Svetlost

 Dok se u mračnim uglovima

skrivaju misli nabrekle tamom

Svetlost caruje.

Dok paukova mreža priča 

korake  osmonogih stvorenja 

Svetlost caruje.

Dok potamneli um spravlja

gorke sokove 

Svetlost caruje.

 

Dok oplakuje izgubljene snove

posustali stvor

Svetlost caruje.

 

Izađi na svetlost 

uhvati je za skut.

 

 

Opet nejasno

S prvom  letnjom maglom 

Najavom  jeseni

Na krilima izgubljenih  anđela čuvara

Što bešumno jezde preko nebeskog svoda

Sumnja je stvarala sopstvene tragove

Sejala je sebe s namerom da se ukoreni

Da u proste duše unese nemir

Zlu da snagu za delanje 

A poštenju pitanje.

Tiho se pod velom bezglasja

Delila nemilice ne štedeći nikoga

Dobri su strahovali od privida

Lagači su pevali različite priče

Plovili su ponorom bez dna.

 

Opet,nejasno

Sve je tonulo u tešku 

Neprovidnu 

Prvu  maglu.

Beg

Pobeći ću negde u  tišinu

Nepoznatu zlim dusima

Neznanu teškim mislima

Nepostojeću za  tupe reči.

Uhvatiću u  tajnosti  

Zaostali šapat vetra

Poziv plave zore spremne za doček

Probuđenog  dana i  let prve selice.

Darovaću tišini svoje snove

Dane obojene kazaljkama na zidnom satu 

Večeri u kojima se na san sprema 

Zlatni sat dana minulog.

 

Pevaću u tišini prebirajući uspomene

Dana koje  odnose prohujale godine. 

Pobeći ću  negde u  tišinu...

 

 

Soba uspomena

Pređi polako preko minulih dana.

Na traku vremena stavi uspomene

Skupljene na putu tom

Pokrij ih svilom nebeskom plavom

Mrežom ribarskom čvrstom

Stazama ptica selica .

 

Upredi ih s nađenim belim perima.

A noćne seni odnesi daleko 

Na vreli  pustinjski pesak

U vulkanska grotla

U dubine okeana

Rasej ih da ne niknu. 

 

Vrati se korakom lakim

U sobu uspomena svojih.

Putopis: Nekropola stećaka Bileća

 

Mudraci kažu da na večni počinak ne nosimo ništa osim svojih uspomena. Neka se uspomene nižu svima.

Potpuno mi je jasno da  nisam pošteđena groznice putovanja. Htela bih mnogo,i još više, a vreme čini svoje. 

Na povratku s godišnjeg odmora i posete starom delu Trebinja koje me je potpuno opčinilo svojim zelenilom i gostoprimstvom, a Trebišnica svojom mističnom lepotom,  nastavljamo put kroz Bosnu.  Uživam u lepoti i bogatom zelenilu.

Put nas nosi pored Bileće. 

Pravi trenutak za sećanje na neku sada nepostojeću zemlju, mladiće koji su služili vojsku u ovim krajevima i  neki drugačiji istorijom ispisan život ovih predela. 

Pored stećka

Bilećko jezero opčinjava svojom lepotom. Plavo kao more, pravi sjajni  biser između planina. S blještavom ravnom površinom vode ispod koje se kriju mnoge tajne. 

Dominira čitavim krajem s tužnom istorijom svoga nastajanja. Nekada su na njegovom mestu živeli ljudi, odlazili  u  bogomolje, vredno radili na
svojim sada potopljenim poljima.

Već odavno je jedna od njalepših i najhvećih akumulacija na ovom prostoru. Ljudi
su se saživeli s njim,  uživaju  na njegovim plažama, provode slobodno  vreme na
njegovim obalama u ribrskom druženju. Turisti se u proputovanju zadržavaju radi odmora i bar na kratko uhvaćene lepote koju samo voda može da pruži.

Tužna su  potopljena sela na njegovom dnu. Tužne su potopljene zidine manastira Dobrićevo.Tužni su mozaici starog rimskog naselja i  zaboravljeni Perovića most. 

Neke starine su imale bolju sreću. Manastir Kosijerovo je premešten  na drugu lokaciju kao i brojni stećci koji su se rasuli po  republikama bivše Jugoslavije. A neki su našli svoj dom na obali ovog jezera.

