У сиво вече

У сиво вече
Када отежа кап
Када мисао изгуби траг
А  изгубљени
Потраже скривени рај
Блесне мала звезда
Осветли пут.

- Види ти ње! Почела да пише стихове!
- Где си до сада? Где? Куда су те водиле стазе покривене прахом свих времена?
-Ту сам, само ме не видиш. Бројао сам дане бескрајне огрлице постојања. Бројао сам изгубљене у времену.  
-Ко може да се изгуби у времену?
- Полако! Ти баш журиш!  Једном ћеш треснути! У ствари то ти се већ догодило, зар не?
- Да, сећам се. Субота. Пошла сам у посету. У торби сам имала ...
- Теглу са цвеклом. За здравље.
- А она избочина на распуклом тротоару? Па напрсле кости зглоба...Где си био тада , Лакокрили?... Али све прође.  Као што пролази досадни магловити дан у коме мрачне душе воде коло.  Притиска ме  тежина од самога сванућа и прве згуснуте капи мога даха. Бол се понавља. Лагано се креће преко зараслих напуклина. Само блесне, па се изгуби. Онда се опет појави када се најмање очекује, траје, нестаје  са првом подигнутом  магленом завесом.
Погађа ме вест о завршетку живота оних којима је судбина доделила нешто друго.   Туга је голема као јесења киша. Висока до последње одбране неба и најдубље пукотине у земљиној утроби.
Црквено звоно у рано јутро.
Сева кроз даљину.
Пршти.
Гласа се.
Опомиње.
Мирим се са човековом судбином и ,,уреченим растанком" , само ми то и остаје. А ти? Коју ми причу носиш у сиво вече када је сваки осмех одавно опустео усне  и угасио се на некој далекој стени која стидљиво израња из морске плавети?
- Не, данас немам причу. Данас је ту стих. Почела си стиховима , зар не?

Девојчица
Девојка
Жена
Мајка
Бака
Прабака
Заборављена.


- Чудна ти је песма Лакокрили. Где си?
- Ту сам. Држим испреплетену нит изгубљених својим крилима. Лагано их померам да се не откину и нестану заувек.
- Види ли се то моја сенка на самом крају?
 Лакокрили? 

Danas jesi...

- Šta je život? Danas jesi, sutra nisi! Eto to je! - imala je običaj da kaže moja majka.  Danas je vetar nosio reči izmešane s poslednjim žutim listovima drvoreda kikindskih lipa.
Gledam ih.
Podigle se, razgranale se, pružile se u svome razvoju.
Pre dvadesetak godina bile su na njihovom mestu neke druge, ostarele. Stasite. Krošnji izdignutih visoko u nebo. Preko noći su bile posečene do korena, a tokom dana počupani su im i oni. Plakali su šetači nad zaostalim rupama. Dvadeset godina. Malo? Mnogo? Dovoljno da se drvored opet uspostavi u inat motornim testerama.
Na klupi ispod lipe sedi gospođa. Uživa u blagoj svežini dana. Pored nje kuče. Na glavi mu velika čupava kikica i crvena mašna. Potpuno odudara od žutog lista koji završava svoj život. Prati me slika  i misao. Osluškujem  glas rastegnut kroz mnoge godine.
Stojim na autobuskom stajalištu. Čekam da se pojavi crveni,  beli ili možda plavi autobus. Izbor boje je sužen. Pratim liniju koja od centra prolazi pored crkve, pa se vijugavo izvija, na trenutak gubi, da bi se opet ukazala bistrom oku. Iz igre me lako prenu glas.
- O, pa to ste Vi! Drago mi je da Vas vidim. Kako ste?
- Dobro, hvala, odolevam vremenima i okraćalim danima. Trudim se. Živim. Kako ste Vi?
- Dobro... leto je prošlo. Ove godine nema kukuruza, nema nadnice. Radila sam letos puno. Zimu ću nekako.
- Zar niste u penziji?
- Kakva penzija! Imam desetak godina staža. Fabrika se zatvorila , ja ostala bez posla, a biću i bez penzije. -  govori uz blago razvučene usne. Stidljivo se smeši. Ne želi  da kvari radost susreta.
- Kako je moj đak?
- Dobro! Oženio se. Živi u susednom selu. Imam unuka. Dođu ponekad, ponekad je odem....
- Puno ga pozdravite.
- Hoću, uvek me pita za Vas.
Iz daljine se pojavljivala crvena silueta. Lako je krivudala. Zašla je poput večernjeg Sunca, da bi se opet pojavila donoseći lagani vetar sa sobom. Pozdravljam se, a pitala bih. Pomogla.
Ulazim i sedam.
Pratim priliku koju odvozi bicikl bez boje.  Krivuda nesigurno. Odnosi krhko telo. Treptaj donosi sećanje na   bistre oči malog dečaka u čijem se sjaju ogleda osmeh majke.
 - Av. av! - umesto ljudskog glasa čujem lavež.
- Vidim da si tu. Pa mi se srećemo često u večernjim šetnjama. Sada ti je nešto neobično? - izgovaram dok se lagano udaljavam.
Vetar se pojačava. Poslednji  srcoliki listovi proleću pored mene. Nebo se zasivilo. Možda će  ona dosadna jesenja kiša sve oprati.

Za nju.

