Hoću svetlost

Neću da slušam
Neću da sedim
Neću da gledam
Neću da padam
Neću da tonem
Neću da spavam
Neću da grizem
Neću da plačem
Neću da idem
Neću da skačem
Neću da plivam
Neću da vičem
Neću da ćutim
Neću da gutam
Neću da sečem
Neću da presečem

Neću kolač
čokoladu
keks
vino
kolu
voćni sok.

Neću
kuću
stan
ulicu
trotoar.

Neću
film
tango
evergrin
džez.

Neću  i neću!

Hoću svetlost  na nebu plavom.

Osvajaj svet

htela bih ti dati
svo nebo sveta

htela bih ti dati
bogatstvo planina

htela bih ti dati
mrežu sigurnih puteva

htela bih ti dati cveće
uvijeno u jutarnju rosu

htela bih ti dati
vlat pšenice kad naliva zrno

htela bih ti dati
pticu u niskom letu

htela bih ti dati
sazvežđa daleka

htela bih ti dati zrno
pustinjskog peska
što put nađe u kapi kiše

htela bih ti dati
svežanj ključeva čuvara
što čuvahu izgubljene duše

mogu ti dati ovo malo
vode na mom dlanu

pa napojen
osvajaj svet

Buđenje

Malo  je molitvi  pod rukom Gospoda
Malo je dana pod nebom panonskim
Malo je duša čistih.

Naljutismo Nebesa
Svojim nedelom
Slepilom
Prema bližnjemu svome.

Izgubismo dar
Milosrđa,
Tihih reči
Pomoći potrebnoj.

Veo neprovidni
Pokri mekotu duše
Oteža je do sive prašine beskišne.
Uprlja prahom drevnim.
 
Probudiće se s vlagom radosnom
Okupanoga jutra.

Slika na svili- Buđenje.

Dok bagrem miriše

Kroz otvoren prozor je u naletima vetra koji je pomerao prozirnu zavesu, ulazio
miris bagremovog cveta.
To golicanje, igranje mirisa  i vetra ju je nateralo da skrene misli sa tastature na dešavanje napolju.
Napustila je mesto na kom je sedela.
Računar je ostao uključen.
Prišla je prozoru i duboko udahnula. Duboki udah ju je presekao toliko da ju je zabolelo ispod desnog rebra. Dok ju je bol sekao kroz telo je proletela toplina, a ona se pretvorila u mrak.
Ležala je na niskoj, kržljavoj travi koja je rasla pored kanala Dunav- Tisa- Dunav.  Iz dremke ju je prenuo nepoznati glas: Zašto spavaš na suncu? Hoćeš li da te udari sunčanica, da oslepiš ili ostaneš bez vazduha? Ili si spremna da me sretneš?
Otvorila je oči. Morala ih je protrljati. Pred njom je stajala žena lepote kakvu nikada nije videla. Lica blago pokrivenog bujnim uvojcima plave kose koja se spuštala do same bledunjave trave.  Kontrast je bio nestvarno jasan.Žena je bila bosa. Jedina odeća koju je imala je upravo ta kosa, gusta i besprekorno uvijena u lokne iz kojih su izvirivali upleteni pupoljci najlepšeg livadskog cveća. Mirisala je menta. Zečja trava se igrala.. Žena je lako pokretala ruke. Sa svakim pokretom,  u njenim rukama su se smenjivali cvetovi bulki i divljih jorgovana u jednoj ruci, a na drugu su brzim pokretima krila  sletale male laste hladeći lice svoje gospodarice.
Žena je naglo skočila. Razum joj je govorio da ne treba da se plaši, ali plašljivo srce je bilo jače. Lupalo je tako da je pridošlica mogla da ga čuje.
- Ne plaši  se. Ne prikazujem se svakome. Ti si moga imena. Tebi mogu. Da li znaš da si trebala da nosiš drugo ime?
Odgovor nije izlazio iz otvorenih usta.
- No,  nije ni bitno. Tu sam da ti kažem.
- Da...mi kažeš... Kaži mi ko si ti?
- Ja sam Vesna.
-Vesna - boginja plodnosti i proleća? Gde ti je jabuka , zar ne treba da je držiš u ruci?
- Jabuka? Da. Mogu , ali su mi s proleća draže lastvice i ove bulke jarkocrvenih sedefastih latica. Uskoro ću ih prosuti po njivama panonskim. Kad se zacrvene prolaznik će morati da zastane.
Ali nisam tu za to!
Još samo jedno da uradim. Da raspuknem cvetove belog badrema. Pa da ti kažem razlog našeg susreta.
Vesna je lagano, pokretom primabalerine, podigla ruku sa lastavicom prema mladom bagremovom šumarku. Nekakvo iskričavo treperenje je dotaklo cvasti na njemu. U trenutku se duž kanala na krilima vetra neodređenog pravca proširio miris bagremovog cveta.