Upravo nas to privlači-  Nekropola stećaka koji datiraju iz  četrnaestog,

Jedan od stećaka

petnaestog i šesnaestog veka. Delom pripadaju porodici Bunčić. 

 Spašeni su potapanja i izmešteni na veliki plato tako da senima svojim posmatraju ravnu površinu Bilećkog jezera. U tišini provode svoje dane osunčani toplim suncem. 

Kamen se ne da. 

Traje.

 Upija toplotu , a prolaznicima priča svoje priče.  Na nekima je zub vremena izbrisao tragove, a na nekima se u duborezu kamenom jasno ide lukovi, cvetovi ili konjanici. 

Dok se ruka zadržava na toplom kamenu ne odupirem se strahopoštovanju prema vlasnicima ovih nadgrobnih spomenika. Nestala su njihova imena u viševekovnom trajanju, izgubili su se potomci, rasuli  po svetu , a možda poneki plače, kada se o  velikim praznicima  nađe na ovom mestu.

Ispod kamenih sanduka, ploča i krstača spavaju njihovi vlasnici. Davno stopljeni s kamenom bilećkim, pokriveni suvom mahovinom i zalutalim travama koje su slučajno svoj dom načinile pokraj njih. 

Poštovanje krstači

Mora li tako?

Pogled na jezero

Tajne ...

 

Dok pokušavam da odgonetnem  linije na
spomenicima i otkrijem njihovo značenje prati me beskrajna pesma zrikavaca skrivenih u rastinju i  drveću oko nekropole i laki šapat vetra koji šumom svojim šapuće tugu zaboravljenih.

Duboko udišem čist bilećki vazduh obojen nebom i mirnom površinom vode. Stavljam slike na policu uspomena i nosim ih sa sobom negde u nove daljine i u svoj dom.

Nastavljamo put.

 

Fotografija Dragan Đukanović

Časopis Enheduana - Zbornik ,, I bi priča "

 

 

 

Zahvaljuem uredništvu i žiriju na objavljenoj mi priči u čast 60 godina od smrti velikana svetske književnosti-  Ernesta Hemingveja. Konkurs je bio međunarodnog karaktera. Priče se mogu čitati na srpskom i engleskom jeziku, što je za mene izuzetna čast.

Čestitam objavljenim autorima,  uredništvu časopisa želim još mnogo uspešnih projekata.

 

OBJAVLJEN ZBORNIK ''I BI PRIČA'' / PUBLISHED E-COLLECTION ''AND THERE WAS STORY''

Примљене

Časopis Enheduana

Poštovani autori,

Još jednom bih želela da vam se zahvalim na učešću u e-zborniku priča od šest reči povodom jubileja - 60 godina od smrti Ernesta Hemingveja.

Na OVOM linku možete da čitate zbornik I BI PRIČA.

 

 

Putopis- Cetinje

 Nastavljamo put.  

Ispred manastira

Dobro ugrejani letnjim suncem  prolazimo pored Podgorice  današnje prestonice Crne  Gore. Gledamo šarenilo ulica , drvorede i užurbane prolaznike. 

Ne zaustavljamo se. Ovde smo tek slučajni prolaznici na proputovanju. Želimo što pre da stignemo do nekadašnje prestonice -Cetinja. Blagu zabrinutost izazivaju sivkasti oblaci u daljini, ali leto je u punoj snazi.

 Dočekala nas je,  visokim borovima oivičena porta manastira. Izlazimo i bivamo opijeni mirisom smole u vazduhu. Pod nogama krckaju opale iglice i  krupne šišarke.

 Beli se kameni  niz zdanja čvsto poređanih jedan pored drugoga. Ispred ulaza u glavnu crkvu stoji česma. Osvežavamo se i dolazimo sebi umorni od dugog puta. 

 Kamenitim popločanim stazama hodali  su velikani, šetao je Njegoš  i  kralj Nikola sa svojom svitom.  Kroz misli teku njihovi razgovori  i

Na ulazu u  manastir

odzvanjaju stihovi Gorskog vijenca.

,,od vladike i svijeh glavarah

Selim paši otpozdrav na pismo

tvrd je orah, voćka čudnovata..."

