недеља, 30. октобар 2016.

Ogledalo starosti

Stajala je ispred ogledala.
Začudo, ogledalo nije bilo na svom mestu. Pomerilo se naviše. Nije shvatala promenu. Nikako nije mogla da prihvati činjenice koje su išle u prilog ogledalu.
- Isto kupatilo! Isto ogledalo. Ista ja! Šta se to desilo? Sigurno su oni to srušili. Ulazili su bez pitanja! Oni su to! Dokle misle tako! Ja samo nogu izmaknem , a oni tako! Dosta je bilo! Neće više! Neće!
Naoružana unutrašnjim besom koji je rastao,  umesto da jenjava, protutnjala je kroz dvorište. Bez uzimanja daha izbacila je sav bes iz sebe. Optuživala je za nemar, za nebrigu, za nepoštovanje.
- Kakvi ste vi! Pa vama se ne sme ništa ostaviti! Dirate, uzimate, samo mi nestaje! Nestao mi je čaršav! Nestale su šoljice za kafu. Nestao mi je i onaj lonac sa plavim bobicama! Užas! Užas!
Izletela je napolje! Grabila je hladan vazduh u nadi da će se njena unutrašnjost rashladiti i da će mirno dočekati veče. Zgrabila je kaput, crnu torbu u kojoj uvek čuva novac, kao i dokumenta, koja su joj takođe nestala, ali ih je pronašla na dnu iste.
- I to su oni sakrili! Dosta mi je! Kako nisu kao oni drugi?  Kako su oni dobri! Kako su oni... Obožavam...
Dobro oko je u njenom žurnom koraku moglo zapaziti odjek nepovratnih dana i izgubljenih misli. Moglo je primetiti istine vešto skrivene ispod maglom pokrivenih reči. Moglo je primetiti nedostižne mostove i nepremostive barijere razvijene dugogodišnjim upornim radom.
- Dobro veče! Gospođa Smiljo! Šta je to sa Vama? Nekako ste se smanjili!  Nekako kao da rastete nadole? Nekako ste manje visine nego što ste bili!
Nastavila je žurnim korakom. Bes je rastao kao gomila lišća ispod staračkih nogu. Ugasli listovi leteli su podignuti vetrom torbe koja se vukla po tlu.
-  Jeste da godine idu, ali ona... pa i  moji mi kažu da baš dobro izgledam. Samo da me ovi ne glođu kao psi kost!
Uskomešale misli su letele od jednih do drugih, pa nazad. Premeravale su nevidljivom vagom sa nejednakim tasovima. Jedan tas  su osunčane plaže, a drugi snegom pokriveni negostoljubivi planinski vrhovi. Plaže su uvek bolje. Lepše! Dostojne njenog divljenja!
Nekako smirena,  opet se našla ispred svoga ogledala. Videla se glava sa dva usahla oka.
Uzela je malu stoličicu.
Postala je viša.
Videla je godine koje su svojom umešnošću napravile duboke linije. Najdublje su se kretale od ugla usana naniže. Najdublje su bile one koje je donosio bes stisnutih usana.


Kao ilustracija davno nacrtana ,,Kotarka".

субота, 29. октобар 2016.

Rođena sam u ravnici

Rođena sam u ravnici.
Širokoj!
Plemenitoj!
Onoj koju daruje Tisa,
Onoj koja daje,
Onoj koja  čeka,
Onoj  koja plače,
Onoj koja sama u nebo gleda,
Onoj kojoj dolaze,
Onoj iz koje odlaze,
Onoj čije puste njive čeznu
Za rukom paorskom.
Onoj koja voli duboko jesenje oranje,
Onoj koja želi pšenicu
I prvi sneg.
Onoj koja se glasno smeje na prvi topli zračak.
Onoj koja peva na letnjoj žezi.
Rođena sam u ravnici.

понедељак, 24. октобар 2016.

