Конкурс: Ћирилица исповедаоница српског језикословља - Пишем и учим друге

 Велика ми је част што се моја песма ,,Пишем и учим друге" нашла у овом јединственом Зборнику Ћирилица исповедаоница српског језика". Конкурс је отворен  у оквиру пројекта ,,Писмо Ћирилово".  Песма је објављена  у категорији ,,Песме посебног надахнућа". 

Хвала жирију, члановима Књижевне заједнице Крагујевац, професору Владимиру Средојевићу председнику Програмског одбора.

Овде је линк према -Зборнику:

 

Зборник радова Ћирилу у част

Пројекат „Писмо Ћирилово“ 2022. године

Град Крагујевац је ове године подржао предлог пројекта „Писмо Ћирилово“ у оквиру кога је организована истоимена међународна манифестација и такмичење ученика осмог разреда у познавању историје српског језика и ћирилице.
Књижевни конкурс на тему „Ћирилица – иповедаоница српског језикословља“ је инспирисао 62 аутора из Србије и земаља региона, а најуспешнији радови су се нашли у Зборнику.
За ученике осмог разреда основне школе припремљен је образовни материјал „Родослов нашег језика и писма“ који је ученицима служио за припремање за такмичење. Креиране су и две слагалице, са појмовима из историје језика и писма, у програму Tarsia и добиле су их све пријављене школе. На такмичењу је учествовало 13 школа са територије града Крагујевца. Све екипе су биле изузетно успешне у показаном знању, а о првим местима је одлучивала брзина
давања одговора. Најуспешнији су били ученици из ОШ „Наталија Нана Недељковић“ Грошница, Софија Петковић и Милањи Стојановић (ментор Неда Цвејић), на другом месту је била екипа из Прве крагујевачке гимназије, Александра Милошевић и Тијана Андрејевић (ментор Маријана Гуглета), а на трећем ОШ „Јован Поповић“, Александра Божовић и Магдалена Томић (ментор Сузана Матић).

 

ПИШЕМ И УЧИМ ДРУГЕ

У времену трновитом

обавијеном густом маглом

ходила су браћа монашка.

Светлели су се кораци њихови

од Солуна , Аја Софије, Рима

преко мука и непроходних шума.

Темеље дубоке и чврсте поставише

Словенима отворише врата писмености

народ описменише , главе окитише.

Научише Наума и Климента вредностима правим

они захвалише најлепшим даром

у част Ћирила створише писмо.

Пишем и учим друге да пишу

монашку хаљу Ћирилову у углу душе носим

говори ми језиком јасним

слушам понизна под погледом благим

као чувар тихо молитву зборим.

Кроз високо горје манастира славних

белих кула где се соколови гнезде

где ћирилица корен има

где задужбина снове снива

Ћириловим стазама ходам

Хватам се словом ћирилице

за рукав мајке своје, за очеву руку,

братовљеву благу реч.

Пером рајске птице слово ћирилице китим

велико и мало, опточено миром хиландарским

гласом монашким стопама просветитељским.

Захвална у реду стојим.

Srećno u Novoj godini

Poštovani čitaoci, 

posetioci ovog bloga,

dobronamernici 

i putnici  na putovanju koje nam je dato,

budite  dobri, veseli i zdravi.

Imajte ljubavi  za  drage, 

strpljenja za susretnike, 

molitve za nepoznate. 

S ljubavlju davali i primali

s osmehom ispraćali i dočekivali

u tišini i miru dane provodili!

Svega vam dobroga u Novom letu želim. 

 

Hvala.

 

Minuli dan

Spada poslednji sloj minulog dana

u tankim nitima ispreda priču 

kako kratko prožive do rane večeri.

Lako se stresao, otkinuo komad 

providnog pokrivača sačinjenog  od izgubljenih reči

nestalih melodija  i ugaslih očiju.

Dugom rukom mahnu  tuđoj stopi na telu svom

s obećanjem hladne noći,

 a ona se rugnu znajući da će sutra zakoračiti u novi dan.

Počinak

 Kroz obezglavljene krošnje 

severni vetar raznosi srebrni prah.

Drhte u nevinom strahu usamljene grane 

 a poslednji list završava svoj samrtni ples.

 

Zgrčen na tankoj grani drema vrabac

spuštenog kljuna, nem

iz pomodrele trave ga vreba  

letos rođeni mačak gord i britak.

Ječe dojučerašnji prijatelji 

glasovima udaljenim

samo tuga i samotna tišina paraju nebo

dok se veče na počinak sprema.

