Putopis: Haifa, Bahajski vrtovi

 

Ne može se  Izrael posetiti  bez  putovanja do plavetnila Sredozemnog mora. Neponovljiv je osećaj videti ga sa azijskog kontinenta.

Bahajski vrt

Haifa

Prelep osunčani decembarski dan, koji znači sve osim hladnoće,  je osvanuo okupan svežinom. Kako je jutro odmicalo temperatura vazduha se povećavala. Kroz jerusalimske ulice smo se uputili do nove, moderne železničke stanice Isak Navin.
Tačnost prevoza u ovoj gostpljubivoj zemlji  je poslovična.  I ovoga puta voz polazi tačno na vreme. Očekuje nas promena voza na stajalištu Ben Gurion, ali sledeći, koji nas nosi velikom brzinom do Haife, je već tu. Kroz stanični prostor odjekuju zvuci klavira.  Njišu se palme između platformi za stajanje vozova,  iako smo ispod aerodroma.
 Sedamo u drugi voz  koji nas odnosi do  najveće  luke Izraela.

Staza vrta sa Hramom u pozadini

Pruga prolazi kroz mediteranski predeo uz samu obalu.  Negde se vide duge peščane plaže, a negde su one zaklonjene brojnim staklenicima i bezbrojnim plantažama pomorandži.

Na ulazu u Hram

Na jerusalimskoj najčuvenijoj pijaci Mehane Jehuda se mogu kupiti neobične vrste povrća i voća kojima ne znam imena.
Cilj nam je novo svetsko čudo podignuto u ovom mediteranskom gradu: Bahajski vrtovi.

Kaktusi

Zapljuskuje nas šum talasa i miris mora. Odzvanjaju sirene brodova, a na drugoj strani je tu užurbani žamor grada.
 Lete galebovi i svojim krikom paraju sunčano jutro.  Ubrzo smo prinuđeni da se oslobodimo  viška odeće. S jerusalimskih sedamsto metara iznad nivoa mora za kratko  vreme smo na istom sa svim stanovnicima mora na svetu. Sve nas spaja beskrajno plavetnilo i daruje isto  bogatstvo. Duša mi se raduje.
Lep i moderan grad bogat različitim zgradama koje dosežu nebeske visine. Osvajaju na s i mame na nove vidike.
Spremni smo na uspon do čuvenih vrtova. Očekuju nas i mame pričama o sebi : Bahajski vrtovi.
U traženju najkraćeg puta nam pomaže savremeno čudo telefonske navigacije. Pravimo fotografije na uređenom stepeništu. Naoružani vojnik nas upozorava da se tim putem ne sme ići, a fotografije se ne mogu praviti. Ipak nas pušta. Mi smo tek bezazleni turisti u želji za duhovnim bogatstvom.
Čeka na brdo Karmel.

Pogled sa terase

Uspon je velik, ali tamo se pružaju beskrajni zeleni travnjaci podšišani preciznošću kraljevskog berberina. Živice podrezane do savršenstva,. Pogled prelazi s jedne lepote na drugu, nezasito uzimajući sve što  se pruža.
Kroz vrt vode staze posute sitnim belim kamenom. One se opet vijugavom elegancijom kreću između žardinjera s rastinjem  iz svih krajeva sveta. Nebrojene  su vrste kaktusa, četinara, biljki neobičnih listova koji mame na dodir, ali se to ne sme .
Zadovoljavm se uživanjem u pogledu.
Vrtovi imaju brojne terase od kojih su tek neke otvorene za turiste. S jednog nivoa na drugi se može okolnim putem i  drugim  ulazom. Tada bivate nagrađeni: fontane bogate vodom, kamene klupe postavljene između visokih stabala i tišina.
Na ovom mestu je zabranjeno konzumiranje hrane i cigareta. Može se čuti samo tihi zadivljeni šapat. O bezbednostii se takođe vodi računa: na svakom ulazu su naoružani čuvari i sve stvari idu pod skener.
Na srednjem nivou se nalazi  svetilište. Hram u koji ulazim izuvena i u tišini.
Savršena tišina me dočekuje  uprkos brojnim posetiocima. Neobičan mir  obavija ovo mesto.
Iza stakla su  svećnjaci i vaze prepune raznobojnog  cveća. Na zidovima debele tapiserije. U četiri ugla su postavljene velike vaze napunjene mirisnim laticama. Stičem utisak da se nalazim u velikom, sa grma,  pažljivo odrezanom cvetu.