Otvorila je oči. Bila je na podu. Oko nje se širio  miris bagremovog cveta, koji je pričao i pričao. Bila  je sama.  Osećala je prazninu nekazanog.
Računar je bio uključen. Sela je na stolicu i počela da kuca.

Smanjujem razdaljine

Teku dani
Tiho
Po volji Stvoritelja.
Nižu se u ogrlicu satkanu
Od svetlosti i senki.
Ujedinjeni u beskrajan niz.

Usuđujem se da
Preturam po nizu.

Remetim ga
Uljez sam.

Pokušavam  da se setim,
Da u  sećanje dozovem daleke glasove.
Da se otmem iz zagrljaja potištenosti.

Kopam suvu istrošenu zemlju
Prebiram dane na njoj.
Prebiram godine.
Prebiram  nedostajanja.

Previše je praznine
Mojih ruku.

Zemlja se mrvi.
Grudve postaju grudvice
A one  prah
Rastresit
Za lakši san.

Smanjujem razdaljine.

U suton

U suton                                                                  

Kada svet
Poslednjom snagom gleda dan
Kada čovek skupi dušu
Sкriven od pogleda  raznih
Pa uronjen u staze želja neostvrenih
Pogleda svet
Zaječi izgubljena duša.

U suton
Kada se na noćni počinak sprema dan
Kada jata neznanih ptica potraže svoj dom
Pa glava pognutih sram svoj od neba kriju
Zaječi izgubljena duša.

U suton
Kada se komšijski psi ohrabre
Pokriveni senkama nadvijenim nad dvorištem
Kada ožive stvari zaboravljene,
A izgubljeni dinar pozove novog vlasnika
Zaječi izgubljena duša.

U suton
Podižem glavu prema nebu obojenom
Puštam senke kroz svoje telo
Hvatam sove huk
Odnosim u dom svoj,
Na jastuk neispričanih snova.

U suton
Gubim glasove do poslenjeg zvuka.

U suton
Jasno iz nepoznatih dubina  čujem
Kako ječi izgubljena duša.

Kišni dan

Nepozvana
Na tihim krilima kiše
Doleti tuga.
Pritisne dušu
Protrese je
Podigne prašinu dugih dana
Nemanja reči.
Oslabi stisak nevidljive ruke
i njen prigušen krik.

Svežinom kišne tuge
izmamljen osmeh bi pozvan.
Lako zatitra
Na usnama umornim.

Ruka pokrenu telo
Pogledom u sivo nebo
Dozvoli kapima slobodan pad.
 U uglu okupan veseo
cvet bulke stoji.

S lica u vijugavim tragovima
Oteče tuge dan.