Dve vekne hleba

 Sitna kiša je lagano dobovala u limeni krov nove šupe. Sijao je . Zelena boja na njemu se prelivala bezbroj nijansi stavarajući  podlogu za nesvakidašnji susret.  Znala je da će doći.
- Jesu li ti se krila pokvasila sipkavom jesenjom kišom, pa ne možeš brzo da se skrivaš, ili si se ipak uželeo razgovora?
- Meni kiša ne smeta. Ponekad je donesem na krilima. Pekad je prosipam pretvorenu u beličaste padajuće tragove tamo gde je nema, a razgovora imam. Došao sam da te posetim. Želim da ti ispričam:


Nepoznati prsti su dodirivali crno bele  dirke klavira stavrajući tonove poznatog valcera. Tekle su reke, a talasi su nošeni vetrom udarali njene muljevite obale. Snaga vetra je podizala mulj s rečnog dna, mutila je vodu i pretila da se plavetnilo neba izgubi u sivilu dna.
 Jačala je melodija, plesovi oko nje su se množili koracima nevidljivih. Šuštale su haljine. Odjekivali su koraci cipela uglačanih rukama lakonogih sobara.
 U melodiju su uletale violine. Svojim gudalima su pojačavale osećaj snage, davale  joj veru u dobrotu ljudi. Širila se  reka,  davala i oduzimala. Narastala je. Plavila.
Maštala je o tome da su to njeni prsti, da je ona ta koja budi radost u srcu oživljenog notama.  Mogla je da oseti melodiju i ritam, ali da nauči sviranje i pevanje nije bilo moguće. Zato je snagom uma nosila melodiju sa sobom.
 Dok je vozila stari bicikl, kupljen pre mnogo godina i ulepšan  dobrim ugrizima rđe, posmatrala je prolaznike.  Dozvolila je godinama da je pritisnu, da od nje stvore nešto što nije bila i što ni u najružnijim snovima nije sanjala.
- Kako ono kažu džangrizava starica!- poluglasno se obratila samoj sebi.
- Ko? Ti?
- Ko si ti što mi se obraćaš? Pokaži se da te vidim! Otkrij se. Nemoj čučati u visokoj travi.  Jesi li na žbunu?
- Nećeš me naći ni tu ni tamo, kada se otkriješ i očistiš od taloga loših misli ukazaću ti se, kao mnogima pre tebe.
- Zvaću policiju, pa ćeš videti! Gde si?
Zvuci klavira su i dalje odzvanjali samo se njihova  žestina smanjila.
- Bože, ludim li ja ili su to utvare oslobođene u ovim kasnojesenjim danima?
- Ne ludiš. To sam ja , vreme je da me upoznaš.Ja sam Lakokrili.
- Pročitala sam negde u nekoj priči o tebi, ali nisam verovala da postojiš. Pokaži se!
- Nije vreme da ti se prikažem. Maštaj o mom izgledu. Pratim te danas, od prvog pogleda uperenog u svetli dan. Ustala si, popila omiljeni čaj od nane čiji se miris razlegao po sobi stavrajući nevidljive niti želje za lepotom i vedrinom. Koraci su te nosili po sobi. Letela je jedva vidljiva prašina dok si u drvene kutije kauča slagala izgužvanu posteljinu obojenu mirisom neprospavane noći. Kao i svake subote, žurila si. Obuzela te je želja za čeprkanjem po tuđim životima.
- Ne čeprkam.
- Kako se drugačije može nazvati to? Preturanje, ronjenje, utapanje u stvarima koje su nekada nekome značile sve? Bile nečiji dom? Utočište? Uživanje u mirnim večerima pokraj televizora uz lagano ispijanje večernje čaše belog vina?
Prolazila si pored gomila iznešenih iz kuća. Gledala si vrednosti koje prodavcima nisu značile ništa. Nabacane jedna na drugu krckale su kristalne čaše na čijem se dnu još uvek nalazio talog osušenog, lepljivog slatkog vina.
- Ti stvarno vidiš.
- Lako si prstima dodirivala lepotu porcelanskih vaza. Bolela su te oštećenja na njima i okrnjene drške rukom oslikanih šoljica za kafu. Tuđi izgubljeni životi i predmeti koji nikome ne trebaju. Mnogo je lepote u tim kartonskim kutijama. Tu su putovanja i skrivene želje. suveniri, uspomene svih boja sa mnogih meridijana. Bele klizaljke lako iskrzane padanjem klizača nošenog zvucima valcera  sličnih onima koji su i u tvojoj glavi. 

   ,,    Pošto ti je ovo?
         - Sto dinara!
         - Sto?
       - Šta ti je sto dinara, pa to su dve vekne hleba, pa pojedeš za čas.    ,,

Dve vekne hleba za vrhunsku keramiku starih bečkih majstora.  Dve vekne hleba od kojih će se najesti gladan, od kojih će i dvorišni pas dobiti deo.  Sitost i nasušna potreba,  na trenutak su te odneli u podzemni svet kada je ljudska duša morala biti lakša od pera na vagi. Pakao ili raj. Sitost ili  lepota. Ipak ti si u tome videla sreću.
- Da sreću.
- Gomile stavri u kutijama su značile novac: sto dinara, pedeset dinara... Pedeset po pedeset...nakupi se. Za tebe je beli ćup s prelepim ručno slikanim plavim cvetovima najmaštovitijih oblika predstavljao radost.  Dve vekne hleba za lepotu   i prefinjenost. Nije to ni malo. Sitost je velika. To zna onaj ko je zaista bio gladan.
 - Znaš Lakokrili nije mi najstrašnije što kupujem gde kupujem, pogađa me što se godine nečijih života istresaju u kartonske kutije, što nikome ne trebaju, što se prodaju i preprodaju. Možda i ovaj moj bicikl tako završi i moji gobleni i moje slike...
-Video sam plakala si nad albumom sa fotografijama. Starica i malo dete. Nepoznati likovi zamrznuti na fotografiji. Možda je postojao datum na poleđini, ali snage nisi imala, ni želje. Jednostavno će ih sudbina jednoga dana progutati u vatri neke peći osuđene da služi.
Zvuci valcera su se pojačavali.  Žena se odvezla u točetvrtinskom taktu.

