Будим се

Будим се

Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене,

Мешају се анђеоска крила и расплетене косе вилине.

По ко зна који пут ми је молитва на уснама.

Налазим се у мраку без осећаја,

Нестали су херувими и виле,

Нестао је Бели Анђео Милешевски ,

Хватам изгубљене нити.

Осећам лагано кретање испод неподношљивог бола.

Гледам, владика Његош се смеши.

Додирујем својим болом Цетињски манастир.

Летим ношена прозирним анђеоским крилима,

Можда ми их је дао Арханђел Гаврило?

Анђео сам у своме болу,

Прихватам бол Распећа Христовог.

На Голготи сам, плачем без гласа,

Са Маријом сам, Мајком над мајкама.

Мајка сам.

Мајко опрости.

Носе ме крила херувимска.

Испред Студенице сам.

Монах ме бледом руком дарује милошћу својом

Даје ми снаге да издржим.

Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила.

Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве,

Учитељ сам, он је мој светитељ. Певушим звонима светосавског храма.

Певам душом својом, чује сав Балкан.

Лете искрице до моје Војводине. Ту су Крушедол и Раваница,

Tу је Јазак, Хопово и Шишатовац, ту је Доситеј, ту су Ремета Велика и Мала.

Летим, херувими са заветног ковчега ме носе,

Деле мој бол.

У Бездину сам у Румунији, опет Сава и Симеон,

Срећна сам у своме болу, у своме поновном тоњењу у сан.

Будим се.

Захвалана сам: Оче наш који си...

Putopis Budimpešta

•  I teče Dunav...

Stojim na obali. Plave se njegove vode pod nebom plavim. Boje ga svojom

bojom, njega kome je suđeno da spaja. Priželjukujem da me ponese do svoga ušća nekim od prelepih brodova, do velike , se sjedinjuje s morem, gde se slatka i slana voda mešaju. Zadovoljavam se maštanjem i puštam da me miris dunavske vode preplavi. Kupam se u njegovom tihom govoru, hvatam skrivene poruke i reči bezbrojnih talasa, pripoveda put svojod  zelenog potočića do slika vrhunske arhitekture starih zadanja.

Na obali Dunava

Danas je najlepši, jer  se pred mojim očima dešava čudo. U njemu se  ogledaju zgrade podignute da traju i pričaju o vremenima kada se živelo na  drugačiji način, kada su šuštale svile i visoko se dizali šeširi na glavama agospode, kada su reči značile mnogo, kada su se taktovi valcera i čaradša vitlali preko njegovih nekada mirnih, a nekada uzburkanih voda. Bilo je i smeha  i tuge na njegovim obalama. Bezbroj je zapisa i ispevanih pesama, bezbroj je dana provedenih na njegovim obalama, a ipak ne doživljavam ponavljanje. Opet i opet će svežina mladosti trenutka preplaviti ovaj divan grad.

Da mi je svile...

Danas vidim smeh i razdragane turiste u potrazi za dahom prošlosti i potrebom da se lepote Budimpešte ponesu sa sobom i da negde u dubini duše budu suvenir koji nikada neće izbledeti.
Lako koračamo pločnicima glavne ulice. Brojni su prolaznici i prelepi raznobojni izlozi koji krase stare zgrade  uredno održavanih fasada. Oko nas se čuju razgovori obojeni svim jezicima sveta.
Naravno čujemo i srpski. Pozdravljam se kao sa najmilijima i pitam ih koliko dugo čekaju na vožnju gondolom koja se uz lako brujenje penje na brdo. Red je poduži,  a vreme koje imamo pred sobom prekratko. Ostavićemo vožnju za neki drugi put.
Koraci nas nose dalje do Ribarske tvrđave i crkve skrivene iza njenih zidina. Usponi se nižu, oduzima mi se dragoceni dah. Predah je toliki da krajičkom oka hvatam lepotu Dunava iz posebnog ugla. Nebo i oblaci sjedinjeni i izmešani sa odsjajem parlamenta u večnoj vodi evropske reke.
Dušom mi lete note Mađarske rapsodije, reči Zilahija, prolazimo pored ulice Janoša Hunjadija. Svi ujedinjeni u jednom, u lepoti dunavskog grada postavljeni da podsećaju  mnoštvo na bogatu mađarsku istoriju.
Dok prelazimo preko Sečenjijevog lančanog mosta koji spaja Budim i Peštu, gledamo u brodove koji plove, muzika se čuje i žagorom ispunjen razgovor. Rivali spojeni u jedno, podeljeni samo vodama Dunava.