Izdavača kuća Alma - Krila anđela čuvara

 Zahvaljujem izdavačkoj kući Alma na objavljivanju moje priče ,,Krila anđela čuvara"

Knjiga u PDF formatu 

 

I na latinici: 

Krila anđela čuvara

U sivo veče , kada oteža kap,

kada misao izgubi trag

A izgubljeni potraže skriveni raj

Blesne mala zvezda, osvetli put.

Tiho, osunčano popodne donelo je vreme za odmor. Uzimam knjigu. Počinjem sa čitanjem. Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde i muti ih prijatelj koji nosi tajne mnogih. Duša mu je velika kao nebo iznad nepregledne ravnice, bogata milosrdnošću kao dno ravničarske reke darovano brojnim stanovnicima vidljivih samo dobro uvežbanom oku. U njemu se stapaju sva vremena i njihovi stanovnici, prepliću se rat i mir, sjedinjene suparničke vojske odmaraju, a zavađena braća se mire. Okuplja duše zaspalih i čuva ih. Pomaže živima i brine o onima koji nisu sa nama. Hrabrosti ima, ali se skriva od ljudi, koji se lako navedu na zlo i povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda. Ne plaši se da će mu ljudi nauditi (oni to ne mogu), već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne uništiti vrednost življenja, umiranja, vrednosti ljudskog postojanja...

Želim da mi predah pruži utehu, zaborav straha i tužnih, sivilom obojenih misli.

Dozvoljavam da me budi šum krila.Treptajima činim igru svetla i senke zanimljivom. Dopuštam lake prevare i teška kazivanja.

-Budna si?

- Ko pored tebe može spavati? Dugo te nije bilo. Lutao si?

-Ja ne lutam. Uvek sam tamo gde treba da budem.

-Da i sad si potreban. Želim da čujem tvoje reči, melem za um.

- Video sam. Danima te pratim. Za tebe danas imam čas istorije.

-Učitelj je uvek na času, ako kome smeta duboko se izvinjavam. Hajde da čujem …

- U srednjem veku je bila kuga. Umirali su mnogi od crne smrti, pomagao sam svojim belim krilima. Nosio sam duše do vrata raja. Onda je stala. Ostao je samo strah. Isti taj koji vidim kod tebe.

- Da. Plašim se, ne bolesti. Plašim se nemoći.

-Oduvek je tako bilo. Želim da ti kažem još nešto pre nego što me moja krila ponesu dalje.

Ostani razumna. Okrenuta razumu. Propadala su carstva: Kartagina, Sparta, nestajali su faraoni i rimski carevi, nestao je Vavilon i Mesopotamija. Nestajale su granice i države, ali su ljudi preživeli. Oduvek sam ih čuvao. Čuvam ih i sada. Čuvaću ih kada se od tebe načini prah...

Čekam

 

Kratki dan se  pretvara u dugu noć 

svežina  neprozirna

i maglina teška 

ne praštaju  grehe.

 

Čekam da mi san  pruži utehu 

 i zaborav tmurnog  dana 

a pev pasa lutalica neizgovorene reči.

 

Oproštaja nema

ni  preskočenih vlagom ispunjenih koraka

što ostavljaju  vlasnika.

 

Čvrsto zatvaram oči 

čekam blagost  i krila 

anđela čuvara. 

Словословље: Весна Ђукановић: Бахајски вртови

Словословље: Весна Ђукановић: Бахајски вртови:            Не може се Израел посетити без путовања до плаветнила Средоземног мора. Непоновљив је осећај видети га са азијског континента.   ...

Radost ždrala

Preleću jata  ptica

krilima šumnim krnje tišinu 

hode sebi znanim putevima.

 

U trenu  sleću,  korakom snenim

pokleknu, pa sporo  grabe

tek uzoranom njivom.

 

Plene 

bez glasa svoga

bez znanja  o gordosti čovekovoj

 

Spremno otimaju  mrazu dah

rasteruju maglu krilom svojim 

 i daruju  radost oku.

У част Десанке Максимовић- Плетем

 

 

 

PLETEM

Gornjačka kupola

Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma

Ogleda u bistroj vodi reke svoje

I ispeltenim stihovima Desankinim.


Opčinjena pletem, pletem

Reči od glasova, dane od časova,

Godine od snova.


Pletem, pletem misli neizgovorene

U tajnosti krilima darovane

Svilom neba obavijene.


Pletem, pletem korake svoje

Tihohodom šumom gornjačkom.

Verom i nadom hodočasnom poniznom.


Pletem, pletem molitvu

Belu čistu miropomazanu

Plamenom sveće umivenu.