 - Lakokrili, kako ti vidiš, kako uspevaš da stigneš?  Kako znaš gde treba da se pojaviš?
- Htedoh to da ti ispričam, a ti kao hoćeš.
- Hvala tvoja krila mi daju let. Zapisaću. Dođi opet. Čekaću te!

Nisam...

Kada ti se nepoznati susretniče ukaže slutnja o mojoj veselosti
Znaj da je to samo varka
Maske na venecijanskom festivalu.
Varka blještavih haljina drevnih duždeva
I bogatstva bisera mirnom rukom vezanih u nepreglednom nizu.
Živi mnoga tuga duže od svake sreće
Znaj da se u meni nakupilo tuge i jada
Svih tužnih i jadnih koje gledam plavim okom.

Šetah gradom u lako novembarsko veče.
Rasteretih nabrekle misli teretima dana.
Odbacih čemer i jad
Radnika izgubljenog zdravlja pored visokih peći
U kojima se topi gvožđe.

Počastih osmehom vrapca sklupčanog na ogoleloj grani.
Pođoh čiste duše kroz svežinu večeri.

Onda ugledah Nju
U trenutku se svi tereti vratiše
Uputih osmeh bez osmeha.
Sjaj oka bez sjaja.
Vezivaše se beskrskrajna vlaga i svežina novembarske večeri
S tugom duše.
Njena tuga bez kraja
Vrati zebnju i žal
Izgubljenu nadu i prastari greh.

Druženje sa učenicima Osnovne škole ,,Gligorije Popov" Rusko Selo

Da se ništa ne događa slučajno i da je sve što se dogodi predodređeno da se dogodi,  jeste druženje koje je u Osnovnoj škloli Gligorije Popov u Ruskom Selu organizovala moja draga školska , a sada dugogodišnja prijateljica Piroška Berta. Mnoge smo dane provele u bliskim razgovorima i bezbrižnosti mladosti. Onda su usledili neki sušni dani druženja. Svaki ponovni susret je donosio novu radost. Videle su se tuge i radosti.  Pogled i osmeh se nikada ne menjaju. Zagonetni kao uvek i iznad svega prijateljski. Poziv za gostovanje je doneo radost merljivu Radošću žute lubenice.
Svoji na svome: beli zidovi , fotografija Vukova,  a suprotno od njega Beli Anđeo.
Posmatra me.
Odobrava.
Bdi nada mnom od prvoga susreta mileševskog. 
Ispostavilo se da je jedan školski čas druženja malo za obe strane. ,,Radost žute lubenice,,  se predstavila učenicima starijih razreda.  Naravno birala sam priče, trudila sam se da ih ne opteretim tugom i temom koja donosi zebnju.  Birala sam one vedrije. Razgovarali smo o ujacima, kućnim ljubimcima i doživljajima koji nas povezuju.  Bilo je smeha i interesantnih komentara. Priče su tekle, pojavile su se  teme za neke buduće priče i  napisane reči.
Na samom kraju druženja čekalo me je pitanje zašto se knjiga baš tako zove...

Blo je slika na svili i bombona. Tu su fotografije.

Hvala Piroški.
Hvala nastavnici.
Hvala učenicima na radosti koju mi je susret doneo.

Sveti

Seni kada čekaju
Duše koje lutaju
Podignu se oblaci.
Dodirnu se jecaji.

Sjedine se anđeli.

Pesma duši
Milost Neba dodeli.

Osete ga skrušeni
Dušom čistom
nošeni.
Svi se Sveti  raduju.
Gospodu se klanjaju.


Za sve buket ruža na svili.

