A bagrem cveta

Gde li sam? Ne znam ni otkud sam pošla ni gde sam došla.
Znaš li ti kad je jutros
bilo pola četiri? A spavala sam ko okupana beba. Trebala sam  da imam slobodan dan. Onda me probudili. Još mi se ni oči nisu otvorile.
Ko da radim u pekari.  Kakva pekara, ovo je poso... no daj da vidim šta ima? Ima...ovaj aparat ne radi... Ajd, ajd... tako samo da upišem polazak i polazak....ček, ček... odavde , tamo.., a vi imate mesečne ... imate, mogu da verujem i da ne verujem... daj da vidim... poso je poso... na gledanje!
A ti?
Nemaš? E ti plaćaš. Odakle dokle... Tako evo, čuvaj to,  da nemamo probleme ni ti ni ja. Stavi tamo, a evo ti i kusur. Tako.
Ej, možeš li stati tamo kod pekare, nešto sam gladna, a kifle su mnogo dobre. Oćeš i ti? Kupiću i tebi. Daj pare.
Eto nisam dugo, ja to sve u trku...
Ju, zaboravila sam da probudim ženu. Rekla mi da ide iz treće, brzo, mani kiflu,  čekaj prvo da probudim ženu!
Dokle ti ideš? Samo donde, pa evo,  samo da otkucam papirić i to je to.
Lepo ja kažem svojoj ćeri:  uči i polaži te ispite, nemoj ovako ko ja od jutra do mraka.
Ovaj pravac, onaj pravac, menjaj autobus, menjaj table, menjaj vozače... ko će zapamtiti ko gde ide i ko ima, a ko nema mesečnu kartu. Uf! Sve mi se pomešalo u ovoj mojoj glavudži.
Šta da radim? Znaš li ti kad sam ja jutos ustala? Ne znaš. A  vi?  Šta ste se zgrčili ko žabe? Nije vam valda zima? Koja zima, pa proleće je.
Oćete grejanje? A bagrem cveta...
E nema grejanja! Nema. Nafta se štedi, a vi se sabijte malo pa ćete se ugrejati. Jel sa kazala da bagrem cveta? Jesam. Ne smeta opet!
Vidiš da ja imam perjanu jaknu. Nije mi ladno. Pitaš otdud mogu u autobusu na štiklicama? Ih! Kad ih nemam ko  da sam gola. Majke mi!
Ko da imam dve drvene noge! Šta ću ja majka me takvu rodila. Nisam ja tu ništa kriva. Tako ti je to.
Ej promašio si stanicu! Imamo putnika! Stani čoveče!
Izvini,  mi se malo zapričali, šta ćeš i ja sam živa duša. Nisi zakasnio? Nisi! Pa mi uvek stižemo na vreme. Dobar si mi , duša od čoveka...Izvini još jedared!  Vidimo se sutra...
A i ti navalio pa voziš li voziš! Mogo bi malo pamtiti i gledati u putnike, nemoj samo u put, ne mogu ja sve sama...