Slika govori više od reči

Kao ukras ispred vrta stoje na jednom mestu ravnopravno simboli tri velike religije: tu su hrišćanska jelka, jevrejska zvezda i muslimanski polumesec. Saživot je moguć.
 Na svom putu po Izraelu sam hodočasnik, poštujem sve  vere, ne pravim razlike koje postoje među ljudima  i religijama. Bahajska vera  se zasniva na tome da je  moguća jedna religija koja se zasniva na svim religijama.  Oni veruju u sve proroke i jednog Boga.
Kako god,  Bahajski vrtovi su  bogatstvom bilja i ptičjom pesmom  možda delić  raja na zemlji, a sigurno je da su s pravom dobili status novog svetskog čuda.

Putopis : Sionska gora

Davidov Grad

 Smešten na Bliskom istoku u obećanoj zemlji  Jerusalim je oduvek privlačio mnoge koji su u njemu tražili deo sebe. Hvaljen i kuđen, rušen i podizan, 

napravljen je da traje.
Tako je bilo od davnina i tako će se njegov život odvijati kroz buduće vekove. Mnogo je tajni koje krije, mnogo je crkvi koje treba posetiti, mnogo je Svetih mesta kojima se treba pokloniti, mnogo je blaga koje se može videti, a još više je onoga skrivenog, koje samo dušom čovek može osetiti.
 U jugoistočnom delu ovog zagonetno očaravajućeg grada se nalazi Brdo Sion. Magnetizam ovog mesta nas nije zaobišao i jednog popodneva smo se uputili u šetnju do Sionskih vrata na Starom gradu.
 Za razliku od prethodnih,  pošli smo okolnim, ne manje zanimljivim putem, koji vodi kroz deo modrenog Jerusalima.

Ulaz u Sobu tajne večere

Ulaz u Davidovu grobnicu

Ulice su se lagano praznile,  jer se približavao Šabat. Naoružani strpljenjem i željom da dodirnemo građevinu staru više od tri  hiljade godina- Davidov grad,  brzo smo prevaljivali rastojanje.
Davidova kula svojim vrhom nadvisuje okolinu, te se čini da je tu, na dohvat ruke, ali do nje ima dosta pešačenja.  Do tamo se nikako se ne može bez zaustavljanja. Na svakom koraku nam se pogled zadržava na lepoti parkova, uređenosti školskih dvorišta ili na žardinjerama prepunim rascvetalih ciklama svih boja.

Zemlja

 Pomislih da se nalazim u čarobnoj gradskoj šumi, bogatoj mirisima mira, tamjana i neobičnih začinskih trava.  Daruje se  lepota. Na platou zapažamo neobičnu modernu skulpturu. Starina i moderna se veoma dobro slažu. Prikazana je zemlja na poseban način, oduzima dah i mami posetioca da
načini fotografiju.
Putovanje koje smo suprug i ja načinili ( bez vodiča i agencije) je od prvog do poslednjeg dana boravka  donosilo samo dobro, u svemu smo imali sreće, sve kockice velike slagalice su se samom rukom Gospodnjom poklopile i darivale nas.
Davidovu grobnicu smo posetili nekoliko minuta pre zatvaranja. Na ovom za Jevreje i poklonike Starog zaveta, Svetom mestu se odvajaju žene od muškaraca.

Davidov grob

 Idem do prolaza za žene.
Klanjam se Kralju nad kraljevima, onome koji je praćkom uspeo da ubije Golijata, onome koji je pisao najlepše pesme Gospodu, onome ko će živeti dok živi Sveto pismo. Veliki je trenutak biti deo večnosti i svojom pojavom se pridružiti pojavama mnogih koje je put kroz Svetost doveo do ovog mesta. Posle kratkog zadržavanja, jer za Jevreje počinje molitva, nastavljamo  s istraživanjem Davidovog grada. Pronalazimo Crkvu Uspenja  Svete Bogorodice.  Zadivljenim  okom  pratim pogled koji me blagosilja, gledam nežnost kojom u rukama drži svoj porod. Svetle se zidovi i čuju tihi šapati pokloničke poniznosti.  Da bismo imali spasenje ona je žrtvovala sve.

Kroz hodnike Davidovog grada dolazimo do table koja ukazuje na Sobu tajne večere. Zlatni lukovi i neobični, čarobni šapat zadržan između  svetih zidova pripadaju Svetom Savi,  koji je nekada davno Sionsku gornjicu otkupio od Saracena i darovao na poklon svom narodu. Visoki lukovi i praznina sobe zvone odjekom davnine i prohujalih vremena. .
Danas je tu da svojom magijom i zamišljajućim Hristovim glasomi uzdasima apostola,   priča novozavetne priče.