Jesen njenog života


Rana jesen je širila svoju lepotu. Žuto se prostiralo u nedogled. Nije se trudilo da se nametne. Činilo je ono što čini svake jeseni.  Jednostavno je postojalo.
Opijalo je.
Parovi su šetali držeći se za ruke. Hodali su u tišini darujući jedno drugom. Svetlost upaljenih uličnih svetiljki lagano je prolazila kroz igru prvog sna. Žuto se prelivalo u bezbroj nijansi.
Obasjavalo ih je.
Nosili su jesen u svojoj kosi. Bili su čarobnim štapićem iz zelene mladosti premešteni u ranu jesen. Činila je da ostali prolaznici osete prolaznost i da se bar na  trenutak sete dana koji su davno minuli.
...
- Muko moja! Muko moja! Muko! Kud ću? Kako da ispravim ? Kako da zatvorim krug počet davno? Kako da se operem? Kako da živim s teretom? Kako?
Ne pitaj me!
Da li ja ipak čujem pitanje?...
Pitaš pitaš. Pitanja samo izlaze, ne jenjavaju već dobijaju na snazi. Jačaju. Nalik su topskim uraganima koji jačaju sami od sebe. Njihova snaga , a tuđi strah ih podižu sve više i više. Brišu sve pred sobom. Iza njih ostaje pustoš. Ničega nigde. Posle zadovoljenja svoga besa sam prestaje.  Dosadi sam sebi i onda kada njegov bes izgubi savaki smisao.
Bespuće.
Bespuće.
U bespuću sam.
Bila sam u bespuću!
U bespuću sam.
Ne znam više. Bili smo u braku nekoliko godina. Nisu pomagali lekari. Dete nije dolazilo na svet. Ništa nije pomagalo. Onda sam čula za nju. Lomila sam se kroz nepoznate ulice. Najzad sam ugledala kuću. Bela. Na prozorima zavese koje su sve samo nisu bele. Više su ličile na upotrebljene krevetske čaršave.  Žena mi je otvorila vrata.
- Tu si! Stigla si...! Sedi!...Deeete... kaaaažeš!..
Žmuuuri...Žmuuuri...
Sad ćeeemo mi to...
Saamo pazi...moraš ga doobro čuvati. Doobro!
Samo da donesem vode s bunara. To nije obična voda. Ona potiče iz najcrnjih dubina gde se dobro i loše mešaju. Zajedno imaju veliku snaaagu! Snaagu.
Seeedi.Ćuuuti!
Prsti su stvarali lagan vetrić koji je milovao njeno lice. Pre je to bilo neko talasanje, krivudavi gotovo opipljivi  tragovi pokrenutog vazduha.  Osećala je blagi dodir  bez pravog dodira. Osetila je pokretanje energije i ples u glavi u ritmu staričinih reči.
Ćutala je.
Slušala je.
- Dobro jutro
ladna vodo!
Mi tebe varice
a ti nama vodice i jarice
janjice i muške  glavice
i svake srećice.
Seedi, Ćutiii, sad ćemo još jednom!...I još jednom.Tri puta i Bog pomaže. Samo zapamti: Moraš ga dobro čuvati
...
Još mi kroz misli odzvanjaju reči. Čuvala sam ga. Svuda s njim. Čekala sam ga posle škole. Uvek sa mnom. Uvak sa mnom...Nikada sam...Nikada... Uvek sam mu govorila to je dobro, to nije dobro...To ne smeš...Taj nije dobar...Ta nije za tebe... Taj nikako, ta nikako... Nisi dobar! Nikako ne valjaš! Nećeš da me slušaš!
Bože! Bože!
Zašto me nisi uputio?!
Muko moja...Muko moja...Šta ću zateći? Kako ću? Da li sam je dobro razumela pre toliko godina? Kako je trebalo da ga čuvam?
...
Belina bolničke sobe disala je hladnoćom. Mirisalo je na jod i alkohol. Stalak sa infuzijom je ne odavajući emocije stajao kraj uzglavlja. Lagano je kapalo. Lagano je iz cevi teklo u venu. Pokušavalo  je da  u život vrati  beživotnog.  Spašen je u zadnji čas.  Za debljinu igle je izbegao kraj.
...
- Nema druge. Opet kod nje. Možda...

Za nju: slikana svili ,,Blizu, a daleko,,

петак, 21. октобар 2016.

...Uroci poleteše...