Kao srebrna kruna

Na krilima nevidljivog prijatelja stižem svuda, otvaraju mi se neka nova pitanja, a na neka stara dobijam odgovore.
Prevaljujem razdaljine, dotičem samoću i strah. Ponekad me dočeka iznenadna radost,  koja se pred mojim okom rasprsne u bezbroj iskrica, koje se brzo, kao što su se pojavile oboje duginim bojama. Zaplešu tada nebeski valcer plava i zelena, ljubičasta i žuta, zatim se opet izmešaju i stope sa belom sunčevom svetlošću. Ostajem tada  na nevidljivim krilima bogatija i raspoloženija sa verom u dobro.
Ponekad me dotakne jad i nemoć onih ispod krila. Ostajem nema. Pokušavam da u jadu pronađem tragove . Jedini svedok  su reči koje ostaju zapisane i sačuvane. Možda je moje viđenje pogrešno. Možda vidim radost tamo gde je drugi  ne vide. Na tebi čitaoče je da doneseš pravi sud.
.
Spavala je nemirnim snom. Svakog časka se trzala i pokušavala da uhvati izgubljene niti svoje fantazije. Odjednom ju je  prenuo glas. Čula ga je sasvim jasno. toliko da je morala otvorenim očima da ih potvrdi. Dozivali su je poznati glasovi, kao da godine nisu minule, kao da se dani nisu nanizali i kao da ih nije ispratila stisnutih usana i očima bez suza.
Morala je da ustane.
- Gde ste? Kako ste stigli do mene? Znala sam da ćete doći, da me niste zaboravili. Lepo kažu: krv nije voda. Ja sam vaša krv, vi ste moja. Izmešani.  Ti koja si me rodila me dozivaš  sigurno ne bez razloga kroz jutarnju izmaglicu. možda ti treba pomoć ili si samo došla da me vidiš.
Gde si nestala? Kako te odjednom nema?
Osvrtala se. Mahala rukama. Podizala je prašinu s trotoara izmicala zavese s neba. Tražila je ono čega nema. Bila je sama. Samo ju je pesmom pozdravio slavuj koji se svake godine vraćao na visoko stablo pitome akacije koja je rasla u uglu dvorišta. To ju je nateralo da priđe drvetu. Sitnim očima iz kojih su iskrile nade pogledala je u ružičaste cvetove.
-Da se nisi tu zavukla? Obećala si da ćeš mi doneti parče vaskršnjeg luftaš kolača, koji si samo ti umela da napraviš. Mama gde si , gde si?
Odjedmom je iz drugog kraja dvorišta do nje dopro drugi glas. Glas sestre. Okrenula se na tu stranu. Pogled je uhvatio graorastu kokošku koja je u potrazi za kakvim zaostalim zrnom kukuruza nogama sa svoja tri prsta podizala prašinu.
- Ti , ti ...šta to radiš iš, iš, oterala si mi sestru...Sestro, gde si, dođi, odavno nisi bila, odavno te nisam videla i dotakla tvoju ruku ogrubelu od rada u fabrici... Odjednom je počela da jeca, kao nekada u detinjstvu kada se od nemoći ispuštenih suza zaboravi razlog plakanja. Jecaji su prerasli u ropac, kidanje duše na delove i njihovo poklanjanje nevidljivim posetiocima.
- Šta radiš? Koga dozivaš? Hajde lepo da legneš, još se nije potpuno razdanilo. Hajde polako...
-Čekam ih . Rekli su da će doći, da će mi doneti...a tako želim da ih vidim...
- Hajde lezi. Doneću ti lek da popiješ, da se smiriš.
Dok je spuštala glavu na jastuk ponavljala je : Čekaću vas, čekati.. znam da me niste zaboravili. Čekaću vas.
.
Pramenovi sede kose su  se izmešali sa plavim i roze cvetićima na jastučnici. Činilo mi se da joj se lik okitio srebrnom krunom. Uskoro je sve pokrila tišina.
Nevidljiva krila su me ponela dalje.

Za nju: buket žutih lala na svili.

Tragaću opet

Kroz maglu noći
Jedva čujno
Daleki svetovi
Pričaju Tesline  priče

U tišini poznog časa
Dodirujem daljine
Pogledom svetlo taložim
U vijugave staze misli

Odvajam se od tela
Lebdim predelima nepoznatim
Tražim tragove
Nedostižno ne razumem.

Tajna svemira
Donosi strah
Ulazim u toplinu doma svoga
Tragaću  opet.