Đurđevdan će

E, sestro moja!
Ti, baš ti!
Kako nisi mi sestra? Po krvi nisi , ali povezuje nas   sestrinstvo  i disanje istog vazduha.
Kažeš teško ti je ?
Teško?
Radi se mnogo , sve skupo... Šta si to pa radila da ti je teško? Ništa. Lak na noktima i napred! Nije samo lak?
Naravno. Zaboravih! Natakla si one veštačke nokte, više liče na kandže nego nokte koliko su dugi.
I kao teško ti je? Nećeš da trpiš nikoga! Dosta ti je posla...
Mir u svoja četiri zida, državna služba, mir, tišina, niko te ne uznemirava...Ni ne treba, a  da li neko trpi tebe? Nisi razmišljala o tome? Možda bi trebalo.
Sestro moja, s tom plastikom na noktima ne možeš ni kuvati ni mesiti, a ne znam ni kako kucaš na mašini! Tastaturi kažeš? Izvini, tastaturi...a imaš i sekretaricu...lepo!  Ne možeš ni peglati. Kad bolje razmislim ne možeš ništa.
Možeš?
Naravno  da možeš, držiš onu olovčicu koja visi pored mobilnog, jer ne možeš ni poruku da zapišeš!
E, dokone li žene! Ceo dan telefon i poruke! Da, i mejlovi...Šta i kome toliko govoriš?
Govoriš?
Pišeš!
Pametno nije.
Kažeš ja sam protiv savremenog života? Šta ti to znaš o savremenom životu? Internet i mobilni, to je savremeni život. Hvala i kad je ima i nema. To je maska, varka. Prijatelji koji ne  postoje i kojima ne možeš da plačeš na ramenu. Lajk radi lajka, bez čitanja zapisa, misli... prepisivanje tuđeg da bi  se prikazala boljom? Ustani ti u pet, pa u fabriku na rad! Pa da vidiš i šefići i šefovi...
Pitaš me odakle znam? Nisam ja iz osamnaestog veka, živim i ja u dvadeset prvom. Prijatelj te teši i priča i pomaže... eno meni prijateljica umesila slavski kolač, Đurđevdan će...
Kažeš popiješ kafu u kafiću s prijateljicom?
Kakva kafa,  gledala sam te neki dan dok sam sa pijace donosila mnoštvo muškatla za sadnju. Da mi Đurdevdan bude obojen crvenim - na radost. Ti mobilni, ona mobilni - lepota! Ćutale ste kao dve ribe, doduše one bar otvaraju usta i grabe vazduh misleći  da  je voda...
A, kažeš lepe mi muškatle. Tebi ne idu? Kako će kad ih nikada ne zalivaš? Nisi li u školi naučila da je voda jedan od osnova života? Učila si i znaš, ali ne primenjuješ.
E, moja ti.  Mogla bih ovako do sutra, ali tebe čeka mobilni telefon, a mene kolači i slavska trpeza. I nije mi teško- slava je jednom godišnje.
 I nemoj da pogrešiš koje slovo.
 Neće te razumeti- ako pročita!

Život

Noć se izgubila
Novi dan začeo
Maj ozeleneo
Svetlost zabelela
Početak i kraj neizbrisivo povezani
Neuhvatljivi
Nedodirljivi
Večito razdvojeni i zauvek spojeni.
 
Život.

Kroz oblake

Reči  ne znače ništa ako su izgovorene olako, površno, ako onome koji sluša  ne
znače slušanje ili  ako ih govornik upotrebljava da bi prikrio sopstvenu  površnost i dočarao iluziju boljeg sebe  onome ko sluša. Dela znače mnogo. Nekada su nemerljive težine i ne mogu se izbrisati poništiti ili doraditi. Takva su kakva su.

Reči su samo
Vetar
Kroz
Travu slatine
Koja okružuje plodno zemljište.