 S  Lovćena nas prate seni Njegoševe. Mi smo tek obični turisti u sakupljanju znamenitosti pred temeljima kulture. 

Nekada je ovde otvorena prva štamparija na ovim prostorima . Ovde se čuvaju mošti  Svetog Jovana Krstitelja( deo ruke), mošti Svetog Petra Cetinjskog (Petra I Petrovića Njegoša), epitrahelj Svetog Save, čestica Časnog krsta Gospodnjeg, kruna kralja Stefana Dečanskog, kolekcija rukopisa i štampanih knjiga prve štamparije  i mnoge druge  relikvije.

Trenutak predaha

 Zvone koraci tišinom cetinjskom. Odvajaju se od toplog kamena, a svaki novi ima neki drugačiji otisak. 

Iznad kapije glavnog ulaza nalaze se tri freske s jedne i druge strane. S  velikim poštovanjem ulazim u glavnu crkvu Presvete Bogorodice. Tiho, da ne ometam vernike u molitvama klanjam se pred kivotom  i primam 

Uđoh

blagoslov Svetog Petra Cetinjskog.

Mir, tišina miris tamjana i voštanih sveća obeležava unutrašnjost glavne crkve manastira.

Palimo sveće za sve naše, žive i upokojene, molimo se senima Presvete Bogorodice i tažimo mir pod njenom rukom. 

Tu su i brojni konaci, a porta je okićena posetiocima koji svoje deo duhovnosti pronalaze svako na svoj način- neko u molitvi, neko kao odmer na klupama  unutar manastira.

Manastir datira negde iz petnaestog veka. Mnogo puta je rušen i ponovo podizan, da bi se baš kao i nekada  uzdizao svojom svetošću nad čitavom okolinom. 

Do riznice ne možemo, odmaklo je popodne, ali  zadovoljavamo se šetnjom kompleksom.

 

Biljarda

Tu je Biljarada-  nekadašnja rezidencija Petra Petrovića Njegoša kao i crveno
obojeno zdanje dvora kralja Nikole.

Dvor kralja Nikole

Lovćen nas nije poštedeo. Sivi oblaci su se brzo spustili i doprineli da pokisnemo, a takvi nismo mogli u rezidenciju ni u Biljardu. 

 Zadovoljavamo  se ponekom razlivenom fotografojim i  pogledom na ruševine starog  dvora i novu crkvu na Ćipuru ,  u koju su prenešeni posmrtni ostaci  kralja Nikole i nekih članova njegove porodice. 

Pljusak nije prestajao dok smo s tugom posmatrali nevreme nad Lovćenom. Jedno je sigurno: ponovićemo susret sa Cetinjem.

Crkva na Ćipuru.

 

Fotografije: Dragan Đukanović

Putopis :Sveti Stefan i Skadar - Albanija

Vidikovac -Sveti Stefan

 Vijuga put uz nizove crnogorskih kuća, nižu se plaže, blistaju hoteli,  menjaju se u svojoj lepoti plavetnilo mora i beli tragovi morske pene koju u svojim  brzim  putanjama ostavljaju brojni gliseri. Nije nam cilj  zaboravljena uvala, plaža, ipak nas Sveti Stefan svojim otvorenim vratima zaustavlja. Zadržavamo se na vidikovcu na  desetak minuta da upijemo njegovu  nestvarnu lepotu i porazgovaramo o  blagu koje se krije iza njegovih zidova.

 Obični smo turisti sa  neugašenom  željom posećivanja znamenitosti koje nam se nađu na putu.

Tvrđava Rozafa

Na tvrđavi

Ovoga puta cilj je Skadar u Albaniji. Brzo stižemo do granice. U redu za prelazak
granice čujemo ono otežuće, lalinsko: 

,,Ta di ste mi Lale? ".

 Od pravog čoveka dobijamo prave  informacije i nastvljmo  put do zagonetne tvrđave Rozafe.  Opijam se zelenilom i čekam dugo očekivani susret.

Kao  i obično, pomilovani na svojim putevima nailazimo na dobre ljude. Od našeg sunarodnika, do onih nepoznatih . Ako ne govorimo jezik,  koristimo se onim Balaševićevim

Ulaz u Rozafu

,,smeškom" i sva vrata nam se otvaraju.