Molitveni glas Gornjak prima

zidovima svojim belim, šumama svojim zelenim

monahinjama svojim smernim.



Dodirnuta dahom nebeskim

Ispovedam grehe svoje, oprost molim

Prenosi se glas do visina Gospodnjih.


Hukom reke idem dalje

tamjan miriše i osmeh prijateljski

Pletem, pletem, pletem…



 

ПЛЕТЕМ

Гледам: Горњак се бели у коси зелених шума

Огледа у бистрој води реке своје

И испелтеним стиховима Десанкиним.

Опчињена плетем, плетем

Речи од гласова, дане од часова,

Године од снова.

Плетем, плетем мисли неизговорене

У тајности крилима дароване

Свилом неба обавијене.

Плетем, плетем кораке своје

Тихоходом шумом горњачком.

Вером и надом ходочасном понизном.

Плетем, плетем молитву

Белу чисту миропомазану

Пламеном свеће умивену.

Молитвени глас Горњак прима

зидовима својим белим, шумама својим зеленим

монахињама својим смерним.

Додирнута дахом небеским

Исповедам грехе своје, опрост молим

Преноси се глас до висина Господњих.

Хуком реке идем даље

тамјан мирише и осмех пријатељски

Плетем, плетем, плетем…

ХВАЛА жирију и организаторима.

Lov

 

Preko davno posivelog krova, načinjenog od nekada crvenih crepova šetao gušter. Retka, sasušena
mahovina mu je golicala tabane , toliko mu je prijalo da se osmehivao. Bio je svoj na svome. Uživao je.

Nije se obazirao na bele oblake na nebu. Kiša mu nije ništa značila. Nije se obazirao ni na laste koje su se u niskom letu spuštale upućujući mu najlepši cvrkut donešen iz daljina. Nije ga interesovalo ni cveće na prozorima ispred starih zavesa. 

Pošto je dobro zagrejao telo, bio je spreman za nove ratničke pohode. Otpevao je odu Suncu koje mu je ugrejalo  hladnu krv. 

Odjednom se trgao. 

Bio je gladan. Vreme je za lov.

Brzo se niz oluk u senovitom uglu zgrade spustio u dvorište. U svojoj obuzetosti lovom nije primetio mačka u lovu. Snažne kandže su se zarile u rep. U strahovitom trzaju i nepodnošljivom bolu koji je strujao kroz celo telo bez nade da će stati, zacvileo je. Telo se uvilo, odskočilo, pa se naglo vinulo uz zid s koga je opadao malter. Krunilo se pod njegovim nožicama, ali se nije obazirao.    Grabio je napred opsednut strahom lovine. Terao ga je bol. Najzad je stigao do svog skrovišta ispod betonskog krova. Obazro se, mačka nije mogla za njim. Pogledao, je u svoje osakaćeno telo:

 ,,Nije to ništa. To je samo rep. Izrašće ponovo” - pa se okrenuo svojoj svakodnevici. Lovu.

Ilustracija slika na svili.

Ne tražite me na dlanovima svojim

Ne tražite me na dlanovima svojim

rasejana  sam po njivama  uzoranim

 

prahom  darivam vlažnu zemlju

izgaženu stopama pradedova

ne tražite zrno mene u rukama svojim

hodam   tragovima razvučenim

 

na uvalama  izgubljenog mora zaustavljam dah

dinama crnim pevam kroz večeri snene

 

ćute  magle  zarobljene otiscima nepoznatim

ne tražite me u dlanovima svojim. 

 

Ilustracija slika na svili

 

Jedan od zaboravljenih Stojan Živadinović

 Upoznah se pod krovom Zavičajnog muzeja u Sokobanji sa životom i tragikom velikog uma i čoveka kakav je bio Stojan Živadinović.

Učesnik Prvog balkanskog rata,

Drugog balkanskog rata,

Prvog svetskog rata, nosilac Albanske spomenice,

sa Krfa ovezen u Francusku kako bi se školovao. Tamo završava Prava. U  vremenu između dva svetska rata radi kao konzul i diplomata Kraljevine Jugoslavije.  

Drugi svetski rat je dočekao u Beogradu, gde umire1942. godine . Biva sahranjen u grobu pored svoje voljene žene. Posle Drugog svetskog rata je proglašen za buržoaskog pisca, svi njegovi zapisi i knjige su uništeni. Grob je ostao bez obeležja, sravnjen za tlom zemlje koju je toliko voleo.