Želim da ti kažem, da moje reči padnu na plodno tlo i da ti u njima pronađeš smisao,  koji meni,  eto, na neki čudan način izmiče.  Hvatam se za njih poput semena za vlat trave u želji da ostane pored svoga na svome. Hvatam se za san, za maglu, za nedoživljeno, prikazano tako stavrno da se moj razum opire prihvatanju sna kao sna.
Upijam svetlost dana i prohladan vetar koji do panonskih prostora dospeva s visokih Karpata doneseći pred sam početak majskih dana miris snega i zagonetni dah visokih planinskih vrhova. Osećam njihov reski prečišćeni  vazduh kao  jasan govor stvrnosti.
Jutro me je dočekalo maglovitim plavetnilom koje  je više teralo kišne kapi nego što im je dozvoljavalo da padnu.
Mirisalo je na sneg.
Malo po malo svetlo Sunca se probilo ostavljajući toplotu negde,  nekim drugim nepoznatim krajevima. Pokušala sam da oteram tragove snova, ali su se oni i dalje mrsili ne dozvoljavajući mi da prihvatim stvarnost kao privilegiju.
Možda ne razumeš moj zamršeni govor,  ali  dopusti mi da ti ispričam, da ti dočaram,  da ti  pokažem začarani krug sna koji se ponavlja uvek iznova.
Da li je to traženje?
Nedodirljivost prostora koji je preko linije ili se to samo moja podsvest igra?
Da li su to opomene? Strahovi?
Gubim se kroz ulice obavijene nestvarom snova, u njima pronalazim stvarnost, a oni se iz zahvalnosti ne raspršuju po dnevnom svetlu već bivaju omamljive i neizrecivo tužne.
Ostavljaju ogromne nepopunjene praznine.
Šta je san?
Da li se kroz polusvest može prizvati sećanje ili se bar na trenutak vratiti u prošlost? Da li da perpustim stvarnosti stvarnost ili da se poslednjom snagom uhvatim niti sna?
Mogu li od tebe očekivati savet?
 Od tebe letaču nad letačima, s krilima prozračnim poput jutarnje rose?
-Mene tražiš? Znaš  da sam uvek tu. Tvoj sam čuvar od prvog dana.
- Nesdostajao si mi Lakokrili. Tvoj glas i tvoje dugino oko.
- Nedostajao? Nisam li te vodio i bdio nad tobom? Rasterivao  pustinjske demone i osiguravao ti put kojim si hodala? Kolio puta si pominjala Gospoda i njegovu ruku?
Ali nisam zato tu.
- Nisi. Zvala sam te snivala sam san, jasan, javu u snu.  Na kauču u maloj kući je ležao čovek. Tražio je pomoć. Oči su mu zaglušeno sijale bolom dubokih tragova. Jurila sam po  bespomoć. Iznova i iznova, a oči su molile, gubile se u bolu... Odjednom tragam između belih krstova, na njima tražim ime, ne mogu da nađem, gubim se u svom bolu i nemoći,  dospevam među gomilu gorećih papira, tražim broj...
-Tvoj san se ponavlja i trajaće. Tako je zapisano. Misliš da si mogla više, ipak učinila si najplemenitije: pustila si. To čini čoveka čovekom. Sanjaćeš opet. Doći ću opet. Slušaj priču:
U vojvođansko selo je iz daleka stigao par. Negde daleko u nekom velikom gradu su stekli sigurnost koja je obezbeđivala mirnu starost, koju su opet hteli da provedu  na rodnoj grudi u nadi da će tu ostaviti svoja umorna tela. Kupili su kuću. Kuća je tražila popravke...
- Kakva ti je to priča? Svaka kuća traži popravke, anjima nikada ne dođe kraj...
- Nikada nećeš naučiti da čekaš, sve bi htela odmah i sada...Slušaj!  Kuća je davno izgubila stanovnike, a poslednji kome njeni stari zidovi nisu ništa značili, čak nije ni rodbinska veza postojala, ju je nasledio po ugovoru o izdržavanju,  pa se još brže otarasio kuće prodajom.
- To je klasična priča. Rodbine nema. Stari ...
-Naš... par je zasukao rukave, iznajmio par radnika i svom snagom se bacio na popravke. Kuća je uskoro zablistala. Tavani su izgubili svoje tajne, podrumi svoju prašinu i stari nameštaj. Krov je zablistao cvenilom novog crepa. Sve je izgledalo idilično, moderno, ljudi savremenih shvatanja na svome.
Širokih pogleda na svet  se nisu zaustavili na kući. Smatrali su da uz kuću ide i parcela na groblju. Otvorili su staru porodičnu grobnicu i počeli sa spremanjem. Leteli su kovčezi i natruli pokrovi. Belele su se kosti na podnevnom suncu. Plamen se vio do neba. Siv. Beo. Zlokoban...
Par je otišao istim putem kojim je i došao. Kuća je ostala.  I prazna grobnica. Dvorište je obraslo visokim čičkom.
-Ljudi su čudni, zar ne? Lakokrili? Gde si?

Ističe april

Ističe april.

Tiho kao reka ravnice.
Tope se dani vetrom obojeni
Glasa se  noć sovinim hukom
Probuđeni  dusi
Tišinom plaše

Talog prošlih aprila zove
Priče ispreda
Čudne
Nepovratne

Ne veruje san javi
Java izmiče žutoj  noći.
Sve se kida
Talasa
Tajanstvom
blista

Ističe april.