Kameni lav

Kao čuvari nas posmatraju veliki kameni lavovi. Preko mosta  se može i peške pored gradskog prevoza i  automobila.  Pored nas proleću brojni trotineti koji imaju strujne motore. Bešumni su i na sebi nose nasmejane turiste. Kada se istroši akumulator trotinet biva naslonjen na ogradu mosta u čekanju da ga neko pokupi i napuni životnom energijom. Niko ih ne dira. Tu je mnoštvo segveja i strujnih turističkih autobusa spremnih da ugoste posetioce panoramskim razgledanjem grada.
To ćemo ostaviti za neki drugi put. Sada se oslanjamo na sopstvene noge i vreme koje je pred nama.
Sve mami. Kafići, crkve, muzeji. Neuhvatljivi i tajanstveni lebde u vazduhu. Dajemo obećanja.
Umorni pijemo kafu i gledamo najveće blago Mađarske: ljude. Sede udubljeni u svoje razgovore, poneko okrzne Dunav pogledom čežnje, poneko se čudi žurbi turista, a neko samo nemo posmatra život oko sebe dopuštajući sopstvenim mislima dunavske širine.
Prohladno veče nas opominje. Vreme je proletelo, mora se dalje.

Na tvrđavi

Na Ribarskoj tvrđavi.

Mali Princ na svim jezicima znači isto.

Fotografija Dragan Đukanović

Mreža

Tiho ću
Oko svoga tela
Isplesti neprobojnu mrežu
Dana, noći, propuštenih prilika
I uhvaćenih snova.

Neraskidivo ću vezati čvorove svojih dana.
Konopac će biti dug.
Nosiće sve radosti i tuge
Jesenje i prolećne magle
Zalaske Sunca i nestanke belih
Paperjastih oblaka.

Sasvim neprimetno
Ispred oka posmatrača nastaće čitav
Svet satkan od svetlosti dana
I neprospavanih noći.

Utihnuće zloba
Nestaće žamor praznih reči
Zastaće užurbani korak.

Mreža će se okititi
Sjajnim novogodišnjim svetlom
Božićnim kolačima
i Vaskršnjim bojama.

Biće stvorena da traje.

Tajna reku pripoveda

 Moja priča  se našla u zborniku

 

 

Rezultati konkursa

Tajnu reka pripoveda – rezultati konkursa

spisak autora zastupljenih u zborniku Tajnu reka pripoveda:
Ivana Zajić, Tijana Našpalić, Ivan Petrović, Nikola Đurđevac, Zoran Ilić. Svetislav Janić. Zorka Čordašević
Tanja Đurđević, Biljana Kitić Čakar. Luka Đorđević
Irina Stanković. Milica Janković. Amina Hrnčić
Slavko Mali. Duško R. Nedović. Tamara Lujak
Neda Kozomara, Nebojša Janković
Ivor Popović, Milan Lj. Obrenović
Dragan Pop Dragan, Olivera Šestakov
Radmila Vojinović. Aida Orahovac Kuč
Lazo Pavić. Nešo Popović
Nikolina Minić, Sergej Lakić
Zorana Gavrilović, Snežana Šolkotović
Marijana Jovanović, Jovan Nedeljković
Goran Vitić, Kemal Ljevaković, Amer Softić
Melanija Bojanović, Igor Divković, Marina Radojević
Jelena Nikolić, Božidar Pešev, Lela Marković
Ilhan Mulalić, Tomislav Krsmanović
Ana Pavlović Stojićević, Sanela Stovrag
Jovana Aleksić, Aleksandra Mišić
Ljiljana Lukić, Dragan Marković
Miloje Veljović, Lazar Vučićević
Uroš Papeš
Snežana Marko Musinov
Sonja Temunović
Vladislav Vlahović
Dragan Savić
Katarina Knežević
Danijela Milinković
Dijana Zrnić
Milica Grdinić
Milena Ćirković
Tanja Ajtić
Una Fuštar
Ljiljana Terentić
Milan Drašković
Kristina Kikoš
Vesna Đukanović
Miloš Marjanović
Ana Jugo
Slavica D. Damnjanović Saša
Aleksandar V. Pavlović
Jelena Kalanj
Nadica Karakoleva
Maja Pešić
Dragica Draga Grbić
Sonja Pendić
Vanja Čukanović
Jovana Stevanović
Teodora Šiklošić
Budimir Rakić

