravlja i upućuje je u svoje tajne. Možda je baš on taj, omiljeni?
Matisa je obožavala, bez nekog posebnog razloga, zatim Renoar, pa Gogen. Svi su oni plesali svoje igre, donosili joj samo dobro koje je upijala svom snagom svoga bića. Usvojim tajnim imaginacijama čučala je  njihovim sobama i gledala majstorske poteze kičicom.
Znala je da sate provede tiho hodajući hodnicima slavnih velegradskih muzeja. U tome je pronalazila mir. Pružali su joj lepotu i spokoj . Njihove bezvremenske muzejske igre su spajale epohe i slikare, spajale su živote raličitovekovnih majstora slikarstva, grafike, vjarstva.  Sve je bilo tu, spremno je čekalo da posetilac pruži ruku i primi milost majstora.
Za nju je to bila svakodnevica, druženje sa slavnima, hod po prečistim svetim hodnicima muzejskih galerija.  Svakodnevna potreba je postalo udisanje vazduha i opijanje večitom lepotom.