Ne vidim

 Ne vidim
Kroz maglu hladnog prolećnog dana.

Ne vidim
Kroz prazne reči.

Ne vidim
Kroz stisnute kapke na prozorima.

Ne vidim
Kroz čvrsto vezani čvor na kanapu.

Ne vidim
Kroz zatvorena vrata stana.

Ne vidim
Kroz prepisane reči  drevnih mudraca.

Ne vidim
Kroz oblak neznanja.

Ne vidim
Kroz pretnju.

Ne osuđujem.

Tugujem.

Slušam

Ćutim.

Dopuštam da me trenutak preplavi, da osetim  šapat  reči koje se retko čuju, da razumem.
Slušam prolećnu kišu, prvu vlagu koja dolazi posle davno zaboravljenog otopljenog snega  i teškog zimskog sna.
Slušam njenu igru, vantelesnu i duhom ispunjenu. Životom bogatu. Kroz nozdrve mi do duše dopire miris proleća, blagodetne vlage i radosti utkane u beskrajne koncentrične krugove.
Slušam priče o   putovanju ponovljenom bezbroj puta, a opet svakoga puta put je sasvim različit, posvećen.
Prosvećen.
Duboko udišem vlagu.
Miriše pokvašeno perje pristiglih roda vernih do do poslednjeg daha. Njihovih bezglasnig grla  pesma  prostrla se kroz mnoge pređene kilometre. Srećem  se u beskraju sa dušama koje su darovale pogled njihovim neumornim telima. Stapam se. Jedinstvo je gotovo materijalno, uhvatljivo. Osmeh me preplavljuje.
Golicanje vlage ide dalje.
Priča kapi se vije. Dospeva do stakla. Biva zaustavljena samo na tren, da bi se brzo spustila niz glatku površinu. Klizi priča.
Hvatam reči.
Vlat trave.
Dečja kosa.
Osmeh.
Suza.
Krik.
Stresam se. U  dobroti blage kiše želim da samo dobro. Jedino dobro želim da čujem.
Ne popušta. Opomena sledi:
Pričam ti pričam... Sve je to život. Moje rađanje, putovanje iz savršenstva visina do nesavršenosti nizina. Doći ću opet. Budi spremna da me uhvatiš. Pročitaš, uhvatiš trenutak kada proletim pored tebe.
Osmehujem se i slušam. Darujem sebe.  Ustajem. Nastavljam dalje. Uzimam krpu i počinjem ponovno skidanje fine zidne prašine sa poda.  Prozračna je i meka  kao prašina banatskih ulica i neuhvatljiva kao njen  oblak iza paorskih kola.
Tiho lagano udaranje kišnih kapi nastavlja svoju pesmu. Žalim što nisam kompozitor.  Mogu samo da slušam.

Smejala se

Smejala se pravdi
Smejala se poštenju
Smejala se tišini večeri
Smejala se hlebu nasušnom

Smehom je podizala zidine
Gradila  kule
Mamila  krikove vrana
I plač izgubljenih  duša

Bila je iznad svih
Iznad svakoga

Njen je smeh odzvanjao

Smejala se

Prekinut rukom Gospodnjom
Smeh je utihnuo

Neobični gosti : Ždralovi

Šta činiti kada se besmisao proširi i zahvati nebo nad glavom putnika?
Ćutati?
Grleniti se ?
Vikati ili odzvanjati zovom divljih  u zimskih noći, nepredvidivim morskim burama ili uznemirujućim prolećnim vetrovima??
Kako nadvisiti umom  besmisao bespuća?
Kako podići posrnule duše ?
Gde pronaći liniju spasa za davljenika upalog u najdublji vir ravničarske mutne reke?
Gde se odvesti na krilima  preletača beskrajnih nebeskih prostora?
Kako da odgovorim na pitanja koja se množe?
Upirem pogled u nebo. Umesto odgovora nebesko prostranstvo pokrivaju krupne pridošlice iz dalekih krajeva.  Sivi ždralovi.  Na krilima svojim nose mirise nepoznatih predela , ljudi i njihovih običaja koji  prolaze pored njih.
Ne priznaju  ljude.
Ne veruju im.
Čude se njihovom nemaru.
Uplašene su. Visoko su se podigle i svojim kricima  paraju nebo nad ravnicom. Duge noge su podvile pod telo i velikom brzinom su dotakle nebesku visinu. Na njihovom staništu koje posećuju svake godine se raširio požar izazvan ljudskom rukom. Gušio ih je sivi gusti dim, pekao im  otvore na kljunovima i štipao  blistave okrugle oči. Umesto odmora naišle su na garež  ljudske ruke.
Kako oprostiti ?
Kako izbrisati ?
Na koji način osvestiti malog čoveka koji umesto lepote vidi suvu travu?