Zbornik- "Garavi sokak" 2019.

S radošću primih paket.
S osmehom prepoznah
Banatski sokak komšiluka mog.
Videh draga lica
I reči pune pažnje.
Zablista u oku suza
I knjiga na polici drage peijateljice.
Zasvetli njena molba u mom grlu.


Veoma me je obradovala vest da se moja pesma "Orah" našla u ovogodišnjem zborniku pesama ,,Garavi sokak"  koji s velikom pažnjom organizuje Zlatomir Borovnica predsedniik Književnog kluba "Miroslav Mika Antić " iz Inđije.

Raduje me da se putem reči mogu družiti sa autorima čije su pesme objavljenje u Zborniku. Hvala !

Kraj leta

Dok leto gubi život
Hvatam topli zrak.
Držim ga u ruci.
Premeravam.
Čitam njegove tajne poruke
I  skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.
Obojenu svežinom.
Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić
Vrtoglavom brzinom podiže
Dotaknu jabuke na stolu
Ružu u providnoj vazi
I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene
Čvrsto vezane kose
Propeva,osmehne se
A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku
A duša mi se preplavi bogatstvom.
.

Iza kapije

U prošaranom hladu starog kestena sedela je žena. Senka je skrivala broj njenih
godina. Mogli su joj se videti samo listovi u plastičnim kineskim papučama. Nazirao se i sto koji je nekada video more iz turističkog kampa.
Prolaznik je primetio neobične pokrete. Neodoljivo su ga privukli. Tajanstvenost lika skrivenog u senci ga je zaintrigirao. Iz kratkih pantalona je izvukao mobilni telefon,utišao ga, pa se  pritajio  iza trošne kapije i samo bi povremeno bacio pogled u unutrašnjost dvorišta,  kako bi tim pojedinačnim blic slikama uspeo da stvori lik.
Sve mu se činilo čudnim. Dan, tren  u kome se našao baš na tom mestu i neki daleki zov  isprekidanih životnih niti. Preplavio ga je osećaj da je nešto zaboravio ili izgubio, nepovratno ispustio iz ruku. Kako god, slagao je slike. Setio se priče kada je žena u napadu ludila napala prolaznike.
Papuče  su se pomerale: nalevo, nadesno, napred, nazad.
Žena je nešto radila.
Napregnuo je um da vidi šta.
Opet koraci. Mahanje rukama. To sigurno tera muve koje su dosadnije od bilo čega. Šta radi?
Pokreti žene su se ubrzali.
-Ha, čupa perje. Sigurno je zaklala neku kokošku ili patku, čisti je ili čeka muža da dođe, da ga obraduje, skuva ručak...
Zašarenila se suknja u hladovini kestena.
Sevnula je oštrica noža.
Odjednom mu je sinulo. Uplašio se. Setio se jasnije davne priče. Zamirisala je zelena ljuska mirisom svih kestenova. Zaljuljao se u svom skrovištu. Protresao je glavu.  Možda ga je primetila. Možda ga čeka osveta tajanstvene snagatorke. Možda će se okomiti na njega svom snagom. Možda mu je ovo poslednji dan...
Neki prolaznici su se približavali. Sagnuo se da bi svoje zadržavanje ispred kapije opravdao vezivanjem pertli. Dok mu je srce jako lupalo izmešao se sa grupom mladića u glasnom razgovoru. Kao pokajnik polomljenog repa se vukao za njima srećan što je izbegao tragičan kraj.
-E, ima svakakvog sveta. Onaj što me posmatra  ko zna šta misli. Verovatno da koljem  prase ili ćurku, možda i da sam masovni ubica u telu starice. Podići ću nož da vidim šta će...
Dok su joj se misli vrzmale narastajući i pretvarajući  se u mnoštvo strančevih zamisli, velikim nožem je odsekla krišku lubenice. Stavila ju je na stočić ispred sebe. Sok je curio. Rukom je terala muve, a grlo joj je pekao slatki sok.