Zlato hleba

- Gde si? Lakokrili, kojim putevima te nose nečujna krila?  Gde te je put odveo u ovo hladno pozno jutro kada se prolaznici sklanjaju od pogleda sivoga neba? Gde si kada teret minulih dana pritisne dušu, pa se ona nežno uznemiri? Gde si kada se krst na leđima podigne,  pa nedostajanje postane snažnije i teže? Gde si kada deca više nisu deca? Gde si kada prve kiše obojene bojom severa dodirnu krovove i nepokrivene kose?
- Gde sam? Misliš li da samo ti imaš krst? Misliš li da jedino tebe sever posećuje?
- Tu si!
Jesu li ti krila umorna? Da li se to dugina boja tvoga oka obojila tamnom linijom neprospavanih, budnih noći?
- Ne mogu biti umoran. Ne mogu osuđivati ili biti i ne biti na nečijoj strani. Moje je da upotpunim dan, da udahnem radost i da Prozvanima osvetlim staze kojima hodaju.
- Zaboravljam Lakokrili. Nemoj zameriti , sitnoj, nejakoj duši, spram tvoje najistančanijom rukom otkanoj.
- Posmatrao sam život.
- Zar ne činiš to svakodnevno?
- Svakodnevno od prvoga dana Postanja i uvek se iznova čudim vašoj prozračnosti i nemogućnosti da vidite.
-Da vidimo?
- Da da vidite, vi gledate, ali često ne vidite. Zato volim Prozvane. Poslednjeg sunčanog dana jeseni pritajio sam se u svojoj neprimetnosti. Odlučan da se sakrijem o i od onih koji vide.
Dan se ogledao u toploj savršenosti. Sunce se trudilo da rastera svežinu jutra, igrao se vetar zlatom u najupornijim listovima. Blaga senka je milovala igrajući uz taktove laganog valcera poluogolelih grana.
Prolaznici su u žagoru hodali idući nevidljivim stazama. Sivi vrabac se umešao u razgovor ljudi, upozoravajući ih da je to samo dan koji brzo prolazi.  Da ne žure. Da vide. Ostao je neprimećen. Laganim skakutanjem približio se čoveku naslonjenom na zid pored ulaznih vrata prodavnice. Čovek je žmirkao  upijajući toplotu i propuštajući senke u svoje oči. To je ulepšavalo sliku. Dalo mi je slobodu da se poigram , da proputujem kroz vreme i prostore.
Čovek je na sebi imao vunenu kapu pokrivenu debelim slojem potrošenih dana i izbegnutih ispiranja pod kišom nebeskom. Nosila je mnoštvo slamki skupljenih pod slobodnim ravničarskim nebom na ovršenim strnjištima skinutog žita.  Kaput je nosio daljine čvrsto ispletene sa ljuštikom tulaja od spavanja u njegovim kupama. Patike pronađene kao otpad na buvljaku su čuvale bose noge.  Krupne šake su virile ispod iskrzanih rukava noseći sa sobom vunicu isparanog džempera. Sliku je krasilo mnoštvo belih pera krupnih salašarskih gusaka koje su noć provodile pod vedrim nebom ukraj velikih bala slame.
Skitnica, beskućnik, čovek kome je dom otvoreno plavetnilo neba i beskrajna ravnica. Leti hrana i dom, zimi carstvo zaboravljenih kupa tulaja i velikih gotovo džinovslih kolutova upesovane slame. Ipak , bilo mu je toplo. Osećao se slobodno i sigurno. Igrao se senkama i paperjastim belim oblacima. Grejala su ga bela tela krupnih gusaka čija sudbina nije nimalo laka. Često je delio njihovu tugu raspredajući priče na nemuštom jeziku.
Zamahnuo sam krilom. Nečist dana i banatske prašine je spao. Ukazao se čovek srednjih godina u danu kada je firma prestala da postoji. Čist i umiven stajao je pred vratima kuće. Žena ga je napustila. Dece nisu imali.
Zamahnuo sam desnim krilom. Pojavio se mladić, otvorenog srca i prečistih misli, Snagom je završavao prvi radni dan. Uvek pošten, uvek odan, uvek u svemu do kraja istrajan.
Poželeo sam da ga uzdignem do nebesa, da oseti blistavi nebeski sjaj prvih večernjih zvezda,  kada sam ugledao drugog čoveka.
 Vidim - Prozvani.
- Zdravo druže! Udji i kupi šta ti treba. - u ruku mu je stavio novčanicu.
Tiho je zamagljeno oko treptajem odgovorilo. Reči nisu izlazile.
 Povukao sam se. Nisam želeo da me Prozvani primeti. Beskućnik je ušao unutra i ubrzo izašašao sa  belom kesom  koja je na sebi imala logo prodavnice. Iz nje  je virilo zlato sveže pečene vekne hleba. Pogledom je potražio vrapca. Imao je delić za njega.
Glavu sam izvio u pravcu neba. Snažnim zamahom sam se podigao noseći sasušene nizove života u vihoru stvorenom svojim krilima. Bio sam istinski srećan. Bog nije uzalud stvorio ljudski rod. Ima Prozvanih.
- Lakokrili, ti se uvek nađeš na pravom mestu. Hvala ti. Ne zameri.
- Nikada neću, ti znaš, ti vidiš, ti čuješ.
- Lakokrili, moliću te da čuvaš sve beskućne vile i vilenjake.
- Ne treba da moliš...
Napolju se nebo zacrnilo pod težinom oblaka. Hladne kapi su dobovale poput starih dobošara na vašarima najavljujući neke nove dane.  Grane su sevale od udaraca mačem  snažnog viteza dospelog sa dalekog severa. Njihovim jedinstvom je oterana težina dana.
Lakokrili je nestao. Otišao je da čuva beskućne.

Душа

Одлете
На крилима невидљивим
Душа
Смештена
На малом
Тек рођеном
Ветру.

Борила  се,
Одолевала
Лечила се и бунила.
Није успела.

Опустила се
Откинула
Угасила.

Одлетела је.
На крилима невидљивим.

Душа.


За све душе: Плавац.