Uspon nas je doveo do platoa parkinga. Vadimo karte na biletarnici uz jasno: ,,Dobrodošli" .

 Tvrđava Rozafa leži na uzvišenju, stara  je više od dve hiljade godina. S njenih zidova se vidi ceo Skadar, onaj stari koji u u duši nosi viševekovne priče od starih ilira do novije istorije  i  novi- savremeni  s modernim putevima,visokim zgradama i  brzim automobilima svoje.

Kamenite,  klizave staze od ulaza kroz hodnike obojene tajnama minulih vremena uz svirku vetra pevaju svoje priče. Mnogo je naših turista, ali i stranih. Tragamo za minulim vremenom, udišemo vazduh obojen tajnama uz vlagu Bojane u vazduhu.

 

Pogled s Rozafe na Bojanu
Baš kao u našoj narodnoj pesmi postoji i  albanska verzija legende: 

Rozafa je nevesta najmlađeg od trojice braće. Nju su uzidali u zidine da se tvrđava ne bi rušila. Voda koja se pojavljuje  između blokova kamena je nepresušno mleko iz njenih grudi. 

Naša verzija je poznata: 

 Grad su gradila tri brata Mrnjavčevića kojima su  vile rušile sve što se preko noći sagradi. Žena najmlađeg brata je bila žrtva, te je ugrađena u zidove tvrđave.

Sličnost svakako priča o viševekovnom saživotu  na ovim prostorima.  Narod tumači legendu na svoj način , verujući u svoju verziju priče. 

Na kraju svakog tunela je svetlo

Magija svakako postoji, ona je  začinjena predivnim  pogledom na sve četiri strane sveta. Sa belih zidova Rozafe vidi se besprekorno plava i čista voda Bojane,  Albanske planine obavijene letnjom izmaglicom i panorama  grada Skadra spojenih čarobnim štapićem  u  bisernu ogrlicu..

  Kamen  na kamenu, mnogo puta podizan i rušen, pa opet obnavljan i iznova sastavljan. Velika je tvrđava, debeli su njeni zidovi  u njima su skrivene tajne i uzdasi mnogih  zarobljenika koji su svoje poslednje dane proveli u dubokim lagumima brojnih podzemnih hodnika. Tek jedan deo je otvoren za posetioce poput nas. Na jednoj strani odzvanja smeh, druga je obavijene opominjujućom tišinom, treća čeka raširenih ruku, a četvrta daruje. Uzimamo od svega pomalo, taložimo u sećanja i nosimo sa sobom kao najveći suvenir koji se može nabaviti.

Kule svojim vrhovima dodiruju nebo, a ono opet priča svoje priče. Pamti istoriju

Jedna od kula

ovog mesta i imena naroda koji su ovde živeli.

Vide se lepo očuvane kule i bunari iz kojih se i danas uzima voda. 

Hodam stopama mnogih hodača: onih koji su ratovali na ovim prostorima , onih koji su plakali , ali i onih koji su se divili i dive se lepoti mesta.   Na jednoj od najviših kula mladi par doručkuje uz vođenje lakog razgovora. Govore engleskim jezilkom- turisti kao i  mi.

S tvrđave se spuštamo u Skadar. Lep i velik grad. Na ulicama se vidi sve :od zaprežnih vozila,biciklista do najmodernijih automobila.  Prihvatamo sve. Prijateljski smo dočekani, kupujemo par suvenira, veliku dinju(da probam albanske), sporazumevam se rukama i smeškom(već pomenuh), ali uspevam. Kupujemo bombone i alvu , zaustavljamo se da popijemo kafu i uživamo u čistom vazduhu.

Detalj

Bunar

Kao i svugde,  jedini neprijatelj je vreme , suviše brzo prolazi. 

Tu je i dinja

Vraćamo se , put nas vodi pored Skadarskog jezera.

 Plavi se Skadarsko jezero, budi maštu.  Na osunčanoj vodi jezera u zelenim kolonijama nižu se lokvanji. Zadržavam žalost što nije trenutak njihovog cvetanja, a put nas nosi dalje...