Dok je polako, u  laganim zalogajima žvakao svoj sendvič, hteo ili ne, do njega je dopirao razgovor .
- Daj mi svoje brojeve, da ti izračunam...
- Šta da mi izračunaš, mene to ne interesuje...
- Daj mi, mene interesuje ...
Pokušao je svojom unutrašnošću da izbriše zvuk iz svojih ušiju. To je mrzeo najviše na svetu.
Nikada ne bi priznao...
Srećom pauza je brzo prošla, pa je mogao svoju ljušturu da prebaci preko leđa i da bez razmišljanja obavlja svoj, sada već rutinski posao.
- E, jesu lude, čime se one zanose. Na šta one troše svoje vreme... Lude, potpuno lude. Ne daj mi Bože takve žene!
Dan je proleteo. U večernjoj dokolici, dok je pomoću daljinskog upravljača listao kanale na televiziji i nije pronalazio ništa zanimljivo i dok se sav teret turobnog života sručio na njega, bez naznake za razvedravanje, s nepoznate TV stanice je doprla informacija o astrološkim posmatranjima i o tome da je baš toga dana došlo  do poklapanja kosmičkih sila koje pozitivno utiču na uroke...
...
- Molim Vas majstore, da me odvezete do Cuke. Da li znate njenu adresu, ili da tražim po džepovima?
- Znam, ne brinite.
- Moram majstore, muka me je naterala...
- Ništa ne brinite, nema dana da nekoga ne odvezem tamo...
Brzo je ugledao omanju belo okrečenu kućicu. Žurno je uzašao iz taksija, plativši i rekavši majstoru da zadrži kusur i da ga sačeka, jer stvar neće dugo trajati..
- Kako želite... - Majstor je slegao ramenima.
Na prozore su bile navučene bele neprovidne zavese, doduše belina im je bila sumljiva, nalik donjim krevetskim čaršavima. Majstora je kopkalo... Prvo je izašao na vazduh... Napravio je par koraka oko auta... Primakao se prozoru.
- ... urok .. kažeš... urok... znam ja za urok... čekaj samo da vidim... to... to... jeste...
Iza zavese je dopirao miris isparenja vode u koju su bačeni užareni komadi olova. Skskkkkkssssssss..skkkksssssssssssssskkkssssssss, skkkkkskssssssssss..
- ...Jeste, jeste... Sad ćemo mi to...sad...
Urok ide putem
nosi tikvu
tikva pade:
uroci poleteše
ko vetar po gori
ko rosa po travi
izmeriše visine
i dubine
odoše daleko
di žarko suce ne sija
di oro ne peva
di koka ne kvoca
di krava ne riče
di ovca ne bleji
di danak ne ječi
di sekira ne zveči
di mećava nema
di se Bog ne moli
di svog semena ne sije
ni na mokru mosta
ni na kamenu mozga
ni u tikvi suda
ni u pevcu strunje
ni u vuku zvona
ni u vučici roga,
ni u ..Kako se ono zoveš?
ni u Svetislavu uroka.
Sad još jedared!
Ide urok...

Majstor se brzo odmakao od prozora pogođen mirisima podzemlja i reči obojenih belim lukom. Slošilo mu se. Ušunjao se u auto...

- Evo me, idemo...
...
- Kosmičke sile. Poklapanje meseca. Čišćenje od uroka. Do ponoći. Koliko je to sati?
Ustao je. Širom je otvorio prozore. U sobu je uleteo svež noćni vazduh.
Stao je.
Rukama se naslonio na hladan lim koji je štitio drvo od truljenja. Pustio je da lepota hladne mesečeve svetlosti onako pročišćena od svih ovozemaljskih zala padne na njega. Pustio je da daleki, nedostižni, lepotom začinjeni mesec  spusti svoje blaženstvo, da ga osvetli i prosvetli njegovu dušu.
Dugo je tako stajao.
Bez misli, bez osećanja, bez namera. Nije osećao uroke. Nije osećao zlobu. Nije osećao bedu i nemaštinu. Nije osećao strah.
Disao je.
Disao.


понедељак, 17. октобар 2016.

Bodler i ja

Dokoni

Love u mutnoj ravnici

Mornari

U moru nebitnih

Od zabave

Ljude

Love

Kroz stoletne šume hodajuć

Često

Ne videć lepotu u njima


Albatrose


A vrane jesu

Silne

Dane provodeći prazno

Morske


Školjke u crnici tražeć

Ptice

U Nebesa  bez očiju gledajuć.

