GDE SE NE MERI
Prolećno buđenje je počelo u tišini. Gotovo sablasnim znacima koji su obavijalu kuću.
Teško je disala.
Osećala sam to.
Čoveka nije bilo. Izlazila je žena i sin. Ozbiljni i zabrinuti, nisu obraćali pažnju na mene. Ćutala sam. Počela sam cvetanje kao nikada do tada. Načičkao se beli cvet potpuno prekrivši moje grane. Nisu se videle. Beli grozdovi cvati okitili su moje drveno telo čineći od njega nestvarnu vilu darovanu proleću.
Radosti mojoj nije bilo kraja kada sam čula čovekov glas:
-Odabrao sam pravu šljivu! Biće to rodna godina! Pogledaj koliko ima cvetova.
Oči je upro u moje grane. Sijale su godine rada, truda, vedri vode koje je darivao i beskrajna ljubav uložena u moje detinjstvo i mladost.
Čovek je bio u kolicima. Nekako sam osetila da je to poslednje proleće koje vidi, da su to poslednji cvetovi koje mu mogu podariti.
Terala sam vrapce, odolevala vetrovima, svađala se sa dosadnim čvorcima. Uspela sam da održim rod.
Plavile su se moje grane pout plavog neba. Čovek je sedeo u svojim kolicima srcem punim radosti.
Došao je dan da budem obrana. Smederevac je čekao. Velike vangle su bile spremne. Unuk je stajao tik uz kolica. Žena i ćerka takođe. Žena je zatresla drvo. Znala sam šta treba.
Pustila sam sve plodove sa sebe.
Dete se smejalo. Čovek se smejao. Svakim potresom je smeh bivao veći. Mirisao je slatki sok moga ploda.
Dala sam sve.
Čovek se radovao kao nikada pre. Izašla je komšinica pozvana smehom. Bilo je šljiva i za nju. Krupne su padale. Dete je punilo čovekovo krilo. Iz očiju su potekle suze radosti. Bio je na tren oslobođen bola obolelih kostiju. Za trenutak se bol izbrisao. Komšinica je odnela punu vanglu opranu svojim suzama.
Viđala sam ga ređe. Više vremena je provodio u bolnici. Onda je jednoga dana došao. Tražio je da ga izguraju na ulicu, da me pogleda još jednom. Izmršavelim prstima je dodirivao moje telo. Krckali su prsti, lice se preplavilo bolom. Nije se žalio.
Poželela sam da nisam šljiva, drvo, stablo i plod. Zaželela sam da sam vidar drevnih svetova, da imam znanje. Poželela sam da mu olakšam bol. Niz moje stablo je tekla smola, lepljiva, ona koja je nekada mogla da stvori ćilibar.
Jutro je osvanulo gužvom. Znala sam da je otišao negde odakle se neće vratiti. Ćutala sam i spremala se na dugo zimsko spavanje.
Novo proleće je donelo novo cvetanje. Bez radosti. Ćerka je velikim makazama odrezala najlepšu granu i odnela je put groblja.
Leto je prošlo u tišini. Nisu mi smetali ni vrapci ni čvorci. Zaljubljni parovi nisu dolazili.
Jesen je sina dovela pod moje stablo. Nakupio je šaku zrelih plodova pa odjurio put groblja.
Pekmez se kuvao u tišini.
Nizale su se godine. Jednoga dana žena se nije pojavila na ulaznim vratima. U vlakna moga stabla se uvukla vest da je i ona otišla stazom nepovrata.
Umorila sam se.
Od dočekivanja i ispraćanja žitelja male kuće. Umorila sam se od godina i nepoznatih ruku koje su sa mene nemilosrdno otkidale grane i trgale moje nedozrele plodove.
Umorila sam se.
S proleća sam malo cvetala. Malo ću plodova podariti. Sin , sada već čovek me je okopavao i zalivao, želeo je da mi produži život.
Prošla je još jedna godina.
Ovog proleća nisam cvetala. nisam pustila listove.Kroz moje telo je sok prestao da struji. Snage imam da dočekam da moj koren izvade iz zemljanog doma.
- Zašto je ne izvadiš?-toliko puta sam čila pitanje.
-Zar ne vidiš da je suva?
Pustiću je još do proleća, možda se oporavi..krene...
-Ti ćeš do proleća, ostaću samo ja- rekla je kuća.
- Do proleća. Da.Izvadiće moje suvo telo, iseći ga i složiti pored cepanica u staroj šupi. Jedva ću čekati dan kada ću se u beličastom dimu iskrasti kroz odžak i pridružiti se njemu i njoj u nebeskim visinama, tamo gde se sve duše sastaju, gde se ne meri ko je ko, gde nije važno da li si čovek, pas, mačak ili šljiva.
Naslov priče: Život jedne šljive