Na Rozafi

Fotografije Dragan Đukanović

Putopis : Mostar

Stari most

Pod vrelim hercegovačkim suncem uz neprekidan pev brojnih zrikavaca
nastavljamo svoj put prateći krivudavu sivu liniju  puta. Isključujemo klimu u autu, trpimo toplotu, ali se napajamo vazduhom obojenim  biljem  i bogatom istorijom. Hodili su ljudi ovim krajevima od preistorije do današnjih dana. 

Smenjuju se kamen, zeleno rastinje i plave linije reka. Ipak tražimo nešto lepše i više, nešto što prerasta ljudske granice, što ima svoju bogatu, nikada presušenu istoriju i svetlu budućnost. Cilj je  Mostar.

Savremeno čudo navigacije nas odvodi baš gde treba. Parkiramo se na stazi pored  pravoslavnog groblja Bjelušine. Ostavljamo auto nemilosrdnosti Sunca, prelazimo put i ulazimo u stari deo Mostara. Instinkt govori jedno, navigacija drugo(nismo se dobro sporazumeli na relaciji grob i spomenik Aleksi Šantiću). Ljubaznu devojku koja izlazi iz jedne od kuća pitamo za pomoć. Odgovara da se krećemo u dobrom pracu i želi  nam prijatan boravak u njenom gradu. Reči dobrodošlice  poboljšavaju našu iscrpljenost i daju nam novu količinu snage. 

U senci malog parka i finoj hladovini zelenih krošnji uz pesmu ptica usamljen stoji

Kod spomenika

od kamena načinjen spomenik Aleksi Šantiću. Bez reči u igri svetla i senki

namernicima priča svoju sudbinu. Pohode ga ljubitelji poezije, i golubovi mira. Gugutom mu šapuću da zaboravi vodu hladne Neretve i da svoje ponovno postavljanje gleda kao milost Gospoda razumu. 

Kuda bi dalje, ako ne do spomenika Emini? Baš kao u pesmi sa ibrikom  vode u rukama.

Sa Eminom

Emina

  Sinoć, kad se vratih iztopla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
— Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa kô zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!..

Na Starom mostu

 

Polete zvuci pesme , razležu se starim Mostarom, uzdiše i staro i mlado zaneto lepotom melodije i stiha. A sevdalinka dodiruje dušu.

 

 

Praćeni  nečujnom melodijom koja poput mesečine dodiruje zaspale seni vekovnih posetilaca pratimo svoje staze. Preko  Lučkog plavog mosta,  toliko blizu onog glavnog, da nas njegova zagonetnost zagolica , pa da sa divljenjem  iz daleka gledamo Stari most. Blagi vetar u svom pohodu dodiruje šešir na mojoj glavi,  u želji da ga prepusti hladnoj Neretvi. No, ne dam se ja. Držim ga rukom i hvatam šapate istorije. S divljnjem poklanjam sebi sliku Starog mosta. Beli se ponosito svojim lukom preko Neretve. Poput legende i proročanstva: srušen biće ponovo sastavljen. 

 

Uskim ulicama popločanim kamenom dobro ugrejanim od Sunca hodamo do njega koji strpljivo i posnosito čeka. Hodili su tuda mnogi. Znani i  neznani poznati, priznati i beskućnici, pred Gospodom  svi jednaki. Hodao je njime moj otac poslednjeg leta svog života i moj brat na služenju vojnog roka. Eto i mene tu u miru, kao poklonik, nezamernik, neosuditelj u teškim vremenima i turista u mirnodopskim. Tu sam da se divim, da rukama dodirujem kamen i da njegovu toplotu zadržim u svom sećanju. Uske uličice s bogatstvom domaće radinosti i ljubazni osmesi prodavaca pozdravljaju nas sa svih strana. 

Svega mnogo, samo vremena malo...

Ne može se u Mostar bez posete velikanu srpske književnosti. Vraćamo se po velikoj žezi do auta, pa još nekih pedesetak metara  do ulaza u groblje.  Zatim pravo glavnom stazom do velikog belog spomenika sa natpisom Aleksa Šantić. Vetar se taman zaigrao sa sviračima orkestra zrikavaca, zaljuljao dodirom svojim maštu,  zahujale su  zalutale staze i zaplakali geleri koji su oskrnavili
spomenik, a  do mene je glasno stigao stih: 

O klasje moje

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?