 Danas se ne zna gde počivaju njegovi ostaci. Na našu sreću u podrumu zaječarske biblioteke je pronađeno nekoliko primeraka njegovih knjiga. 

Bavio se pitanjima zavičaja, pisao o njemu, njegove tragove je nosio svuda sa sobom gde god da ga je put nosio. Svi su bili obojeni bojama detinjstva i rodoljublja.

PREUZETO SA portala JUŽNE VESTI:

Nepravedno zaboravljeni Sokobanjac – Stojan Živadinović

Autor:Marika ŽivkovićIzvor:Južne vesti

Nekadašnja kuća Živadinovića sada zgrada Zavičajnog muzeja; foto: M. Ž.

Hvaljen, ali i osporavan, Stojan Živadinović bio je veoma čitan i jedan od najplodnijih pisaca između dva rata, čija su dela objavljivali mnogi. Međutim, nakon Drugog svetskog rata on potpuno biva zaboravljen, te se danas o njegovom liku i delu jako malo zna.

U biografskoj zabelešci o Stojanu Živadinoviću piše da je rođen u Sokobanji 1890. godine „premetao kao Gorki, London, Žozef Konradi i Panait Kastrati“, da je bio radnik, operski pevač, novinar, učestvovao u ratu, da je završio prava u Francuskoj, da je stupio u diplomatsku službu Kraljevine Jugoslavije 1924. i u njoj ostao do 1941. godine.

---

Dočekan pohvalama

Žigosan kao nepodoban; foto: www.smrtnakazna.rsKada se prvim pripovetkama pojavio u našoj književnosti, početkom treće decenije 20. veka, Sokobanjac Živadinović bio je dočekan pohvalama naše kritike, kako navodi Todorović u Sokobanjskom spomenaru. Tada se njegova pripovetka „Braća“ našla u zbirci „Sedam pripovedaka“ među najboljim pripovetkama istaknutih književnika Ive Andrića, Nika Bartulovića, Božidara Kovačevića, Veljka Milićevića, Siba Miličića i Rastka Petrovića.

Prvu zbirku pripovedaka „Ispod Ozrena“ Živadinović je objavio 1923. godine, a do smrti još jedanaest knjiga romana i pripovedaka. Njegova dela objavljivali su Geca Kon, Cvijanović, beogradska Narodna knjižnica i Srpska književna zadruga, a naročitu popularnost donela mu je trilogija romana o ličnostima iz Prvog srpskog ustanka o Karađorđu, Hajduk Veljku i Vujici Vulićeviću.

O liku i delu Stojana govore i mnogi zapisi književene kritike njegovih savremenika, te tako u predgovorima zbirke Sedam pripovedaka i romanu "Gospođa zagonetka" stoji kako je ovaj pisac svojim izvanrednim pripovetkama ispunio mnoge časopise među kojima su “Novi život”, “Venac”, “Književni glasnik” i “Politika”. U mnogim časopisima, a najviše u Politici, pisane su pozitivne kritike o njegovom radu i delu.

---

Knjige u tami

Trilogija romana o junacima Prvog srpskog ustanka; foto:knjizara.comPosle Drugog svetskog rata Živadinović biva potpuno zaboravljen, žigosan kao nepodoban.

O potomcima i rodbini književnika ne zna se ništa i njih definitivno nema u njegovoj rodnoj Sokobanji gde im je sva imovina kao „narodnim neprijateljima“ bila oduzeta. Danas je nekadašnji dom Živadinovića zgrada Zavičajnog muzeja u Sokobanji.

Tako su knjige pisca dospele u neprozirnu tamu, a sva njegova dela su, sem Karađorđa, pronađena u zaječarskoj biblioteci u podrumu i bez čitalačkog kartona.

Da su pre toga dosta čitane vidi se po beleškama na marginama i podvučenim mestima. Očito je, kako ističe Todorović, da je neko moćan u to vreme naredio da se pisac povuče u zaborav, pa književno delo ovog Sokobanjca prekriveno idejnom koprenom nije na pravi način istraženo i vrednovano.

Na sve to upućuje i antologija Gojka Tešića „Utuljena baština“ u kojoj autor piše o cenzurisanim piscima gde potvrđuje kako je Stojan Živadinović potonuo u zaborav zbog svog strica Ratka.

Tešić podseća da je Živadinović za knjigu „Ispod Ozrena“ dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, da su mu knjige objavljivali najugledniji izdavači i kako je u najpoznatijim novinama i časopisima objavio više od 400 priča i odlomaka iz romana, a da je prevođen i na nemački, francuski i mađarski jezik.