Tražim život

Dok tišina zvoni pustom ulicom
Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo
Caruje
Retki letač stisnute duše ćuti
Tuguje
Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu
Žuri
Vitkim nogama se spušta na granu Dunje
S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list
Prazninu srca ućutale ptice.
Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom
Tražim život.

Mesožderka

Pregledajući katalog, koji uvek rado uzima iz obližnjeg marketa, primetio je
neobičnu biljku koja se prosto smešila na njega sa sjajne stranice.

- To je  to. Moj spas!

Dosadilo mu je da svakodnevno čisti  i da troši dobre količine šećera, ali i piva, koje su morale biti dovoljne, da bi privukle iznad svega dosadne muve, koje su mu neobično išle na živce. Terao ih je, mahao rukama, uništavao plastičnom lopaticom u čijim bi se rupicama zaglavila njihova krilca.
Činio je sve da ih se reši i da nestanu iz njegovog vidokruga.
Čak mu je na um padalo da kupi lepljive trake, koje su se nekada donosile iz Rumunije u davnim osamdesetim i da ih zakači za gredice terase baš kao što je njegov deda kačio ispred vrata svinjca.

-Samo što bi me onaj zmaj progutao u trenu...

Bezbroj muva bi se zalepilo za njih, a on bi svojim detinjim očima gledao njihovu bespomoćnost. Možda je ta mržnja prema crnim insektima vodila poreklo od sunčanog nedeljnog prepodneva njegovog detinjstva, kada je  video njihova jajašća zalepljena za mladu pileću džigericu, koja je morala biti bačena, a najviše od svega je voleo nedeljnu u supu s griz knedlama i džigericom.
Dakle bio je spreman za njihovo uništavanje.
Ženi ništa nije govorio. Znao je da ona voli cveće zelenih listova, pa još ako ima koji cvet, a ovo...
,,Ček, da pogledam! Ima nešto vrlo neobično, jeste cvet i vrlo je neobičan, prosto je zinuo, pa me doziva..."
Jedva je dočekao dan da bude akcija u marketu i da se domogne svemoguće biljke.  Ispod fotografisane saksije je pisalo- Mesožderka.
Sav srećan i ozarenog lica je dolepršao na krilima toplog letnjeg dana  do svoje drage- svoga zmaja.
- Pogledaj šta sam ti doneo!
-Biljka, kakva je to biljka?
-To nije obična,  to je specijalna. To je Mesoždrerka!
- Mesožderka?
-Da, loviće nam muve umesto ove kineske plastike s  mojim pivom! Ima sve da ih nalovi, biće debela i srećna! Nećemo morati da je hranimo!
-Da je hranimo???!!!
-Pa, da. Sama će!
-Dooobro, a šta ćemo zimi kad ne bude bilo muva?
-Jeste stvarno, šta ćemo onda?... Znam! Setio sam se! Uloviću dosta muva pa ću ih staviti u zamrzivač, da ne gladuje.. daj mi kesicu!

Šta je dalje bilo- zamislite...

 Fotografija-  internet.

Rezultati književnog konkursa ,, Mitropolit Cvijović" Užice

Редакција "Наше Ужице" расписала је 1. маја 2019. године први књижевни

конкурс за награде "Љубомир Стојановић" и "Митрополит Јосиф Цвијовић".

Сваки потенцијални кандидат морао је да испуни услове конкурса. Требало је да пошаље између 6 и 10 прича, песама, путописа.... који би заједно чинили једну целину, засновану на истој теми. Неизоставни део потребне документације биле су и фотографија и биографија кандидата.

Учешће на овом конкурсу узело је 23 такмичара из Србије, Црне Горе и БиХ. Међу њима има професионалних књижевника, али и ентузијаста жељних да се остваре у овој грани уметности.