Mališa

.- Gde si nestao Lakokrili? Ostao si mi dužan odgovor na  postavljeno pitanje.
- Nikome ne mogu biti dužan. Nisam ti ja đak, pa da odgovaram kad ti hoćeš.
- Možda i ne znaš?!
- Misliš da ne znam? Ja, koji znam sve od prvoga dana stvaranja čoveka, ja koji sam na krilima nosio i prenosio čistotu i lepotu?
Dato mi je da letim kroz vreme i prostore, da letim kroz magle i padanje kiše. Volim letnje oluje, trenutke kada se ljudi povuku u mir svojih domova. Tada se  raskrilim, mašem krilima i pojačavam duvanje vetra. Nosim očišćene kapi na sve strane, igram se s njima. Letimo gore, dole, prkosimo silama Zemlje. Radujemo se u radosti bez ljudi. Ne osećamo njihov strah.  Letim tako da me ljudi ne vide, biram trenutke za let i prikazivanje.
Pitaš me za malog, skoro žutog leptira.
- Da baš za njega, onoga što zaspi, pa se probudi ili biva probuđen, onoga neuhvatljivog i bledog, oslobođenog bogatstva sunčeve svetlosti. Onoga sa dve tačke umesto očiju.
- Naučio sam te da slučaj ne postoji, da sve što se dogodi mora da se dogodi i da ničim ne može biti izbegnuto. Može se zvati različito, ali je neizbežno.
Sudbina! Usud! Predodređenost!
To što si videla Mališu je tvoja uteha.
- Uteha? 
- Mali žuti leptir u sebi nosi živote malih. Mnogo se kratkoživećih uselilo u njegovo telo.  Kolebljivo, nesigurno letenje je lagano prepiranje duša unetih u mala krila. Svaka čestica praha je  telo koje nije osetilo iskustvo života.  Svaki pokret je udahnuta nada u postojanje.
Svi su povezani milošću Gospodnjom da ostanu nevine duše i da se u miholjskom buđenju leptira vrate i udahnu malo sjaja i svetlosti.
Bila je duša, rodjena željom drugih i puštena da se sama bori za život. Povezana nebrojenim nitima  nošenim rukom Gospodnjom za život. Otimala se i opirala, pokušavala je da udahne snagu samome sebi. Govorila je jezikom svih rođenih u kratkom trajanju. Čula je pozive i šapate.  Gospod je odlučio.
Bio je tako čovek i drugi i teći i ... koji se teško rastajao od životnih radosti.  Sa strahom se uputio u nepoznate očišćene predele. Našao je mir i oslobodjenje od bola i patnji tamo gde svi odlaze.  Njegov dah se preselio na bleda krila. To što proleti tik isperd tvojih očiju je njegova želja da te vidi. Zato se javlja u kasno Miholjsko leto. Čeka trenutak da se dečje ruke umore od lova na bleda krila, pa da njegov kratki let bude bezbedan i da se brzo vati u svoje bezvremerje. Kada ti se ukaže slika žutog traga na na ranojesenjem jesenjem nebu, i učini ti se da to više nije leptir, već da se po danu vidi trag najvažnije komete iz dalekog svemira,  to duše posećuju drage. Plešu i raduju se produženju života. Osećaju istinsku radost. Njihov trag boji jesen, stapa se sa vazduhom koji na trenutak stane i odaje mu počast. Neživo bolje zapaža od živog. Otvorenije je i ima beskrajan niz godina iza sebe, ali i ispred. Na kraju i ti ćeš jednoga dana biti deo beskraja. Preći ćeš u neživo, možda se i ti preseliš na krila Mališina.
 Nemoj terati bledog leptira. Zažmuri i kroz poluzatvorene oči pokušaj da vidiš ono što se ne da videti. Vidi ono skriveno. 
Greh je oduzeti mu život, lupiti ga nekom  strarom, na brzinu dohvaćenom papučom, novinom ili mu rukom oduzeti krilni prah.
- Lakokrili! Stani, pričaj ...

Nestao sam.
Nema me.

Moja krila su bela.
Moja krila su žuta.

Kako da kažem,
Da ispričam bol
Svih bolova
Nošen na krilima
Ni belim
Ni žutim.

Za Lakokrilog. Svila.