Crkva Svetog Đorđa

Crkva Svetog Đorđa

Vreme čini svoje, suviše brzo prolazi. S prvim mrakom slivamo se u ulice Starog grada  u koji ulazimo kroz S ionsku kapiju.
Uspeli  smo da pronađemo Manastir  Svetih arhangela, koji  je kralj Milutin gradio. Zadivljuje mozaik u predulazu i bokor rascvetalih orhideja.
U svojim istražiačkim pohodima naišli smo na Crvkvu Svetog Đorđa. Na ulazu je tabla .  Sreća koja se doživi i energija koja se pruža na ovom mestu nemerljiva je ljudskom spoznajom. Tišina i lepota freski i mozaika izmamljuje dah.
Tiho se molim i zahvaljujem Gospodu na milosti mi darivanoj.

Glavna ulica Jerusalima - Šabat

Putopis: Jad Vašem

,, Podići ću u kući svojoj i među zidovima svojim
spomenik i ime ( Jad Vašem)...
daću im večno ime koje neće biti iskorenjeno." Isaija 56:5
                                                                        

Kišni oblaci su se nadvili nad Jerusalimom, izmešali su se s  planinskim vetrom i pustinjskim peskom ,u nekom svom samo njima razumljivom razgovoru,  jačali su i bez milosti  okretali kišobrane lagane poput najnežnijih raznobojnih leptira. Kišobran kupljen u najbližoj prodavnici se prevrnuo i iskrivio te je više ličio na izlomljenu dečju igračku nego na sredstvo odbrane od vlage. Ipak nismo imali dvoumljenja: ako se u šetnju nije moglo, moglo se u muzej.

Do Brda sećanja (Har Hazikaron) se moderan tramvaj brzo uspeo. Čekao nas je hod i dodatni uspon do ulaza u memorijalni centar Jad Vašem podignut u znak sećanja na žrtve holokausta.
Veliki broj turista se nalazio na ulazu. Velika moderna zgrada je u tišini dočekala svoje posetioce.
 Unutra je toplo.
Raskopčavamo se.
lagano prelazimo iz jedne prostorije u drugu. Uspeli smo da na samom ulazu načinimo nekoliko fotografija. U  muzeju je to zabranjeno. Između prvih i poslednjih fotografija je tročasovno vreme provedeno sa nemerljivim stradanjem jevrejskog naroda.

 Svi eksponati , filmovi i dokumenti su originalni i potiču iz vremena koje prikazuju.
Početak  holokausta je bezazlen. Crno beli filmovi pokazuju porodice koje bezbedno žive i rade, školuju se, sviraju na muzičkim instrumentima, vode miran i ritmičan porodični život. Koliko su bili nespremni, ukoliko je to prava reč (ne može se biti spreman na takvu vrestu ljudskog ludila)za ono što ih je čekalo pokazuje veličina njihovog stradanja.
U muzeju su predmeti koji su oduzimani prilikom deportacija, kolica kojima su se beživotna tela odnosila do peći, delovi pruge koja je imala samo jedan pravac.
Pogled mi se zadržava na izbeljenoj dečjoj haljinici. Uredno složena u zastakljenoj polici. Ispod nje je zašuškana debela odsečena pletenica, pored para nečega što su nekada bile cipelice.
Tu su gomile uništenih, poluspaljenih knjiga, vagoni nezamislive tuge koje iz njih izbija, limenke, ostaci pribora koji su logoraši čuvali kao svetinje.
Tuga nemerljivih razmera i neverovanje da je tako nešto uopšte moglo da se dogodi. Neshvatanje da je čovečanstvo tako krhko i da ljudskost može tako brzo da potone, ne samo do dna, već da se potpuno uguši u mulju.
Lagano prolazim kroz hodnike. Nemam snage za razgovor, puštam tugu da vlada i savladavam suze. Jedina svetla tačka je broj posetilaca.