недеља, 16. октобар 2016.

Pušten s lanca ili dva ovčja buta

S prvim jesenjim danima u selo se uselila,  poput magle nečujno i tiho,  misao o dugoj zimi. Traktori su brujali na sve strane, noseći sve što se moglo nositi iz širokog atara.  Svako je grabio deo lepog vremena da smanji preostali posao. Žutelo se nebo, žuteli su se oblaci i oči su postajale žute.
S rane jeseni ljudi su se manje družili. S prvim mrakom zatvarali su se u topline svojih soba. Samo su mačori svojim baletanskim telom pokušavali da dosegnu zvezde.
Psi su povučeni u drvenu unurašnjost svojih kućica čamili čekajući gazde da ih puste s lanca, pa da onima na krovovima pokažu veličinu svoje šape.
Te večeri je porodica večerala lepo. Krompir u plehu, pored kriške sveže isečene ludaje i  pokoje rebarce svinje, zaostalo i nekim čudom, pronađeno na dnu zamrzivača.
Biće i koja kost za Lakija.
- Da li to neko ide kad Laki tako laje?
- Nema to nikoga, ne laje tako kad neko dolazi. Upaliću svetlo!
- Sušaj!  Ućutao je!
Kratko vreme, samo delić sekunde laveža psa nije bilo. Onda je opet počelo žešće nego pre.
- E, ovaj ker, ne da čoveku na miru da večera. Nek sačeka, biće i za njega. Jesi li mu dala nešto za ručak?
- Jesam , onaj paprikaš što je ostao, ne znam zašto laje. Izađi da vidiš. Izađi!

- Laki, ćuti!

Začula se neobična tišina, a zatim opet lajanje.

- Laki ućuti, posle ćeš...

- Samo laje! Ne sluša me! Eno ga opet! Iziđi ti!
- Ja, što ja, kad si ga dovodio bio je to tvoj pas!? Ja da izađem, ja!
Ipak se podigla i izašla. Laki je na svom lancu ispravio malo telo i kao i uvek veselo je zamahao svojim repom. Pomazila ga je!
- Laki, ćuti, sad će biti!

Lajanje se nastvilo opet!
-  E, sad je dosta, taj ker!
- Laki, dosta je, dosta!

Taman je ustima prineo rebarce, ne bi li oglodao poslenje parčence fino ispečene masnoće, kad se lajanje pojačalo.
-Sad stvarno nečega ima. Idem da ga pustim , da vidim šta će biti.
Pušten s lanca, Laki je odjurio prema dnu bašte. Snažnim lajanjem pomešanim s režanjem odavao je trostruku svoju veličinu. Gazda je pojurio za njim.
Oči su se brzo navikle na mrak.
Ostao je zabezeknut. Na dnu bašte ležala je zaklana i napola istranžirana ovca. Nedostajala su  dva zadnja buta. Uleteo je u kuću i ženi rekao
- Zovi policiju!

Crtež: Bunar.

среда, 12. октобар 2016.

Let

Let

Letim kroz vreme,
Letim između ruku u nevreme,
Letim izmeću redova,
Letim u nadanja nova.
Ćutim .
Nosim.
Govorim.
Slušam.
Po ko zna koji put
Glavom utirem put.
Ćutim.
Nosim.
Govorim.