Miholjsko leto

Jutro je gubilo magiju.
Svetlost se probijala  kroz blago obojene listove još neuspavanog drveća.  Dan je osvajao. Toplota miholjskog leta je malog, jedva bi se moglo reći, žutog leptira izmamila iz skrovišta. Bledilo ga je mamilo u san, dugo čekan i umirujući.  Potpuno razbudjen leteo je vijugavo ustreptale duše i zbunjeno se podizao menjajući visinu svoga leta. Grabio je život sklanjajući se od ljudi. Naročito se plašio dece i njihove želje da dodirnu njegova prozirna krila pokrivena tankim slojem božanskog posipa. Prah na njima mu je značio sve.  Živeo je od njega, leteo pomoću njega, nalazio je društvo pomoću njega.
Slika leptira i laganog leta dodirnula dušu žene. Svojim bićem je bila na njegovoj strani, slavila je život svih oblika.
Krila leptira spremnog da osvoje svetlost okasnelog sunčevog zraka,  su je upozorila da će to biti dan kada Prozvane posećuje Lakokrili.
- Čekao sam strpljivo. Posmarao sam tvoj umor i ugasli sjaj neostvarenih planova za ovaj dan:
Ne budi tužna
vremena ima,
radićeš,
pisaćeš
slikati možeš.
Otvori oko
udhani vetar  istkan
tananim perom
lakog krila.
- Lakokrili, pa ti stvaraš stihove! Kako je lepo slušati te. Nastavi.
- Ha, ha, to bi htela, nije dosta što te posipa prah s mojih krila i što moje oko gleda za tebe? Nije li dosta što ti na dlan stavljam svo iskustvo stvoreno od prvoga dana Postanja?
- Ne ljuti se. Sreća je moja velika, samo danas mi je nekako umor stvorio  tužan dan. Uvek je tako s miholjskog leta. Umorna sam od nečinjenja. Umorna od ljudi koji jedno misle, drugo govore, a treće rade. Zato si tu ti. Znaš sve, poznaješ sve. Pričaš priče iz davnina, iz nekih srećnijih i bezbrižnijih vremena.
- Da, Miholjsko leto! Bilo ih je mnogo, i onih pre miholjskog, ali te  četrdeset četvrte vazduh je mirisao drugačije, ljudi su se pogledavali drugačije. Radosti su bile retke, deca se nisu radjala, bar u maloj ulici ušorenih kuća.
- Ulica svetlih lica i belo okrečenih kuća?
- Da, ta. Bio sam tamo, plakao s nima i radovao se s njima, Neki su me videli, neki nisu. Kao u vremenskoj bajci u kojoj živim i kroz koju letim ostavljajući u ranom jutru oko Miholjdana magličasti trag opalog paperja sa svojih krila, zadržao sam se toga dana u blizini čiste kuće ljudi spremnih da odu.
- Ko? Gde?
- Nemaš strpljenja, kakve su to generacije? Sve brže i  brže. Kako se nekada živelo polako, ali neću o tome, kažu da je to znak starosti, a ja sam večno mlad. Dolaziću tu i kada tebe više ne bude bilo.
- Dobro, izvini, pričaj, ćutaću.
- Ispred kuće su stabla višanja bila spremna za san. Samo je bledi leptir poslednji put te godine izletao iz svog zimskog skrovišta.  One koje su uvek radjale, nisu slutile da više nikada neće videti ruku koja ih je posadila.  Lišće se bojilo jutarnjim lakim sunčevim zrakom, a veče je donosilo crvenilo u  krošnju. Krila su podizala prve opale listove poigravajući se s njima. Delio sam sjaj i dugine boje nebu iznad i zemlji ispod njih.
 Lepotu spoljašnosti je remetila jeza unutrašnjosti. Herr Jozef  je svojim umom upijao glasine koje su preko mnogih usana dopirale s istoka. Znao je da mora na put, u zemlju svojih dedova. Znao je da potomci  dedova gube rat koji se njega nije ticao, ali ljudi su stradali, strah u njemu je rastao.
 Imao je vrednost u svojim rukama merenu  novcem i umešnošću. Umešnošću je zidao velike kaljeve peći, bio je priznat i pozivan u mnoge kuće.
Poneće samo umešnost, vrednosti će ostaviti, pa ako se jednoga dana vrati, da ima za novi početak. Pomogao sam mu maglom stvorenom magijom mojih krila. Bila je gusta, neprozirna , spremna da pospe nepoželjne poglede i pomuti razum iskonskim strahom. Niko nije video šta je zakopao u podrumu svoje kuće. Skinuo je pločice, iskopao rupu, ponovo zatrpao, zalepio pločice. Sve je ostalo isto samo je pod bio viši.
Komšije su videle kada je  paorskim kolima u koja je upregnuo dva crvenka konja krenuo nekud ka zapadu. Ništa nije govorio. Ćutke je klimnuo glavom u znak pozdrava. Samo ja znam šta je bilo s njim. Štitio sam njegove ruke svojim krilima.
- Sećam se, pošto smo imali Babiku i Baku, da je baka pričala za njihov podrum. Kada je kuća sedamdesetih godina prešla kod drugih vlasnika, kod žene udovice s jednom ćerkom, baka je pričala o starim vlasnicima. Kako se kuća renovirala, morao se menjati pod. Majstori su pozvali gazdaricu.
,,- Nešto se Čuje! Kao da je dole neka šupljina, kao da nečega ima dole.  Tu je bila kuća onog Nemca...bili su bogati...
- I da ima  i da nema neću da se  otvara. Ako se jednoga dana neko pojavi, neka ima svoje. Ja imam da živim. Radim. Imamo dosta. Sve zalijte betonom i neka tako ostane. Dok sam ja živa dirati se neće. ,,
- Lakokrili,  umeš da doneseš miris poštenih duša nestalih i zaboravljenih u talogu prohujalih vremena. Donosiš mirise zlatne prašine najvrednijih duša nestalih s polja i livada, izgubljenih u daljinama i nestalih iz svojih domova. Pokrivaš svojim krilima tajne zapisane u zidovima napuštenih kuća. Duboko ih čuvaš za neka vrednija pokolenja  sa više razuma.Nemoj mi reći šta je zakopao Herr, neka   ostane   tajna zatrpanog podruma.
- Nisam mislio da ti kažem, možda jednoga dana, danas ne.  Samo još ovo: ima dobrih ljudi, otvori srce, osetićeš ih i zadržati na sigurnosti svoga dlana.
-Hvala, možeš li mi reći priču malog žutog leptira izmamljenog toplotom Miholjskog leta!  Lakokrili?   