Muzej je pun.
Lagani hod dovodi do makete stradanja Jevreja, pokazuje njihovu Golgotu, stradanje dostojno najsvetlije tačke na nebu. Male figurice ljudi u njihovom hodu bez povratka. Negde sa strane su originalne konzerve gasa upotrebljneog u gasnim komorama.  Ne verujem da su mogle proći kroz ljudske ruke- fotografije pokazuju suprotno.
Gledam fotografiju. Svadba. Mlada u beloj haljini. Svi nasmejani, veseli, slavi se početak zajedničkog života. Čitam natpis. Od šezdeset četiri osobe koliko ih je bilo na svadbi preživelo je samo deset.
Mnogo je svedočenja preživelih logoraša, a tu su i fotografije krvnika. Pokušavam da u njihovim očima pronađem nešto ljudsko. Ne uspevam.
Na jednom panou pronalazim natpis na kome se pominje stradanje Srba u logorima i broj žrtava.  Lice mi se grči. Čvršće stežem usne.
Nisu zaboravljeni ni oni koji su pomagali i skrivali Jevreje za vreme Drugog svetskog rata. Postoji neka vrsta ormara sa fijokama  u kojima su fotografije osoba  koji su uprkos pretnjama po sopstveni život spašavali stradalnike. Pronalazim  ime - Šindler - po kome je snimljen čuveni film ,,Šindlerova lista".
Na samom izlazu se nalazi velika kupola. Ona je prekrivena fotografijama   nastradalih.  Gledaju sa  nebeskih visina na mene   likovi dece, žena, ljudi, pratim u njihovim očima radost i snove. Zaspali su negde i sada svetle sa nebeskog svoda. Ispod kupole je duboka, rekla bih,  neka vrsta jame ispunjene vodom.
 Voda je ipak  život, obećanje da neće biti zaboravljeni. Voda se ne zaustavlja , ona teče uprkos svima i svemu.
 Bočni zidovi kupole su pretvoreni  u police, u njima su fascikle sa imenima stradalih. Prazne police su za sve one za koje nisu pronađeni dokumenti a njihova tela i duše lebde negde oko zemlje dobro čuvani u oblacima.

Jad Vašem je mesto tuge.

Jad Vašem je mesto opomene.

Jad Vašem je mesto nezaborava.

U Jerusalimu svaki kamen ima svoju priču, svaka zgrada i stopa su sveti, svaki čovek u sebi nosi deo svetnje. Zbog toga je on jedini i jedinstven.


 

Putopis : Maslinova gora

Maslinjak

 Ako vam se dogodi  put u Svetu zemlju, dobro isplanirajte vreme, jer ono radi protiv vas.

Koliko god hteli da za kratko  vreme posetimo sve svetinje i da se poklonimo svemu,  tako nešto nije moguće. Ponešto se izgubi u hodnicima Starog grada, glavnoj ulici Jafa i možete se samo pomiriti da će to ostati za neki drugi dolazak. Za mene je to Muzej Izraela. Jednostavno mi vreme nije dozovlilo da se prepustim njegovom bogatstvu.
Zato mi Maslinova gora nije promakla. Suprugu sam rekla da nema šanse da ću do podnožja peške i da je najbolje da koristimo gradski prevoz( koji je veoma povoljan).
Ipak za sve postoji jedno: ali.

Crkva Bogorodičinog groba

Kroz naše brojne šetnje Starim gradom došli smo do zaključka da je najbliži put onaj koji vodi kroz  njega, bez obzira gde da se uputimo.
Pre toga smo otkrili Lavlju kapiju, a kada kroz nju izađete iz Starog grada nadomak ste cilja.

Bogorodičin grob

Čuveni brdoviti venac   deli Kedronska dolina od Starog grada.  Nekih desetak minuta hoda. Autobusi ionako idu do uspona, a daje se mora peške.

Sa Beograđankama

Posle prelaska ulice čujemo srpski jezik. Na obostranu radost. Tri prelepe Beograđanke- majka sa dve ćerke, su u Jerusalimu samo jedan dan i upravo su sišle s Maslinove gore. Vadim iz torbe mape grada i poklanjam im. Pravimo fotografiju i nastavljamo svako svojim putem.
Pred okom nam je zablistala starost  Getsimanskog vrta sa maslinama starim nekoliko hiljada godina. Maslinjak je ograđen, ne može se prići drevnim stablima, ali se uveliko uživa njihovom mirisu. Za čudo, sunčevi zraci su ga obasjali iako se tamni oblaci gomilaju.

Getsimanska crkva

Pred vratima sam Getsimanske crkve. Unutrašnjost pleni.
Posećujemo Grob Majke Marije i njenih roditelja Joakima i Ane. Klanjam se senima Bogorodice  i dodirujem svete kamene ploče.

Ulazimo u Crkvu Svih nacija. Nova lepa

Crkva Svih nacija

građevina sa dvanaest kupola podignutih kao simbol dvanaest nacija koje su donirale novac za njenu izgradnju. Plave se  oslikani svodovi kupola, sveto nebo se preselilo u unutrašnjost, iako su se  napolju sivi oblaci nogomilavali, a vetar unosio nemir posetiocima. U u nutrašnjosti  je mir i miris tamjana.
Počinjemo uspon. Vrh Maslinove gore je na osamsto šezdeset metara , Jerusalim se prostire na sedamsto. Popločane strme ulice okićene brojnim spomenicima.