За награду "Љубомир Стојановић" надметала су се дела из области уметничке књижевности, а за награду "Митрополит Јосиф Цвијовић" радови из духовне књижевности и они инспирисаним националном историјом.

Комисију, која је прочитала дела и прегледала пријаве, чинили су:

§ Анђела Панић (независни представник редакције "Наше Ужице")

§ Тања Зечевић (професор српског језика и књижевности)

§ Данка Гогић (професор српског језика и књижевности) и

§ Марија Галечић (независни представник редакције "Наше Ужице")

§ Вељко Ћурдић (супервизор)

Чланови жирија гласали су на следећи начин: поетски или прозни текст који је по њиховом мишљењу био најбољи, освојио је 1. место на ранг листи, а остали текстови су били рангирани према личној процени и утиску о њиховој књижевноуметничкој вредности сваког члана жирија. Оно дело које се нашло на 1. позицији добијало је 17 (5) поена, на 2. позицији 16 (4), а на 3. позицији 15 (3) поена. Овим начином бодовања сваки рад је добио одређени број поена. Збир поена са ранг листи свих чланова комисије одлучио је победника конкурса у обе категорије.

Два независна члана редакције "Наше Ужице" су саставили заједничку ранг листу.

Резултати гласања чланова комисије неће бити објављени, већ само коначна (збирна) листа.

ЗВАНИЧАН ИЗВЕШТАЈ РЕДАКЦИЈЕ "НАШЕ УЖИЦЕ", ПОВОДОМ УСПЕШНЕ РЕАЛИЗАЦИЈЕ КЊИЖЕВНИХ КОНКУРСА:

За награду "Митрополит Јосиф Цвијовић":

Победник конкурса је ГОРДАНА ПАВЛОВИЋ са освојених 14/15 поена.

Друго место деле Весна Ђукановић и Дијана Тошић са освојених 9/15 поена.

Треће место је припало Миладину Шеварлићу са освојених 8/15 поена.

Пријава је садржавала низ текстова о мом путовању у Свету Земљу

U Svetoj Zemlji

Hodam uspravno stazama drevnim

Hristovim tragom.

Hodočasnik na putu skromnom, putnik traganja večnog

Duhovnim bogatstvom hranim

Saginjem leđa, ulazim u Hram rođenja

Zvezdu pogledom i rukom mijem

Molitvu tiho zborim.

Blagoslovena sam.

Maslinom starom opijam dušu

Slušam šumor grana drevnih

Govore starine dana minulih

Poslednji miris večeri tajne.

Ulicom Suza ponizno hodam

Hristovu tugu nosim na dlanu

Golgotu suzom zalivam.

Miro me opija

Ploča ružičasta

Blagoslovena sam

Uđoh u prazan Hristov grob

Radost Vaskrsenja obli mi dušu

Srećna u Sobi Anđela

Zamišljam Blagodatni oganj.

Svežanj sveća

U ognju palim za stradanje

Za nezborav

Za tugu i radost.

Hodam stazama Svete Zemlje.

Blagoslovena sam.

После објављивања на Сајту Моје Ужице следи наставак.

Putopis: Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku

Posle pauze, u valjevskom restoranu, krećemo u pravcu Beograda. Cilj nam je

Avalski toranj

Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku.
Negde u daljini se čuje potmula grmljavina. Idemo ispred nje. Brži smo samo  naizgled. Prve kišne kapi nas posipaju, ali odustajanja nema. Kilometri i kilometri su za nama, umor  nas polako savladava, ali smo u podnožju čuvene beogradske planine i izletišta.
 Avalske šume, čist, kišnim kapima opran vazduh me je podigao toliko da ne osećam umor dugog putovanja. Prelepe staze za pešake, rekreativce, brojne klupe i kiosci  prizivaju posetioce. Porodice u lakim šuškavim jaknama ispod gustih krošnji nastavljaju svoje izlete, kiša im ne može ništa, a osveženje prija.
Iako se iz daljine Toranj čini blizu, dobar uspon čeka. Veoma lepo uređen prostor opremljen prodavnicom suvenira, restoranom, igralištem za decu i pristupnim stazama pokvašeni su, na našu sreću,  samo blagom kišom.