Sovra

Blaga igra vazduha u provetrenoj sobi  nije dozvoljavala da zaspim, iako me je umor savladavao i oči peckale od isparenja hrane koja se kuvala čitavog prepodneva.
Nedelju volim.
Blag porodični praznik jednom u sedmici. Još ako deca stignu...pa svakome ponešto što voli...Danas i gosti lovci i njihove priče bez kraja.
- Da li znaš ko više laže:  lovci ili ribolovci?!
-Muž mi je lovac, brat ribolovac, na čijoj strani treba da budem?
- Pametno komšika. pametno!
- Lovci, jer oni moraju da lažu i za svoga psa.
I tako se nižu šale uz lagano opuštnje i smeh. Prinesi, donesi, odnesi... Najzad odmor.
Pomeranje vazduha se nastavlja. Golicaju me perca i paperje.  Izazivaju osmeh  toliko da otvaram oko. Možda i kinem koji put.
U uglu sedi on. Lakokrili.  Svetlost se prliva u oku kao ludi ples male čigre kupljene uplakanom detetu na jesenjem  vašaru.
Osmeh postaje širi. Narasta. Srećna sam.
-Nema spavanja. Posmatrao sam te čitavo jutro. Ne mogu da ti ne ispričam ono što sam davno video, još pre Velikog rata. Zaslužuješ priču umesto odmora.
- Ti  bi samo pričao, zar ne možeš da me  ostaviš da utonem u san i otputujem negde. Mogao bi mi pozajiti krila. Putovanje bi mi bilo sigurnije i brže.
- Krila ne dajem nikome. Priče ću tebi, samo mi moraš pomoći. Moraš se setiti. Moraš otvoriti um i dušu. Moraš biti spremna za slušanje.
- Dobro, pričaj, ionako od sna nema ni traga.
- Tamo u ulici tvoga detinjstva živelo je dete.
- Da li sam to dete ja?
- Nisi ti jedino dete široke ulice.  Znaš da ja putujem kroz vremenske horizontale i vertikale.  Vidim svu decu rođenu mnogo milenijuma i vekova pre tebe. Ti si nastala mnogo kasnije.
- Dobro, ne zameri mi.
- Imao je neobično ime Sovra.
- Sećam se. Zvala sam ga Žalosna Sova, po strip junaku, jer je u sebi nosio skrivenu tugu neshvatljivu detinjem srcu.
- Da taj Sovra, znam i kao si ga zvala. Dobro je što nisi izgovarala glasno. Deda Sovra nije uvek bio deda. Bio je vižljasto dete koje se veralo na najviše bagrmove. Nije imao strah od padanja ili lomljenja grane, nije se plašio visina i očevog debelog kožnog kaiša, Jedino što nije mogao jeste da vidi meso i životinju kojoj se oduzima život. Nije mogao da jede meso.
 Bio je visok i tanak. Veseo. Raspevan na nepreglednim zelenim poljima prolećne pšenice. Raspevan na letnjem zlatu i prosipanju žitnog  bogatstva kroz duge prste. Jesenji miris obranog kukuruza ga je opijao kao dim prve cigarete. Zimi bi preko štrikanih vunenih čarapa obuvao kožne opanke i svakodnevno merio dubinu snega palu preko brojnih njiva posejanog ječma. Nosio je korake u kosi i ples u očima.  Razmišljao je da se jednoga dana, kada ne bude mame i babe, zamonaši, pa da se stopi u bratstvu s milošću Gospodnjom.
- Nisam znala. Prosto me je stid detinje svireposti.
-Samo ti slušaj. Potrudi se da zapišeš, da ljudi znaju.
 Život je tekao. Mladost se razlegala spojena s nepreglednnim plavetnilom neba i rastrčanim konjima iza kojih su ostajali oblaci podignute neprozirne  prašine. Činilo se da je toliko bezbrižan i da to niko i ništa ne može izbrisati.
-Kao i obično, dobro kratko traje.
-Slušaj! Ne prekidaj!  Naljutiću se! Moraćeš dugo da me čekaš!
- Izvini. Ćutaću.
- Jednoga jutra su zazvonila zvona s Hrama Gospodnjeg. Zvonjava se čula nadaleko. Pretvarala se u jeku bregova i lavinu otrgnutu s visokih planina. Počeo je rat. Do Dunava i od Dunava. Dve države. Jedan narod. Sovra je bio poražen. Preplašen. Puška nije za njega. Ne može ni nož da drži, a ne da puca na čoveka, na Srbina, na svog. Ne bi ni mrava... Ubeđivali su ga to nije njemu namenjeno.
Da ga neće ni pozvati. Da je suviše mlad.
Noćima nije spavao. Otvorenih očiju je gledao u sjajno nebo s još sjajnijim zvezdama koje su Suncu krale svetlost. Jutro je dočekao otvorenih očiju, zagledan u dnevnu svetlost i zelena polja. To je poslednje što je video. Sonom kiselinom je isprkao oči. Vrištao je u bolu odvajanja od svega što je voleo. Majka i otac su se uskomešali, tražili su lekare i vidare. Ništa nije pomoglo. Poziv vojsku je povučen. Oslobođen je.
- Majko moja! Šta to pričaš! Lakokrili?
- Pričam, pričam , teški su to dani bili. Neki mladići su trunuli u zatvorima, neki su se skrivali u snopovim tulaja ostavljenih na njivama i  namerno nedonešenih kući za loženje u paorkim pećima.  Neki su čamili na tavanima ili su bivali živi zakopani u zimske trapove  s otvorom samo za kap vazduha. Neki su morali pušku na rame.  On je ostao u svom mraku.
- Sećam se da je deda Sovra na glavi imao šubaru. Hodao je uz pomoć štapa, lagano, pazeći
 da ne zapne.  Bele oči bez zenica su umesto toplote i radosti širile strah. Deci se ledio osmeh na usnama kada bi im pogled dodirnuo njegove oči.  Ipak nije ostao sam. Imao je porodicu,  sina.
- Nije imao.
- Lakokrili, pogrešio si! Ne znaš! Njegov unuk je igrao Čilingera s decom iz ulice. Prašina je letela do nebesa kada bi stara šerpa ili konzeva poletela udarena drvenom motkom! Što više starih olupina , više buke i smeha.
-  Gledao sam kako vitlaš motkom većom od sebe i kako te nisu puštali u igru. Još vidim tvoje lice na kome se zalepljena prašina slivala nošena puštenim suzama. Pamtim kako se plava kosa, skoro bela lepila za umazano čelo. Prava rečna korita i klisure. Ne zameraj mi. Lakokrili zna sve, i vidi sve! To si zaboravila.
- Nisam!!!Ali...
 - Dugo posle rata, posle majčine smrti i ogromne tuge neprežaljenog životnog druga, otac ga je oženio. Nelepom i starijom. Nije bilo važno, važna je bila ženska ruka u kući.  Ono što samo ja znam jeste njegova posvećenost Gospodu. Nikada ženu nije dodirnuo. Dece nije imao.
U poslednjem danu ozvezdanog neba i čistog okupanog, osunčanog zelenog jutra, živeo je punih osamdeset godina. Svakoga dana je legao obasjan hladnim zvezdanim, a budio se pod toplim sunčevim zrakom.
- Lakokrili!!!! Izvini.
Lelujanje vazduha je postalo snažnije. Soba i zidovi su se zaljuljali, krila su u trenu pokrenula skriveno telo. Oči boje duge su brzinom misli otišle u neku zemlju skrivenu od ljudskih vidjenja i zaštićenu od zlobe i stradanja.
- Gde si opet?
Lakokrili...