Crkva Marije Magdalene

Kucamo na vrata ruske Crkve Marije Magdalene, monahinji govorimo da smo Srbi i pravoslavci. Pušta nas. Zlate se vrhovi , uzdižu četinari, pruža se
pogled na Stari grad. Palimo sveće i čitamo Očenaš, za zdravlje i upokojene. Slušamo svete reči liturgije.
Nastavljamo put do  vrha. Kroz kamene otvore se vidi Groblje od milion dolara, koliko košta sahranjivanje.  Kada dođe do Vaskrsenja prvi će vaskrsnuti oni koji počivaju na njemu, pa svi ostali pavedni.
Na visini vetar jače duva, zato je pogled nezamisliv. Na dlanu se nudi panorama Jerusalima sa Starim gradom. Uzbuđenje i radost postignutim uspehom se ne može zameniti ničim.
Spuštanje je lakše.
Ulazimo u Avesalomovu grobnicu. Kroz prozor iza sarkofaga se vidi Kupola na steni ispod koje je nekada bio Solomonov hram. Zaboravljaju se starozavetne razmirice.  Ostaje samo lepota prizora i divljenje za brojne umetnike, slikare i graditelje koji su stavrali ovu jedinstvenu lepotu.

Panorama Jerusalima sa vrha Maslinove gore

Avesalomova grobnica

Ljubaznost domaćina

Radost je biti ispod Svetog neba

Putopis: Zid plača

Sve oko mene priča: kamene staze glatke od bezbrojnih koraka, zidovi pokriveni bezbrojnim šapatom  svih koji pored njih prolaze, uske ulice Starog grada, njegovi skriveni uglovi ispunjeni dušama pridošlih s raznih krajeva sveta. Svako ispreda nešto novo, živo, uhvatljivo samo onima koji znaju da čuju i sposobni su da uhvate njihove nepresušne tokove.

Bezbrojni su koraci koji me okružuju, bezbrojne su reči koje se množe i odbijaju o beli jerusalimski mermer.

Koračam. 
Upijam.
Zapažam.
Govorim mislima.
Ćutim.
Bezbrojni stepenasti uvijeni zavijuci zahtevaju pažnju i oprez. Stari trgovac   nosi svoju robu u nekoj vrsti kolica. Zadnji kraj gde je ručka je povezan sa naduvanom gumom poput one na točku malih ručnih kolica, a on je nogom pritiska. Dok ih vuče,  ona samo sklizne preko kosine na stepeniku. Vešt čovek se uvek  snađe.
Smejemo se.
 Hitamo bržim koracima kroz kamenite ulice  pretvorene u staklene podove  koji  upućuju prema najvećoj jevrejskoj svetinji:  Zapadnom zidu.

Večeras hvatamo zapadno sunce. Lovimo trenutak. Žurimo  da se poklonimo ostacima Solomonovog hrama.
Iz daljine vidim zlatnu kupolu Hrama na steni i velikog muslimanskog svetilišta Al Akse. Podignuti su na Hramskoj gori odakle je Stvoritelj uzeo prah i načinio prvog čoveka.