Na Avalskom tornju

U trenutku približavanja ulazu, pitam se da li će mi visina Tornja odgovarati, a misli su mi obojene dozom nelagodnosti i straha. Ljubazno osoblje nas posle provere karata pušta u moderan lift. Iako je visina  vidikovca na 122. metru, lift nas veoma brzo donosi do njega. Četrdeset devet sekundi proleti i u laganom šušnju vrata lifta se otvaraju. Vremena za strah nema.
Nemam osećaj visine. Samo svest čini svoje: znam da sam visoko. Blago ljuljanje i vetar koji zvoni kroz otvore kao i kapi kiše koje osvežavaju, čine da slika koju pruža vidikovac bude zagonetno lepa. Šumadija i Vojvodina. Iako pogled nije sasvim bistar-   predivan je. Pruža se daleko. Leti preko lepota prirode i ljepota čovekovih ruku. Na ovom mestu su oni sjedinjeni.  Silazak je bio još brži. Saznajem da je Toranj sagrađen

Na Avalskom tornju

kao pametna zgrada. Adrenalin čini svoje, tek dole vidim koliko sam bila gore. Zadovoljna sam i doći ću opet.
Vraćamo se stazom do parkinga hotela Avala. Iza njega se nalazi Spomenik

Staza

Neznanom Junaku. Koliko god da sam žalila za starim Žrnovom koga je podigao na starim rimskim temeljima Stefan Lazarević i u njemu imao prestonicu, a Turci ga proširili, divim se. Ipak kao bi bilo...da se pored tu negde nalaze drevne zidine Žrnova. Ostaje samo žaljenje. Možda bismo danas i njega posetili.
Neznani Junak je po legendi srpski mladić od nekih petnaestak godina koji je stradao u Prvom svetskom ratu, njegovo telo je u znak poštovanja sahranjeno pored Žrnova  od strane Austrougarske monarhije. Na njegovom spomeniku je pisalo:

 „Ein unbekannter serbischer soldat“, ili, „Jedan nepoznati srpski vojnik“.

Ožalošćene majke koje su svoje sinove izgubile u Velikom ratu su posećivale

Na spomeniku

grob. Donosile su cveće,  možda u nadi da je to baš on ili nadajući se da će na nekom drugom nepoznatom grobu,  neka majka ostavljati cveće. Verovatno je to kralja Aleksandra učvrstilo u uverenju da baš na tom mestu treba da se podigne spomenik. Cenu je platio Žrnov. No nije na nama da sudimo. Na nama je da se poklonimo i divimo hrabrosti Nepoznatog Junaka. Po izgradnji spomenika(1934.-1938.)ostaci nepoznatih srpskih vojnika stradalih u dugim ratnim godinama od 1912. do  1918. godine su sahranjeni na ovom mestu.
Danas ih čuvaju brojna zelena stabla, hrastovi, borovi, jele. Listopadno i četinarsko  drveće zajedno. Na  uredno potkresanoj živici vidim žutokljunog kosa, pozdravlja svojom pesmom slobodu novog dana. Pozdravlja mene- nas.
Staza koja vodi do vrha spomenika je vlažna, oprana letnjom toplom kišom. Lagano se penjem, dišem, osećam čistotu.
Osam karijatida u znak počasti mirno, u tišini kao stražarke  večnosti bdiju nad uspavanim junacima, nad sinovima koji su svoje živote stavili u čast otažbine.
Mir, tišina i spokoj koji obavijaju ovo mesto su pravo mesto za učenje. Mladić je raširio svoje skripte i u pripremi ispita samo glavom odmahuje u znak pozdrava.
Veče se spušta, kišne kapi prestaju, putovanje ćemo završiti posetom Novom groblju, a onda preko pančevačkog mosta u milu nam Vojvodinu, njena

Kod karijatide

Mesto za učenje

prostranstva i žal za morem panonskim.