Bilo je lepo dok je bila zaboravljena:

S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane.  Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da  dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost.
- Da, pokušaću da ih uhavtim kamerom na telefonu.
- Daleko su od puta.
-  Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
 Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su.   Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!

Pomilovanje

 Pred mojim očima su se brojili i rojili bezbrojni mehurovi od sapunice. Čovek u odelu klovna  je svojim šarama jarkih boja privlačio ljude. Gomilale su se glave izduženih vratova u želji  da uhvate svaki pokret tajanstvenog čarobnjaka bezbrojnih nizova providnih mehura.
Čarobnjak je svojim rukama i neobičnom napravom na čijem je kraju bila omča s jedinom namerom  da stvara, činio više od čuda: okretao je dugi kanap s velikim lasom na drugom kraju, veštinom drevnog ratnika je umesto žalosti i tuge izgubljenih ljidskih vrednosti, činio bezbrojne radosti.
 Kada bih  se rasplinula poput blistavog mehura od sapunice, makar  mi život trajao koliko njegova  kratkotrajanost, pokupila bih svu svetlost i pretočila je u dugine boje. Osmehivala  bih se prolaznicima i šire. Dodirivala bih nežene dečje kosice, a njihove ruke bi pokušavale da me uhvate. Poželela bih da budem  odbegli zarobljenik, neuhvatljiv, nevidljiv, nevino optužen i pomilovan dečjim osmehom. Hvatala bih sjaj mehura, slala njihove raspukle kapljice skoro nevidljive veličine do visina najviših planina i više. Do  nebeskog svoda. Hvatala bih smeh tankih glasića neuprljanih duša i širila misao o dobroti i čistoti.

Pobunicu   se protiv vetra
Vrisnucu na nizove kuca
Odjeknucu odjekom
Moćnim da leti do oblaka i dalje.
Vinucu se u nebesa i vraticu se nazad donoseci milosni znak.

Anđeo čuvar

Kada se na nebo ravničarsko okome sivi oblaci
Kada se mnoštvo tereta spusti  na dugo orane njive
Ponese me nemir .

Dozivam nebo i zemlju,
Uznemirim duhove predaka
Kroz njihove zatvorene oči osetim lepotu mira davno izgubljenu.

Zatvaram krug.
Osamostalim se.
U tišini sklapam oči
Trudim se da izbrišem besmisao i prolaznost praznih dusa.
Osećam njihovo gomilanje, rojenje,
Rast u sivilu
Mračnost
U zagušljivom vazduhu
Sagorelih starih istrošenih guma
Na divljim smetlištima.

Dozivam pretke
Pokrivam se njihovim znanjem
Trzam se od nemih uzdaha mračnih dubina.

Tajanstvena svetlost zvezda me uzdiže iz mulja,
Podizem se,
Uspravljam
Glasam do neba
Vapaj
Za posustalom nadom  puštam do providnih belih oblaka

U kojima spava andjeo čuvar.


Fotografija: Ruka anđeoska mozaik na Golgoti

Gde svetlost sja

Oteću  iz zatvorene ruke pero golubovo
Ukrašću  sa stisnutih usana reč
Poneću ih
Skriti
Gde svetlost sja
Gde zora uvek zlatnim sjajem rudi
Gde se zidovi ne podižu
Gde cvetovi mirišu
Gde caruje mir.