Potrebno je vreme da se pogled prilagodi zamršenim strarogradskim ulicama, no jedno je sigurno, izgubiti se ne može. Svaki put vodi do neke od osam kapija, svakim ćete stići na neko  Svetim duhom obojeno mesto. Ipak pratite grupu i sigurni ste da nećete pogrešiti.
 Sunce se približava zapadu i lagano se sprema na utonuće. Pratimo grupe ljudi. Najviše je Jevreja, ali ni ostale nacije ne zaostaju. Turista je mnogo.  Govore se uzbuđenjem obojeni mnogobrojni jezici. Među njima smo.
U torbi mi je paketić sa pismima. S radošću ih nosim. Kako se približavamo, gužva postaje sve veća.
Pronalazimo ulaz, idemo pod skener. Puštaju nas na veliki plato ispod Hramske gore.
Preda mnom je zid od belog, sada već  požutelog mermera. Davno je tu bio podignut  grad od strane cara Solomona, u čast Gospoda.  Ostao je deo zida kao temelj i svetilište. Pripada jevrejskom narodu. Iz Zida na pojedinim mestima izbija suva trava. Ono što Bog da se ne kida, ne skida, Svetinja života je Svetinja bez obzira na životni oblik.
Plato je odeljen od zidnog prostora ogradom. Prostor ispred Zida je podeljen na muški i ženski deo.
Suprug i ja se razdvajamo.
On dobija kipu. Bez nje ne može da priđe Zidu.
Moj put je nadesno u ženski deo.
Sama sam bez samoće. Bezboroj žena u svojim molitvama na svom jeziku. Najjasniji žamor je hebrejski. Žene svih doba u rukama drže male molitvenike i samo laganim micanjem usana i pokojim uzdahom odaju reči mlitve.
Pronalazim svoje mesto pored Zida. Malo izdvojeno. Ne usuđujem se da remetim mir pojedinačne , ali na neki čaroban način ujedinjene molitve.
U trenutku kada je moja ruka dodirnula Zid doživljavam tišinu. Bezbroj sećanja mi leti kroz misli, izgovaram molitvu u samoći, ne postoji mnoštvo, ne postoje reči ni nepoznati, nerazumljivi jezici.
Ostajem sama sa Gospodom. Ne mogu da zadržim suze. Kotrljaju se dok vadim papiriće. Koristim veštinu da ih uvučem u uske prostore između kamenih blokova.
Jedan po jedan. Stavljam ih i bezglasno  molim. Duša je moja i nije. Pripada trenutku kolektivne energije u večernjoj molitvi.
Zavlačim i posledni smotuljak. Molim i za one bez papirića, izgovaram imena.
Srećna sam.
Ona se brzo pretvara u tugu prosutu pod Zapadni zid, u onu istinsku, vekovnu,  obojenu bezbrojnim stradanjima i ogoljenim ljudskom jadom. Tu negde na mestu obećanog Vaskrsnuća su duše preminulih, odnegde me gledaju zaspalim očima.
Tuga ostavljena pred Zidom je opipljiva, gotovo uhvatljiva,  oplemenjuje. Govori.

Viče: nisi sam ovde na ovom mnestu, ja sam tu, činim čuda, dajem se onima koji veruju i koji su čisti pred Bogom i ljudima. Trajem vekovima, biću tu i kad od tebe, mali čoveče, ostane samo prah, i kada od tvog praha ostane prah. Tu sam i biću za  ponizne i bogoljubive, za one kojima je potrebna uteha.

Duboko udišem topao večernji vazduh: Svi smo na istom mestu u pomirenju i oproštaju, samo nam treba nit za koju ćemo se uhavtiti i koju ćemo poneti sa sobom bez obzira na to odakle potičemo.
Ruke mi drhte.
Kolena podrhtavaju.
Nemam predstavu o vremenu provedenom ispred Zida.  Molim za sve dobre i poštene , za tužne i stradalne, za prijatelje, za porodice, za sve koji ne mogu da kroče na  Sveto tlo.
Osvešćujem se.
Preplavljuje me novi talas tuge.
Opirem se. Prikupljam delove sebe i povlačim se na mesto dogovora.

- Da li ti je dobro?
- Dobro. Samo me je tuga pritisla.

 Drveno stepenište, koje čini platformu preko koje se dolazi do Hramske gore, do kupole na steni sada muslimanskog svetilišta,  nas dovodi do velikog platoa.  Mnoštvo stubova s jasnim obeležjima muslimanskih svetilišta. Pravimo fotografije, ostavljamo Zlatnom optočenu kupolu da svetli na pod prvim koracima noći.  S visokih minareta odzvanja glas sveštenika.
Zalupa srce jače, odzvanja kroz tišinu Hramske gore, uzdiže se i lebdi ispod Svetog neba, dodiruje kupole, krstove i jevrejske zvezde. Ne pravi razlike. Svetinja se poštuje bez obzira kom narodu pripada. Ovde sam srpski Marko Polo, poštujem sve vere i narode, ne pravim razlike u običajima i tradiciji. Volim svoje.

Putopis: Sveta reka Jordan i Mrtvo more

Sunčano jutro nas je ponelo. Kraj decembra osunčan kao u rano proleće. Topolota i svetlost , dar života nesebično na dohvatu ruke.

Sveto tlo pod nogama.
Radost u nama i pred nama.
Plan je da posetimo mesto krštenja Isusa Hrista i  da dođemo do Mrtvog mora, najniže tačke na zemlji nastanjene ljudima.