Fotografje: Dragan Đukanović

Putopis: Soko Grad kod Ljubovije

Na vrhu Soko Grad

Nastavljamo put kroz prirodne lepote Srbije. Predivne šume visokih stabala i bezbroj ptčjih glasova nenerušeni prisustvom čoveka plene. Približavanje naseljima  je vidljivo  po tragovima koje čovek ostavlja za sobom narušavajući lepotu prirode.  Što je naselje bliže to su tragovi vidljiviji. Zar je teško poneti praznu bocu ili kutiju?
Jedino takvi prizori poražavaju i ruže predivan suncem obojen dan.
Sledeća destinacija za našu posetu jeste Soko Grad kod Ljubovije.   Opet nedostaju putokazi. Prati nas oblak prašine, jer je renoviranje puta u toku. Kilometar se pretvaraja u desetine, ali  ono što se dobija na cilju je jedinstveno. Sokolska reka svojom brzinom seče  korito kroz Sokolske planine,  žuborom priča priče davnih vremena,  kada je Soko Grad značio sigurnost. Postavljen na vrhu planine s vidikom na čitavu okolinu bio je čuven po neosvojivosti. Potiče iz srednjeg veka, ali su pisani tragovi vezani za tursko mučenje srpskog stanovništva u vreme ropstva pod njima. Nikada u svojoj istoriji nije osvojen  bojevima i bitkama, samo pregovorima. Polednja predaja Turaka je donela njegovo rušenje 1862 godine.  Što zbog uslova postavljenog od Turaka, što od želje da se  ne ponovi stradanje srpskog stanovništva.

Crkva i konak

 Na samom vrhu, gde je nekada bio Soko Grad( ostala je pokoja ruševina) , se nalazi mala kapelica i veliki,  skoro podignuti krst. Usku kamenu stazu uspona do vrha prati  deset kapelica kao  deset božjih zapovesti (bilo bi lepo kada bi ih se čovek pridržavao), pred kojima se hodočasnik može pomoliti i odmoriti.  Poslednja  koja je kao i sve prethodne ozidana od kamena i oslikana, je na samom vrhu pored velikog krsta. Uspon zahteva četrdesetominutno penjanje. Informacije dobijamo od  grupe mladih ljudi koji ovde letuju.
U podnožju je podignuta crkva, manastir  i Konak Svetog Nikolaja Velimirovića, kao i Konak patrijarha Pavla.
Sve je veoma uredno i čisto. Leje sa cvećem, kamene staze, česme i   Sokolska reka doprinose da se osećam dobro na ovom mestu. Nestali su bolni glasovi i strah koji se širio ovim mestom.
Pri odlasku grupa mališana nam maše- deca nasmejanih lica u šetnji.   Na ovom prelepom mestu se svakog leta održava međunarodna manifestacija ,, Moba" koja okuplja mlade sa  ovih prostora. Odmahujemo  s dobrim željama za nihovu budućnost.

Soko manastir

Čeka nas dug put do Valjeva. Iako na karti ne deluje daleko- jeste. To je višečasovno putovanje kroz predele bez ljudi. Uz put smo videli par koza  koje mirno u hladovini žmirkaju,   potpuno nezainteresovane za retke  metalne kutije koje pored njih prolaze.