Ples pomućene svesti

Gledam.
Igraju se senke. Trljam oči da vidim bolje.
Smenjuje se noć svetlinom zore. Sa mojih očiju je otišao san. Nemam potrebu da spavam. Kao da sam prespavala čitav život, a istovremeno sam ga provela bez trunke sna.
Nešto se čudno dešava, meša, čini da ja nisam ja.
Kažu izolacija.
Ne razumem.
Moja izolacija je stalno tu. Na istom sam mestu. Zatvorena, ne zato što me zatvaraju već zato što mi je nejasno u glavi. Čini mi se da se moje misli igraju sa mnom kao sa nekom drugom osobom, ironično, tajno, s bezbroj skrivenih namera. S mojom dušom, sa svim onim što sam bila ja.
Danas jasno vidim.
Ovu zoru, svetlost. Do moje duše dopire pesma prvih petlova. Čujem kako me dozivaju puste ulice i kako trotoar traži pesmu mojih koraka.
Ustajem.
Oblačim se.
Navlačim na sebe gomilu odeće da bih prikrila mršavost svoga tela. Ne uspeva mi . Veća je za nekoliko brojeva. Ne smeta mi. Toplo mi je.
Izlazim na terasu. Prevarili su me petlovi. Još nije svanulo, tek se prvi sunčev zrak najavljuje kroz podignute kuće i visoke kotarke. Vidim kroz njih.
Ništa zato.
Uzimam metlu i čistim. Nestaju strahovi. Nestaju noćni demoni i drevne legende. Čak okasneli duhovi blede i nestaju kroz magličaste oblake svojih tela.
 Gledam ih.
Pokušavam da  zadržim.
Hvatam ih rukama dugih prstiju i pokušavam da ih zadržim u svojim šakama. Ostaju prazni dlanovi mojih ruku. Tiho uzdahom teram prve suze.
Vraćam se metli.
Odjednom, iz drugog dela dvorišta zasvetli neko novo sunce. Zasenilo mi je oči i progovorilo : Vrati se u krevet, još nije svanulo, dan se još nije odvojio od noći, još spava. Spavaj i ti.
Opirem se.
Dokazujem da sam pozvana, da sam darovana, da je baš pravo vreme za ustajanje.
Glas me uvlači u kuću.
Skida sa mene višak odeće, gura u krevet i pokriva pokrovom jorgana. Podižem ga. Glas ga spušta. Traje nemušta borba. Čini mi se satima. Onda mi nepoznata ruka pruža čašu vode i malu tableticu. Pijem. Žeđ upija sve.
Polako tonem u san.
Nestaje stvarnost.
Samo moja ruka poslednjom svešću pronalazi svoje mesto na flaneskoj navlaci posteljine.

Buket lala na svili.

Uvreda

-Jesi li video ovog?
-Video sam.
-A jesi li video nju?
-Video sam!
-Šta kažu? Divlje horde?
-Divlje horde? Ako nastavi ovako da nas hrani postaćemo horde, ali divlje nikako! Nismo mi od te sorte! Baš nas je uvredio!
-Šta nam je doneo?
-Čekaj da izađe...po mirisu bih reko da je kožurica od šunke.
-Dobro je da je promenio, stalno mi se slanina podrigivala.
- E, podrigivala, dok si jeo nije ti smetala.
-Pa dobro nije. Ali ne valja uvek jesti isto.
-Ne valja. Šunku baš voooolim!
-Evo ga, izašao je, sačekaćemo malo da  se slučajno ne vrati, i da se onaj njegov pas umiri, da nas ne oda:
- Ti se bojiš psa? Psi ne hvataju nas! Ovaj merka samo ptice. Mi smo bezbedni.
- Ćuti ! ....Možemo da krenemo, ali pažljivo, imamo mi više pameti od njih dvoje zajedno!  Lako ćemo uzeti ono što nam treba!
- Koji je ovo dan da nas hrani?
-Prvo nije ni znao da nas hrani, hi hi, hi...mislio da je napravio rupu na psećoj hrani...a tek orasi...što ih volim... Sad je počeo da postavlja neke čudne sprave. Čuo sam ga da jauče, pričkinuli mu se prsti...
- Na spravama nam ostavlja hranu već treći dan, lepo, uredno, doručak, ručak, večera... Dosta priče! Idemo. Gladan sam. Šunka čeka.
.
Žena je krenula u izvidnicu.  Tiho je otvorila vrata i došunjala se do mišolovki. Bile su prazne. Pod limenim krovom nove šupe toplina se prostrla u sve kutke. Trag otopljene masti sa šunke, je bio jedini trag posluženja koje je značilo ručak.
Mišolovke su bile prazne,  ni miševa , ni šunke nije bilo.

-Imaš pozdrav iz šupe!
-Zar?
-Da pozdravili te  miševi i zahvalili se na  ručku. Kažu možeš da počneš sa spremanjem večere!

Staza

Taložim tišinu po dvorištu osunčanom

Okitilo se belim drvo višnje
Dunja se  sprema da svoju decu pusti u svet.
Mnoštvo pčela zuji
A pas vreba prkosne vrapce.

Na tankim granama sive ptice razgovaraju.
Premišljaju
Gde će sviti gnezdo.

Pomogla bih im, rekla,
Dala savet.
Razgovarala
Raspredala priče
Svojih puteva.

Ćutim.
Gledam.

Ne znam.

Staza je moja pokrivena istim koracima
Grana raspuklih želja odletelih cvetova
Slika traži posmatrače
Duša želi prostranstvo.

Bogatim stazu koracima.