Vozimo se gradskim autobusom, vozač je Palestinac s osmehom prijateljstva na usnama. Kaže da će nam reći gde treba da izađemo. Mesto izlaska je u Judejskoj pustinji. Na usamljenom stajalištu nema nikoga na sve četiri strane sveta. Ipak trenutak znači centar sveta, svi putevi toga dana vode baš tu. Svud uokolo dine.  Vrhovi podjednako potkresani rukom Majke prirode, sasvim  ravnomerno, sa malim zaravnjenim platoima. Stoplalom gazim tlo, crvenkasto, s peskom izmešano.
Meko.
Sasvim različito od naše crnice.
Rastresito.
Đjon patike upada ostavljajući otisak. Nešto moje u nepreglednosti. Ne oseća se dah  pretnje ili prisutne opasnosti. Osećamo  slobodu. Širim ruke , postajem deo nepreglednosti i širine, ne postoje prepreke, problemi, pitanja, postji samo prihvatanje jedinstvenosti trenutka.
 Sam Gospod je šetao  tajanstvenim putevima pustinje. Ona  se u blaženoj sigurnosti prostire zauzimajući bezvremenski prostor. U daljini se naziru plantaže palmi: urmi, banana(ranije primetih da se sve zaliva sistemom kap po kap).
 Daleko su , a i ne bismo se usudili da im priđemo. Još dalje se naziru vrhovi Manastira Svetog Save Osvećenog.
Vazduh je suv. Obojen mnogobrojnim tajnama,
Ispred nas putokaz. Upućuje na mesto krštenja, na reku Jordan. Krećemo u tom pravcu.
Sami smo.
Nigde nikoga,
Iz ranca vadimo srpsku zastavu. Obeleženi smo, prepuni samopouzdanja i sigurnosti.  Ispred nas je nekih šest kilometara pešačenja. Obilazi nas tek po koji automobil .
Ravnomernim koračanjem prelazimo deo puta, praćeni smo samo suvim pustinjskim žbunovima koji se lako lelujaju na toplom vetru. S dalekih plantaža dopire miris banana.
Stižemo do kontrolne rampe. Dva izraelska vojnika nas zaustavljaju i pitaju otkuda mi tu. Zabranjeno je dolaziti peške.
Za trenutak me obuzima strah. Uplaših se da će nas vratiti. Moj suprug razgovara s njima na engleskom. Razumem , ali ne znam da odgovorim. Kažu nam da sačekamo, naći će nam prevoz u prvom turističkom autobusu koji naiđe. Dalji deo puta je,  izuzev kolovoza,  miniran i pešaci ne mogu sami. Sedamo na klupu koja je po svemu  sudeći predviđena za ovakve kao što smo mi.
Pitaju za zastavu. Drago nam je. Uskoro stiže mini - bus. Ljubazni vodič nas prima. S grupom Japanaca nastavljamo dalje. Preostala tri kilometra prelazimo brzo. Zahvaljujemo se na vožnji.
Dočekuje nas širok lepo uređen parking i bele zgrade. Drvena  platforma i reka Jordan.  Činimo isto što i ostali. Izuvamo se i pripremamo za simbolično krštenje u Svetoj reci. Oni koji imaju pravo krštenje oblače bele mantile i potpuno zaranjaju u vodu. Mi to činimo samo do kolena. S druge strane reke Jordana širokog svega nekoliko metara se vide Turisti koji s Jordanske (država ) strane čine isto.
Tako blizu, a tako daleko.
Voda je mutna i mlaka. Ispod smo  nivoa mora, temperatura vazduha je  ovde viša od jutarnje jerusalimske. Mokrih nogu i uzbuđenih duša sedimo na drvenim klupama i sušimo se.
 Razmišljam o jednom drugom krštenju koje je moralo da se desi  tu, na mestu skrivenom u  pustinji, na radost Svetog  krštenja i blagodet Svete vode.
 Jedni turisti smenjuju druge.