Tešićeva antologija otkriva i da je Stojan Živadinović kao diplomata službovao u Briselu, Đenovi i Dizeldorfu, a da su mu ideološki „čistunci“ koji su ga prognali u zaborav, zamerali što je bio konzul Kraljevine Jugoslavije u Hitlerovoj nemačkoj.

Pisac i diplomata Živadinović umro je u Beogradu 1942. godine, ali nema tačnog datuma, niti podataka pod kojim se okolnostima to desilo.

---

Podeljena mišljenja književnih kritičara

Branko Lazarević, kritičar i diplomata, u predgovoru romana Karađorđe piše da je Živadinović „uspeo u svom pokušaju da prikaže Karađorđa i ustanak“ i da je „ceo roman pun snage“.

Kad se roman završi i čovek vrati na normalu, ima utisak da se vraća iz neke zemlje džinova u kojoj su sve konstrukcije za čitav nit kopalja više i šire - navodi Lazarević.

Sa simpatijama o ovom romanu govori i Jeremija Živanović u „Vencu“ 1830. godine.

Roman gospodina Živadinovića nesumnjiva je dobit za našu književnost. Ne samo da je pisac njim ispunio lepa očekivanja od pre deset godina, i ne samo da je potvrdio ime našeg najobilnijeg današnjeg pisca, već je i svojim trećim romanom pokazao da uspešno može izrađivati i dela većeg zamaha i šire opsežnosti - navodi Živanović.

Kritičari Milivoje Ristić, Milan Bogdanović i Boško Novaković pak smatraju da je Živadinović znatno uspešniji kao pripovedač nego romansijer. Tako Bogdanović nalazi da u piščevim romanima ima dosta „praznozvučne patetike“, Ristić nije oduševljen „učinkom“ pa kaže kako „sve njegove vrline nalaze se samo u ispričanom, a ne u produbljenom”. Novakoviću „smeta“ piščev „istorijski iluzionizam“ i zamera mu što „dobre pripovedačke trenutke utapa u nemoć ubedljivog umetničkog oblikovanja“.

​J

Панонски галеб 2022.

 У,,Панонском галебу" је објављена песма ,,Пут" . Хвала.

Пут

Полако ходам домом својим , ширим круг ,

милујем двориште, улицу , град, Васељену целу,

Добијам крила херувимска , летим

дарована непрегледним пространством.

Знам ли колико је страдња пало

да удахнем ваздух слободе?

И опет увек изнова страдалног сељака банатског

дах прича своју причу:

Испраћао сам војске и униформе

с пролећа се крио испод купа тулаја на неузораној њиви

с јесени се клањао ђерму и у његовој дубини ледену воду пио

зими на мразу Банатско коло цупкао

док сам слободу стварао ходајући утабаним

корацима старим прадеде, деде , оца .

И опет и опет, увек изнова

кроз читава столећа.

Шта ли сам сину оставио?

Стопе своје, путеве знане?

Покрива ме туга небеска

и крст свој поносито носим

да син крене путевима мирним

да хода ливадама цветним, њивама плодним,

кроз воћњаке, с унуцима својим…

И знај: у двориште туђе с погачом уђи

замешену рукама радним

комшији као брату пружи.

Вихор крила ме враћа у миран дом мој

палим свећу васељенску.

 

 

Put

Polako hodam  domom svojim , širim krug ,
milujem  dvorište,  ulicu , grad, Vaseljenu celu,

Dobijam krila heruvimska , letim
darovana nepreglednim prostranstvom.
Znam li  koliko je stradnja palo
da udahnem vazduh slobode?

I opet uvek iznova stradalnog seljaka  banatskog
dah priča svoju priču:
 
Ispraćao sam vojske i uniforme
s proleća se  krio ispod kupa tulaja na neuzoranoj njivi
s jeseni se klanjao đermu i u njegovoj dubini ledenu vodu pio
zimi  na mrazu Banatsko kolo cupkao
dok sam slobodu stvarao hodajući utabanim
koracima starim pradede,  dede , oca .
I opet i opet, uvek iznova
kroz čitava stoleća.
Šta li sam sinu ostavio?
Stope svoje, puteve znane?
Pokriva me tuga nebeska
i krst svoj  ponosito nosim
da sin  krene putevima mirnim
da hoda livadama  cvetnim,  njivama plodnim,
kroz voćnjake, s unucima svojim…
I znaj: u dvorište tuđe s pogačom uđi
zamešenu rukama radnim
komšiji kao bratu  pruži.


Vihor krila me  vraća u miran dom moj
palim sveću vaseljensku.