Parkinsonov kafa - ples

- Nemoj da brineš! Ja ću ti pomoći! Mogu ja to! Ne sekiraj se! Ti mnogo radiš. Pa deca.
Pa sve. Ja sam tu !
- Dobro, hvala ti... Imam šestomesečni  račun. Ponela sam kući. Pa, ne mogu ceo dan biti na poslu...
Letnji dan je brzo odmicao. Popodne je polako prerastalo u veče. Veče je pretilo noćnim mirom. Posao se morao završiti.
- Ovi kao da su šleper banana pojeli. Kakva je ovo reprezentacija? Jaoj! Kada li ću biti gotova?
- Bićeš, bićeš! Sad ću ja skuvati kafu, pa ćeš lakše.
Vremešni šporet je, iako je džezva bila mala,  sporo zagrevao vodu. Sporo zagrevanje je donelo veliku nervozu, a  Parkinson se pojačavao. Dugi mršavi prsti su drhtali protiv volje vlasnice.
Kako je bila svesna drhtanja svojih ruku , trudila se da se ne primeti nedostatak, a drhtanje  se  pojačavalo.
- Prokleta ringla. Baš neće!
Najzad je voda provrila. Zakuvala je kafu. Paperje fino mlevene ,,Jakobs" kafe se razletelo po glatkoj površini radnog dela. Uzela je truleks krpu i tajnim pokretom je uklonila braonkasti sadržaj.  Osvrnula se svojom najvećom brzinom u nadi da niko nije primetio.
Niko nije primetio.
Osim mene, a ja sam tek devojčica sa plavom kosom i plavim očima koje liče na njene.
Sipala je vruću kafu u male porcelanske šoljice čija se spoljašnjost presijavala oživljavajući aristokratiju francuskih kraljeva. Sedef na ivicama oslikanih haljina  im je davao posebnu draž.
Od kuhinjskog dela do stola su potrebna dva koraka. Dva koraka su se pretvorila u dva metra, dva metra u dva kilometra, dva kilometra u nemerljivo rastojanje.
Ruke su drhtale.
Kafa se razlila prvo u malu tacnicu uspod šoljice.
Ruke su drhtale.
Tacnica nije mogla da zadrži mnogo toga. Tečnost se prelila preko stola i preko papira. Svojim širenjem je grabila izvode iz banaka, račune firme, virmanske naloge i rešenja za poreska oslobađanja. Kafa je plesala sa svakim drhtajem ruku. Koraci su se mogli meriti sa lepotom koraka plesne dvorane.
Plavo se zaledilo.
Plavo je napravilo bujice preko upalih obraza moje bake.
Tetka je odskočila bleda kao uštirkani čaršav na Suncu.
- Nije to ništa. Nije to važno! Sad ću ja to! Nemoj plakati,  molim te.
- Kako, kad...gledaj...
- Nisu važni papiri! Opraćemo!
Truleks je lagano brisao papir po papir. Nežno, nežno...
Na šporetu se kuvala nova generacija kafe. Polako je provrila. Usula se u male šoljice. Šoljice su odnete na sto.
Sve su to uradile  neke druge ruke koje nisu drhtale.

Najviše je volela jorgovane. Volela je njihov miris s kasnog proleća. Za nju.Jorgovani na svili!

четвртак, 06. октобар 2016.

Gvozden

Tog je jutra sve bilo isto kao i prethodnog, u stvari  isto kao i svakoga jutra. Učmala palanka je disala jednakim ritmom.
 Nedostajalo je samo par dana, pa da ludnica otvori svoja vrata i da sjaj novogodišnjih praznika donese nemir. Lagani posustali koraci  stare godine su umorno prolazili noseći sa sobom nagomilane probleme, muku, a nekima i oronulo zdravlje.
Toga jutra isto društvo je kao i svakoga jutra mirno sedelo na svojim sedištima. Autobus se spremao za polazak.
Tačno na vreme.
Poštovana je želja  sanjivih putnika da stignu na svoju prvu jutarnju kafu pa da zagrejani i okrepljeni počnu radni dan.
 Nekoliko učiteljica, profesorka, šofer i kondukterka.  Naravno i on.
Poštar. ( Radi u PTT, pa otuda poštar.).
Kada ga je majka prvi put dodirnula svojim nežnim prstima i kada   osetila mekotu  njegovog majušnog tela, da bi oterala sve zle duhove, dala mu je ime Gvozden. Pretvorio se i stasom i glasom u Gvozden - čoveka iz bajke.
Kroz život je nosio osmeh. Spreman za šalu i bezazlenu opasku na svoj i tuđ račun.
Toga jutra ćutljiv. Jedva čujan pozdrav se teško iscedio sa pomodrelih usana. No i to nije za čuđenje, ustane čovek prazan, težak samome sebi, a ne drugima.
Autobus polako klizi prelazeći prve kilometre. Gvozden se podiže sa svoga sedišta , polako prilazi vratima i neljudskim glasom mrmlja.
- JJJJJDrrr- Nerazumljivo.
- Njeeeeee dooo- Nerazgovetno.
- Jjjjj khhhhhhh- Zbunjujuće.
Šofer shvata situaciju. Usporava. Staje, otvara vrata ne bi li u ugrejani autobuski vazduh ušlo malo svežine. Sa otvaranjem vrata krupno telo se stropoštalo i svom snagom je udarilo o tlo. Začas se ženska ekipa stvorila oko njega. Jednu je krupna šaka zgrabila  za nogu, drugu za ruku. Treća ga je podigla na krilo da ne leži na smrznutoj travi, četvrta je donela vlažne maramice, peta je zvala hitnu... Ženske ruke su ga raskopčavale, brisale ga vlažnim maramicama...Kodukterka je pozvala hitnu.