Pripremamo se da nastavimo dalje. Pitamo turističkog vodiča da nas poveze do autobuskog stajališta, ponavljamo priču koju smo čuli. Ljubazna Izraelka, turistički vodič grupe Nigerijaca nas prihvata. Za čas stižemo do mesta gde čekamo autobus koji će nas odvesti do Izraelske plaže na Mrtvom moru: Kalija.
 S preciznošću švajcarskog sata autobus stiže na vreme. Treba da se vozimo nekoliko stanica, opet kroz pustinju koju preseca samo siva traka kolovoza.
Dok mi se pogled igra s peščanim dinama,  proleće saobraćajni znak sa pravcem -  Jerihon. Odzvanjaju trube kroz misli, podiže se prašina od starozavetnih varki. Žao mi je,  ali ne može se sve obići, vremena je malo i veoma je surovo u svom proticanju.
Izlazimo iz autobusa. Pred nama je tabla sa natpisom. Očekuje nas nekoliko kilometara peške jer vozila ne smeju dalje. Uzbuđena sam. Ni u najsmelijim snovima se ovome nisam nadala. Srce mi brže radi. S nestrpljenjem čekam prve plave  obrise. Zablistali su na toploti decembarskog sunca.
Dvadeset  dva stepena.  Nismo se mogli boljem nadati. Od svih mesta koje smo u Izraelu posetili ulaznica se samo ovde naplaćuje.
Prolazimo obezbeđenje i upućujemo se ka plavom. Prolazim pored leja sa cvećem. Opet kap po kap.
 Izgledom me daruje beli cvet, kako mi se čini neka vrsta ljiljana. Hvatam na trenutak njegovu lepotu i odnosim je zamrznutu kroz fotografiju.
Mrtvo more je  jezero, toliko slano da u njemu nema života izuzev nekih veoma otpornih bakterija, ali zato ima zabave i to takve kakva se nigde ne može osetiti.
Dok ne kročite u njegove vode ne shvatate značaj upozorenja : ne sme se gnjurati, roniti, otvarati oči ispod vode, piti, prskati se ili potapati druga osoba ...
Prvi kontakt je sasvim neobičan, neuporediv ni sa čim u mom iskustvu. Gustina vode je posebna. Voda je i nije voda. Pre neka gusta, glatka inspirativna  emulzija.  Neobičan je njen dodir, izaziva smeh i radost.
Mislila sam da će veliki koncentrat soli da nagriza kožu, da je štipa, da bude neprijatan. U stavari opuštanje koje voda mrtvog mora donosi je blagodat, nešto najlepše što čovek može osetiti u dodiru s prirodom Govori svojom jedinstvenošću doziva, mami. Koža postaje meka klizava. Glatka.
Plivati se ne može. Pokušavam , ali me voda kao krofnu okreće na leđa.
Plutam. Ne mogu da potonem. Površina vode obojena plavim nebom me drži na površini. Sasvim malenu kap otapam u ustima. Slano je...slano...da  ne želim ponovo daje liznem.
Lako  se čitati kikindske novine u ležećem položaju. Pozajmljujem ih Nemici, da načini jedinstvenu fotografiju koju će poneti kao uspomenu.
 Sa svih strana odzvanja samo smeh. Dobra atmosfera zabave se nadvila nad čitavom  plažom. Postajem Crnac. Kožu sam premazala emulzivnim blatom mrtvog mora.
 Na četirsto dvadest metara ispod nivoa mora se osećam izuzetno dobro. Raspoloženje i osećaj prisnosti  s ljudima različitih boja kože i govora odzvanja. Ljudi prilaze, upoznaju se.
Caruje osmeh... tu  je more koje nas spaja životnom energijom iako je
beživotno. Tako nešto se samo ovde može osetiti.
Radujem se. Radujem.
Posle ispiranja slatkom vodom spremamo se put Jerusalima. Opet autobusom, ali ovoga puta stajalište je puno. Mnogi su iskoristili toplo vreme za dan proveden na plaži.
Isparaćaju nas drvene kućice bogate preparatima sa Mrtvog mora, ispraća nas smeh sa plaže. Isparaća nas more uz poziv da se jednoga dana vratimo. U morni smo, bez umora. Prepuni smo  lepote.
Da  pustinja krije život  dokazuju brojna stada ovaca i beduinske šatori blago povučeni od ivice puta i udobno smeštenini   u udubljenja između dina . Srećni su,  svoji na svome. Izabrali su takav način života, žive usporenije i mirnije, zaštićeni su Svetim judejskim nebom i darovani bogatstvima koje nude oaze u pustinji, a i savremena  tehnologija je tu. Imaju solarne panele i mobilne telefone.
Autobus nema milosti.
Točkovi se brzo okreću. Posle nekih pedesetak minuta vožnje smo u Jerusalimu. Moderan grad, savremeni tramvaji i ulice prepune turista. Naš ranac privlači poglede. Obraća nam se žena. U razgovoru saznajemo da je Amerikanka i da više puta boravila  u Izraelu. Pita za zastavu. Ne zna gde je Srbija, ali zna da iz naše zemlje preko letnjeg raspusta odlaze mladići  i devojke na rad u Ameriku.  Hvali našu decu, kaže da su radni i vredni, da imaju lepote, obrazovanja i vaspitanja.
Ponosni smo:
Vijori se zastava pod Svetim nebom iznad Svete zemlje.

.