Slika na svili:  Leto.

Ruža

Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje.
Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde.
Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.
 Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.
 Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.
  Voleo je Prozvane.
Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim.
Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršenom miru i nevidjenoj neopipljivoj i ni sa čim uporedivoj lepoti. Očišćenost se izvijala kao najlepša pesma rajskih ptica  osposobljenih  rukom Gospodnjom da stvaraju čistotu svojim pevom.
 Lagano podizanje tela u visinu i usklik čistog srca osećali su se nadaleko. Krila su milovala, davala  novu nadu, ispunjavala prazninu nastalu velikim gubitkom.
Ne znam kako Lakokrili  izgleda. Poznajem samo njegova krila i njegove oči. Poznajem njihovu dobrotu i bezvučni govor  obojen melodijama  mnogih ljudskih glasova.
Danas me je posetio.
Čučalo je krilo u uglu male sobe.
Bilo je tiho.
Šum laganog pomeranja  se u tišini uzdizao dodirujući najskrivenije delove uma..
Bezglasna priča je počela:
- Da li se sećaš tetka Ruže?
- Koje, moje? !
- Da tvoje! Zaslužuje mesto negde u tvojim zapisima.
- Eh, tetka Ruža! Zauvek mlada u nekom vremenu van vremena.
- Dugo sam posmatrao niz kuća u ulici na kraju grada. Mešali su se stanovnici, preci i potomci. Uspeo sam da svojim krilima oživim žive i one druge.  Zajedničko im je to da su duše njihove jedna pored druge i da čine neraskidivi niz.
Mala kuća i dve žene nošene svojom sudbinom. Svaka je svoj krst nosila s ponosom.
Sećam se  Ruže.
Čarilijom mladosti je zavolela zabranjenog. Ludo. Najluđe od najluđe novogodišnje noći s beskrajnim nizom upaljenih svetiljki  u jedinstvenom obasjavanju Novoga leta. On krupan siromah, širokih šaka i neumornih ruku. Majka umorna od siromaštva, gladi i opraštanja sa izgubljenim životom je videla ogromnu opasnost. Možda je to što je  učinila zbog straha da ne ostane sama u svojoj nepreglednoj tuzi koju nijedna majka ne bi trebalo da oseti.
Ona prozirna lakonoga s šakom prepunom uskovitlane mladosti. Spremna na beg. U poslednjem času biva zaključana u sobu bez prozora. Mali špajz koji je značio lagume bez izlaza i nagoveštaja svetlosti. Čitave noći su je posećivali zli duhovi. Pokušavao sam da ih rasteram silonom svojih krila. Bezuspešno. Pretili su joj, kidali je. Pred zoru su joj potpuno oduzeli razum. Ostala je sama, zamrznuta u vremenu mladosti. U danu kada je trebala da ode.
Ostala je zauvek mlada.

Let

Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde
će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije.
Nikada mu ništa nije promaklo.
Video je sve, znao je sve!
 Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.
 Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca.
Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitnijim perima  utkanim u svoja krila. Sve bi vrcalo od glasova, oni bi se opet spajali u reči, pa u rečenice i tako dokle god je noć trajala ili se neko grubo našalio i prekinuo budnima nedostunu radost. Polako bi uz beskrajni sjaj noćnoga neba sklopio ogromna krila, a priče bi krenule, prvo tiho i sramežljivo, a zatim bi jačale ohrabrene njegovim pažljivim slušanjem.
 Naizgled je bi miran.