Na pesnikovom grobu

Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.

Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…

Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, kô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…

I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganuti bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!

O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poškrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!

Aleksa Šantić

Dok gledam oskrnavljeni spomenik ostaje mi samo sećanje koje pronađoh...

– A narod, bilo muslimani, pravoslavci ili katolici podjednako je tugovao i oplakivao svog velikana i pjesnika. Svi su govornici istakli Aleksu Šantića kao pjesnika jedinstva i bratstva, ali kao da je to najdirljivije učinio mujezin, koji je pri prolasku sprovoda sa minareta Cerničke džamije toplim glasom otpjevao posljednju molitvu praštanja – dodaje se u knjizi.

 

Јosipa Lešića “Roman o pjesniku”, koja opisuje Mostar na dan sahrane Alekse Šantića.

 Bilo je to 2. februara 1924.godine.

Odmor i otrežnjenje nalazimo na vrelu Bune u selu Blagaj u neposrednoj blizini Mostara.

 

Fotografije: Dragan Đukanović

Putopis : Bosanske piramide -Visoko

Piramida Sunca

 U sam osvit zore našli smo se na ulazu u Visoko u Bosni i Hercegovini. Već dugo
vremena  imamo želju da posetimo ovo nadaleko čuveno mesto.

Uspon

Malo istraživanja na unternetu nije dovoljno da se sagleda veličina ovog

kompleksa. Naime  pored Piramide Sunca postoji i Piramida Meseca, pa Park Ravne 1, Park ravne 2 i mističan prostor u Zavidovićima (kamene kugle). Naše proputovanje kroz ovaj kraj smo zadovoljili posetom Piramidi Sunca i Parku Ravne2. Ostalo ćemo neki drugi put.

Nije lako...

Čudo savremenog sveta zvano navigacija nam pomaže. Uputili smo se u pravcu Piramide Sunca. Da je visoko u Visokom jeste. Idemo kolima dokle se može. Dalje nastavljamo put peške. Uspon je više nego strm. Zastajemo  da uhvatimo dah. U podnožju su table sa natpisima koje objašnjavaju poreklo i veličinu piramide , kao i fotografije slavnih koji su posetili ovo mesto. Naravno jedan od njih je Novak Đoković. 

Brdo  je obraslo zelenilom,  krase ga kuće i  vikendice tako da laik ne može uočiti oblik piramide.  U hodu do vrha nailazimo na platoe pored kojih stoji natpis da su načinjene ljudskom rukom pre mnogo vremena. Žao  nam je što smo stigli u samo rano jutro, pa vodič nije još stigao. 

Na platou

Piramida Sunca obasjana suncem. Okupana čistom i jasnom svetlošću. Hvatamo panoramu selfijem, a u srcu nosimo poseban osećaj.  Posetili smo Piramide u Bugarskoj, pa u Bosni ko zna gde će nas putevi u

budućnosti odvesti.  

Silazak je jednostavniji, ali isto tako pažljiv.  Stepenište je obezbeđeno drvenim ogradama , a strmine su velike.  U podnožju razgovaramo sa čovekom koji izdaje sobe u neposrednoj blizini. Vrlo je ljubazan i nudi svoju pomoć. Od njega saznajemo da je Park Ravne 2 na drugom kraju i da do tamo ima nekoliko kilometara. Valja stići. Namera je da  u tunele uđemo sa prvom grupom i da tu provedemo bar dva sata. 

Putokazi slabi. Navigacija štuca, verovatno od  nadmorske visine li neobičnih vibracija koje se svuda osećaju. Na malom mostu se susrećemo s drugim kolima. Pružena ruka  i osmeh dozvoljavau pitanje: Kako da stignemo do tunela? 

Panorama sa vrha

Čovek je išao  na posao. U kolima smo videli molerske merdevine.  Rekao nam je da sačekamo da  će nas sprovesti do tamo, jer je kompilovano da objašnjava. Zaista. Vozeći ispred nas sproveo nas je do samog platoa  parkinga. Nemamo reči koje bi u pravoj meri iskazale našu zahvalnost.  Moram napomenuti da smo na našim putovanjima nailazili na dobre ljude, kao da smo pomilovani rukom Gospodnjom.  Bezimeni nas upućuje da uzmemo topliju odeću jer je dole 12 stepeni.  Opet uspon drvenim stepenicama do čitave ulice malih prodavnica suvenira, voća i osvežavajućih pića. 