Slika na svili : Nebeske njive

Gospod prašta

- Gospod prašta.
- Ti si  grešan?
-Moj sinko, zelen si ko jed. Svi smo grešni. Nisam ja izuzet, grešan sam kao i svi moji sadašnji i budući- preci i potomci. Ne mogu biti drugačiji kad kroz mene teče njihova krv.
- Ali...
- Nemoj da pitaš. Danas ideš sa mnom. Idemo da obavimo posao , posle toga će greh leći i na tvoju dušu. Nosićeš ga  i predati tvom sinu jednoga dana.
-Ali...
-Nema ali. Pozovi i majku. Moju ženu. Idemo da obavimo posao. Novac je svuda, samo ga treba naći i biti sposoban da ga uzmeš, a mi to jesmo. Zovi je.
-Zvao sam je. Neće  da ide.
-Šta neće - ima da ide, ne pita se ona ništa. Tu sam ja, a tu si i ti.
Brzinom prolećnog vetra je lakonog dospeo unutar kuće. U pramenovima su se čule reči:
-Nema neću- pare su pare, hoćeš u kupovinu? U robnu kuću,buvljak? Ima svašta...hoćeš  i ovo i ono...hoćeš sve... a nećeš da ideš! Nije to ništa , to je samo jedan papir. Razumeš? PAPIR! Zato ti i ja nemamo taj papir. Zato što ne znači ništa! Eto zato! A vidiš koliko živimo zajedno? Gledaj koliki nam je ovaj...još malo pa ćemo ga ženiti...Smeškaš se , jel, da? Pa kako da prosimo devojku, ako para nemamo? Trista evra..znaš ti koliko je trista evra? Stavimo u štek i čuvamo... Samo jedan papir. Potpišeš i gotovo... Koliko će to trajtai? Dva, najduže tri meseca, onda uništim-poništim papir i gotovo. E , tako, idemo...naravno da idemo, daću ti pedeset evra, pa kupi šta hoćeš. E tako lepa moja, idemo...Čekaj da obavim razgovor....
Dobro, dobro...u podne, jasno, u podne , tu smo...
Sve je sređeno. Idemo. Još da ova naša lepotica upali...krrrr, krrr,kr, ...kr.k...Gde  baš sad. Od tolikih dana baš danas. Da stane. Kako ću sad? Dobro kažeš sine. Taksi. Zvaću taksi. Ima da stignemo... Jesi li slobodan majstore? Može? Može.  Nema da brineš  sve ću da platim. Vozi u najleše mesto na svetu:  u ono u kom sam se rodio. ... Adresa?  Vozi majstore u mesnu kancelariju.
Put je protekao u tišini.
   Ispred vrata kancelarije stajala su dva čoveka. Pristojno obučena-doterana. Pozdravili su se samo lakim klimanjem glave. Brzo su ušli unutra. Žena je  teškom mukom pognutih leđa išla za njima. Nije prošlo nekoliko trenutaka kada je Grešnik izleteo napolje.  Izbezumljenn i usplahiren, činilo se da će mu srce svakog časa izleteti  i odleteti na krilima brzog vrapca. Dotrčao je do automobila kojim su došli.
- Da li imaš ličnu kartu?
-Imam.
-Da li bi hteo da budeš kum?
-Kum? Kakav kum?
- Ma kum, da potpišeš? Platiću i častiću... Ja sam njen kum, ti da budeš njegov? Onaj njegov nema ličnu kartu. Nemoj da mi posao propadne. Hajde kume...Molim te kao kuma!
Dok se okrenuo  taksista se našao pred matičarem Ceremonija je trajala kraće nego inače.  Na izlazu Grešnik je sa mladoženjom otišao iza obližnjeg grma.  U vazduhu je lebdela rečenica- ako pita - trista, za nas...Dok su se okrenuli bili  su u kolima na putu nazad.
- Kume , stani da popijemo nešto. E, nemaš  vremena, kakvo je venčanje bez pića? Da se zalije, pa kumovi smo...Stani kad ti kažem...
- Nemam vremena, čeka me posao, imam da radim.
Ostatak puta je protekao u mreži rečenica, reči i priča kojima se nije znao ni kraj ni početak. Mrsili su se, raspadali, pa se opet sastajali  u pokušajima da se uhvate  nekog smisla.
Žena je gledala kroz prozor dok su pored kola promicali nizovi zelenog kukuruza uredno okopanih i lako zagrnutih korena između kojih su se počele pružati vreže zelenih kupina koje prve dospevaju s jeseni i nose slatkoću leta u svojim plodovima i jedre stabljike suncokreta sa tek pokojom rascvetalom glavom uprtom u pravcu sunca.

Slika na svili Suncokreti