Savladana sam pričom o psu:

Pas je bio običan avlijaner , bez pedigrea i zvezde na čelu. Dušu je nosio s ponosom svih pasa pod nebeskom kapom. Razgovarao je tokom svetlih noći sa prijateljima vezanim za duge lance, jadao se i brojao bezbrojne zvezde na nebu. Danju se radovao detinjem smehu i bačenoj pilećoj  kosti.
Jedne blage prolećne noći kanap kojim je bio vezan za metalnu šipku se laganim svakodnevnim kušljanjem potpuno prekinuo.
Pas bez imena je dobio željno očekivanu slobodu.
Poleteo je nošen krilima noćnog povetarca. Dlaka mu se vijorila na mesečini, darovala je poneku sovu i probuđenog slepog miša neizmernim čuđenjem. Pokušavao je da ih uhvati, da raspriča njihove stisnute čeljusti-  nije imao uspeha.
 Njuškao je preko bašte. Otkrivao nepoznate mirise oslobođenih pasa sličnih njemu, nalazio radost svakim novim četvoronožnim korakom.
Davao se.
U traženju prijatelja, pored kokošinjca, našao je neprijateljski raspoloženu kokošku. Nije htela ni njegov pseći razgovor, ni njegove pozive na prijateljstvo. Kljunula ga je snagom svih razgoropađenih kokošaka sveta. Zacvileo je.
Nije mogao nazad.
Hteo je da objasni da ne želi svađu, već igru koja mu je dugo bila uskraćivana. Ona svojim pilećim mozgom nije razumevala njegovu neutoljenu želju. Napadala je , stalno i stalno.
U trenutku poslednje odbrane svojim čeljustima je zgrabio njen vrat. Prestala je da se opire.
Igra se završila.
Jutro je dočekao neispavan. Na kućnim vratima je ugledao  čoveka koji je sebe nazivao njegovim gazdom.
Čovek koji je mirisao na sinoćni popijeni alkohol je video beživotno pernato  telo. Bes koji se često otkidao s njegovih ruku je nezaudstavljivom snagom rastao. Zgrabio je lopatu i počeo da udara telo  još uvek bogato noćnom slobodom.
Pas se trzao i zavijao.
Cvileo i molio nerazumnog da prestane.
Metal je ostavljao polomljene kosti i otkinutu dlaku. Telo se umirilo. Opustilo. Ponekad je trzajem pokazivalo  beskrajnu bol.
Čovek je podigao telo i svom snagom ga bacio na poveću gomilu stajskog đubriva.
Žena, koja je bez reči doživljavala bezbrojne udarce po svom telu , nije imala razumevanja ni milosti za tuđe.  Uzela  je telo mučenika, vezala mu kanap oko vrata i ostavila ga da visi  o  granu neprobuđene  višnje.
Oči su poslednjim sjajem gledale nebo i odjeke prvih sunčevih zraka.
Dete je kroz prozor bez zavese sve videlo.


Oteću  iz zatvorene ruke pero golubovo
Ukrašću  sa stisnutih usana reč
Poneću ih
Skriti
Gde svetlost sja
Gde zora uvek zlatnim sjajem rudi
Gde se zidovi ne podižu
Gde cvetovi mirišu
Gde caruje mir.

Svod na Golgoti.

Da ne tražim

Kako ću te naći kada se ugase svetla

Kada me pokrije težina neprobojna?

Kako ću te naći kada sjaj oka zauvek nestane

I kada na moje telo padne veo zaborava?

Kako ću te naći kada mi dah poleti u visine

I kada ruka mirno na grudima leži?

Kako ću te naći? 

Po mirisu trava što kraj puta rastu?

Po žuboru vode što se  valja?

Po kamenu belom?

Po koraku mladom i osmehu večnom?

Po ravnici rodnoj?

Po znamenju slavnom ?

 

Da ne tražim:

Pokrij me belim velom, 

Noćnim sjajem
Svilom jutra.

Pokraj mene knjigu stavi

Da je čuvam

Da mi tamu osvetljava

Da mi poje kada glasa nema.