Manastirski kompleks

Crkva Svetog Nikolaja Velimirovića u pozadini, na vrhu Soko Grad

 Fotografija Dragan Đukanović

Putopis: Gučevo

Dok  u malom kafiću na benzinskoj pumpi s bosanske strane pijem kafu, pogled mi leti do visina planine Gučevo. Na njenom vrhu se beli tačka spomenika, ispod njega gusta šuma koja samo nagoveštava bezbrojne krivine koje vode do njega. Iako me je strah dubokih provalija zbog usečenog puta pristajem da posetimo ovo  mesto koje je jedno od tri koje su činile Drinsku bitku.
Planinu Cer smo posetili, na današnjoj ruti puta nalazi se Gučevo, a Mačkov Kamen ostaje za neko drugo putovanje kroz Srbiju.
Put uspona je nezamislivo strm,  nema putokaza koji bi obeležavao spomenik, postoji samo onaj sa oznakom Odmarališta. Čudo tehnike pomaže do  odmarališta, a  do vrha nam ne ostaje ništa drugo nego da pratimo zavojitu stazu dokle god ona traje.
Gustina šume je veličanstvena. Možda baš nedostatak ljudi doprinosi da je ona toliko živa i zanimljiva u svojoj tajnovitosti da ostajem bez daha.
Nekada je besnela bitka kroz šumarke i šume visokih stabala , leteli su u vazduh buseni trave i sa sobom odnosili mnoge živote srpskih junaka.
Mreža rovova je danas obrasla gustim rastinjem, a brojni ostaci poginulih još uvek mirno spavaju ispod zelenog svoda. Kažu  da  čim se zagrebe gučevska površina bude  pronađena ljudska kost, municija, puška ili delovi uniforme. Pripoveda se da je neki seljak prilikom želje za kopanjem bunara naišao na kompletno telo vojnika s puškom u rukama. Potpuno očuvano, zasuto zemljom u trenutku i da je tako otputovao u večnost. Nikada bunar nije iskopao.
Sunčan dan i pev bezbrojnih vrsta ptica s radošću prate naš put. Ipak u srcu je zebnja, probudili su se neki davni nemiri i kroz pomeranje gustih krošnji pričaju svoje tajne.  Otkrivaju mnogo. Austro ugarski vojnik po imenu Josip Broz na čuvenoj fotografiji iz Prvog svetskog rata u ruci drži pušku uperenu na srpske položaje. Učestvuje u Drinskoj bici.  Istoričari kažu da se ovde prvi put odigrala bitka između njega i Dragomira Mihajlovića.
Na meni nije da sudim. Želim da se poklonim senima junaka. Na kraju puta nas dočekuje parking.
Izlazim iz auta dok me lepota zelenog pozdravlja.
Tu je spomenik ruskoj bolničarki Darji Aleksandrvonoj, poginuloj na Gučevu

oktobra 1914. godine. Nalazi se u zelenoj senci prošaranoj sunčevom svetlošću koja je miluje. Njena hrabrost dodiruje, zahvalnost za njena dela traje dok traje sećanje na junake kojima je pomagala. Pored spomenika je i nadgrobna ploča na kojoj su ispisani stihovi njenoj hrabrosti.
Najlepše tek čeka naše divljenje. Na vidikovcu koji pruža pogled na Mačvu, Podrinje i bosansku obalu Drine, kao i zelenu vijugavu Drinu,  nalazi se spomenik Gučevskim junacima. Visok preko šesnaest metara, sa dvoglavim belim orlom na vrhu piramide. Pogled se zarži na Njegoševim rečima:
,,Blago onom ko dovijeka živi , imao se rašta i roditi. " Ispod njeogovih reči su  dva naga ratnika s mačevima u rukama čiji vrhovi dodiruju tlo. Ispred njih je Spomen kosturnica sa ostacima srpskih , ali i austrougarskih vojnika čija su tela prenešena na ovo sveto mesto iz Bukovičke banje. Pored nje se nalaze dve betonske klupe sa dva lava, neumorna čuvara mirnog sna  poginulih junaka.

Nedostaje jedno ocilo. Ostaje pitanje.

Pogled koji zadivljuje i mir duboko ganu svakog posetioca.
Gde se čovek nalazi na ovom svetu?
Da li znamo da čuvamo ono što nam je dato?
Da li smo toliko nemoćni ili samo nemarni u odupiranju zaboravu, da popuštamo,  dozvoljavamo da nam islizne iz ruku nemerljivo herojstvo ljudi koji su svoj večni mir našli u ovom zaista rajskom miru.
Spomenik pamti svoje nastajanje iz 1917. godine, kada je započet od strane Austrougarske monarhije, da bi dugo vremena čamio nezavršen. 1927.godine počinje da dobija današnji oblik, da bude renoviran i da konačno tela rasuta po Gučevu dobiju mirno mesto za san.
                              

To su im omogućili njihovi saborci: Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1929. godine.
Spomenik je osveštan 1930. godine. Od tada je hvaljen i zaboravljan. Nalazi se na nepristupačnom mestu, ali se sav trud duge voženje isplati kada udahnete vazduh i uperite pogled u plave svete nebeske visine.
Ako Vas put dragi čitaoče nanese u Banju Koviljaču ili Loznicu, nemojte zaobići ovo mesto, ovaj temelj srpskog slobodarstva.
Živa istina je da s čovek uči dok je živ, a da mrtvi znaju da govore.





Fotografije: Dragan Đukanović