- Gvozden je gotov!
- To mora da je infarkt!
- Sigurno!
- Jeste li videle kako je pomodreo?
- Kako me je držao za nogu!
- Mene za ruku!
-Ne pušta, jedva ga lekar iščupao!
-Jedva ga strpali na nosila!
- Jaaadan!
-Valjda će biti dobro!
-Meni se ne čini...
 ...
- Ne znam šta mi se desilo, ali znam da su oko mene bile lepe žene i da su me mazile! Mnogo nežnih ruku, mnogo...
Ogjednom su žene zaplesale kolo uz najlepšu muziku na svetu.
Postale su vile.
Doticale su me sa bezbroj najnežnijih pokreta svojim hladnim prstima. Njihove kose su preko moga lica stvarale providnu mrežu. Grabio sam vazduh.
Oči sam držao čvsto zatvorene.
Rukama sam pokušavao da uhvatim neuhvatljivo. Stalno su mi izmicale.
Najzad sam jednu uhvatio za ruku. Postala je anđeo. Jednu sam uhvatio za nogu. Postala je anđeo. Anđeoski glasovi su prerastali u pesme sa Nebesa.
Postao sam deo Nebesa.
Postajao sam anđeo.
 Melodije.. .
Zvukovi savršene  beline i istančano isčišćenog tona su me obavili. Bio sam u Raju.
Bio sam u Raju!
Nisam pokušavao da otvorim  oči. Predao sam se. Nisam želeo ...
Probudio sam se bolom u ruci. Sa metalnog stalka je visila boca infuzije. Plakao sam.
...
Gvozden je u očekivanju praznika pomešao lekove. Popio je ono što se ne pije zajedno. Organizam je reagovao kako je reagovao.
...
- Dobar dan Gvozdene! Kako ste?
- Dobro, dobro, hvala , hvala...
- Gvozdene, ako su nekima žene došle glave, Vama su žene spasle glavu!
- Neka Bog čuva žene! ... Vile i anđeli se čuvaju sami! Ehhhhhhhhhh!
...

 Uspavana, mirna, utonula u zimsku tišinu ravnica je ćutala. Ostala je sama dok su praznici davali.
Slika na svili ,,Zima". 

среда, 05. октобар 2016.

Ranojutrenje

Poslednji noćni dah se lagano pretvarao u nagoveštavajuću svetlost. Užurbani bat koraka blago je odzvanjao pustim ulicama.
Gde su nestali?
Gde su nasmejani?
Gde su radni?
Tekle su reke,
Bujice su nosile
Gde su ljudi?

Isto društvo svakoga jutra. Primeti se ko nedostaje. Spuštam se na hladno sedište starog autobusa. Pregurao je on mnogo kilometara, odvozio je i dovozio.
Tuguje skoro prazan.  Najuporniji su ostali.
Medicinska sestra spava zavaljena u svom sedištu. Glava joj je klonula. Predala se nagomilanom  umoru. Na prvom sedištu dve žene pričaju svoje snove. Blago se nasmeju, pa ućute.
Zatvaraju oči.
Dremaju.
Na istoku  crveno. Lorka je trebao pevati
,,Crveno , volim te crveno".
 Ostajem bez daha. Lepota crvenog obuzima ravnicu. Postaje crvena. Neobrani kukuruzi su crveni. Strnjika crvena. Crvena su i jata čvoraka.
Žurno uzimam telefon. Pravim snimak, dva, tri. Uzimam deo večnosti znan samo meni. Moje oko je budno. Upijam novu svetlost. Upijam novi dan.


Autobus grabi
napušta lepotu.
On je gospodar.

Nekoliko petooktobarskih ranojutarnjih snimaka.