Kafa u parku Ravne

Uviđam svoju grešku : ne otvara se u osam  već u devet sati. Biramo kafe u kome se služi domaća kafa( Kafu mi draga ispeci) ,  bakarne džezve , ratluk, a savremeno je malo pakovanje mleka. Ptice cvrkuću, vidsoko  drveće pruža divnu hladovinu, telo i duša pronalaze svoj mir i bar na kratko ulaze u jedan
sasvim drugačiji svet.

Vadimo karte  za ulaz u tunele. Ljubazni vodič Azra nas s grupom turista ranoranilaca uvodi u podzemni svet tunela. Govori da ovo nisu tuneli piramide, ali da se nadaju da će daljnim iskopavanjima  i otkrivanjem mnoštva

Ulaz u tunele

tunela jednoga dana stići do Piramide Sunca ili Piramide Meseca. 

Vazduh je hladan i vlažan. Pun negativnih jona, koji kako saznajemo doprinose zdravlju čoveka. Idemo iz prostorije u prostoriju, a sa leve i desne strane su poluotkopani tuneli. Onuda se ne može. 

Otkopani su obezbeđeni potpornim stubovima , a dodatno smo osigurani šlemovima na glavama. Na jednom mesti se vidi  voda. Kažu  da je lekovita, ali da je nedozvoljeno prići joj zbog velikog broja posetilaca, pa ako bi se svako u njoj bar malo oprao... 

U svim prostorijama su improvizovane drvene klupe na kojima sede posetioci. (Oni koji nisu prvi put ovde mogu da ulaze bez vodiča.) Leče se , neko od ovoga, neko od onoga. Saznajemo da izlaganje jonima doprinosi oporavku od mnogih bolesti. Razgledanje traje oko čtrdeset pet minuta do sat vremena. Ispod nogu je vlaga, okolo vladga. Materijal koji se vadi iz tunela je vrlo neobičan.
Liči


na šljunak, a kad ga uzmete u ruku lakši je od šljunka te veličine, a valjanjem kroz prste mrvi se u nešto što je najsličnije pesku.  Sasvim neobično. Azra kaže da se ne može koristiti ni za šta. Potpuno je beskoristan.

Spremna

 

 

U jednoj od prostorija se nalazi veliki glineni oblik. (Ima ih više , opisaću svoje iskustvo s najvećim). Sličan kamenu, ali ovo su  načinili ljudi. Azra nas upućuje da mu se približimo otvorenih šaka , prepustimo se mistici mesta i da osetimo... Zaista posle par minuta, osetila sam blago peckanje na jagodicama prstiju. Da li je to sugestija ili nešto drugo ne znam , ali peckanje je zaista bilo.  Saznajemo da ovde postoji neka posebna, neobjašnjiva pojava energije koja ljudima čini dobro.

Izlazak na s otrežnjueje. Spuštamo se do auta, pa u drugi prostor parka. Tu su lavirinti, kamenje poređano u krug, staze koje vode u gustu šumu, izvori pitke vode, improvizovane pozornice za koncerte... 

 

Oseti energiju

Shavtamo da je malo vremena koje smo odvojili za mistiku ovog mesta. Dok sedimo na klupi, pored nas je prošao beli auto. Čovek sa šeširom na glavi je izašao i žurno se uputio preko platoa. Suprug je prepoznao dr Semira Osmanagića. Nije prošlo dugo figura se vratila istim putem usput sakupljajući papiriće i nečistoću koju su ostavili nesavesni posetioci. Prilazimo mu, predstavljamo se. Pita odakle smo, kako nam se dopada? Govori nam da postoje planovi da se rade iskopavanja na okolnim brdima... Pitamo za fotografisanje i dozvolu da se njome pohvalilmo. Uz osmeh dozvoljava ipoziva nas da opet dođemo.

Park Ravne

 

Sa dr Semirom Osmanagićem

Doći ćemo opet

Fotografija: Dragan Đukanović