Buđenje proleća, buđenje svesti, buđenje savesti, buđenje ljubavi, buđenje...
Lepo napisa Laza Kostić, životnu istinu u nekoliko strofa,
Nije li se svako našao u nekoj posebnoj situaciji , sam, oslonjen na samoga sebe, na svoje unutrašnje biće, prepušten svojim mislima. Možda smo tada tražili pomoć bez glasa, od svojih bližnjih ili potpuno nepoznatih lica? Možda smo se nalazili u nekim životnim izmaglicama kada se ne čuje ništa osim samotne teške tišine koja odzvanja kroz celo ljudsko biće?
Buđenje, obnavljanje života, početi iz početka isto, drugačije? Koliko smo se puta zapitali da li smo ispravno odabrali put?
Da li smo zalutali?
Isplivali?
Pronašli ono za čim svi tragaju?
Tešku tišinu prvi put sam osetila na Kopaoniku. Gusta magla! Nikada do tada nisam shvatala ni razumevala pojam- magla kao testo-. Ona teška. Srce se stegne, htelo bi da se umiri, predahne, a ne može. Lupa jače zbog straha koji belina magle utiskuje u nas same. Prvi put sam se tada osetila potpuno samom. Ništa oko mene. Samo debeli slojevi snega, a hladnoća i težina maglene planine se rasplinuli i caruju.
Sledeći osećaj lebdenja između jave i sna je bio ništa manje stravičan. Svojom voljom sam se odlučila na operaciju misleći da je samo rutinska. Dakle čista sreća pa se nisam interesovala o onome što me čeka. Bila sam oslobođena svakog straha. Mirna. Bez trunke premišljanja. Snašla me je jedna sasvim druga tišina, nešto što nisam pretpostavljala da može tako da izgleda. Od svesnog razgovora do apsolutnog mraka bez misli i osećanja. Možda su prave reći za to -među javom i med snom-.
Mrak u deliću stotinke, crn, precrn i pretežak , bez bola, bez misli, bez bilo kakvih sećanja, osećanja, bez ičega, potpuna praznina i samoća.
Posle četiri sata nepostojanja, neosećanja i nesećanja kroz slojeve vremena dopire do mene neko komešanje, nejasni zvuci i sasvim jasno razaznajem muški glas :
-U rukama Mandušića Vuka ..
otvaram oči i igovaram
-Svaka puška bije ubojito...
-Ej, naišao si na nekog ko zna...
Čujem smeh i opet tonem u san...
Čak nisam znala da li se to stvarno dogodilo ili je bilo između jave i sna. Ipak je bila java, dobila sam i potvrdu o celom događaju!
Šta je ljudski mozak? Kakvo je stanje u kom se nalazimo opijeni ko zna čime i šta je to što nas podstiče na BUĐENJE?
Slika sa istim imenom Među javom i med snom!
Lepo napisa Laza Kostić, životnu istinu u nekoliko strofa,
Међу јавом и мед сном
Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
Nije li se svako našao u nekoj posebnoj situaciji , sam, oslonjen na samoga sebe, na svoje unutrašnje biće, prepušten svojim mislima. Možda smo tada tražili pomoć bez glasa, od svojih bližnjih ili potpuno nepoznatih lica? Možda smo se nalazili u nekim životnim izmaglicama kada se ne čuje ništa osim samotne teške tišine koja odzvanja kroz celo ljudsko biće?
Buđenje, obnavljanje života, početi iz početka isto, drugačije? Koliko smo se puta zapitali da li smo ispravno odabrali put?
Da li smo zalutali?
Isplivali?
Pronašli ono za čim svi tragaju?
Tešku tišinu prvi put sam osetila na Kopaoniku. Gusta magla! Nikada do tada nisam shvatala ni razumevala pojam- magla kao testo-. Ona teška. Srce se stegne, htelo bi da se umiri, predahne, a ne može. Lupa jače zbog straha koji belina magle utiskuje u nas same. Prvi put sam se tada osetila potpuno samom. Ništa oko mene. Samo debeli slojevi snega, a hladnoća i težina maglene planine se rasplinuli i caruju.
Sledeći osećaj lebdenja između jave i sna je bio ništa manje stravičan. Svojom voljom sam se odlučila na operaciju misleći da je samo rutinska. Dakle čista sreća pa se nisam interesovala o onome što me čeka. Bila sam oslobođena svakog straha. Mirna. Bez trunke premišljanja. Snašla me je jedna sasvim druga tišina, nešto što nisam pretpostavljala da može tako da izgleda. Od svesnog razgovora do apsolutnog mraka bez misli i osećanja. Možda su prave reći za to -među javom i med snom-.
Mrak u deliću stotinke, crn, precrn i pretežak , bez bola, bez misli, bez bilo kakvih sećanja, osećanja, bez ičega, potpuna praznina i samoća.
Posle četiri sata nepostojanja, neosećanja i nesećanja kroz slojeve vremena dopire do mene neko komešanje, nejasni zvuci i sasvim jasno razaznajem muški glas :
-U rukama Mandušića Vuka ..otvaram oči i igovaram
-Svaka puška bije ubojito...
-Ej, naišao si na nekog ko zna...
Čujem smeh i opet tonem u san...
Čak nisam znala da li se to stvarno dogodilo ili je bilo između jave i sna. Ipak je bila java, dobila sam i potvrdu o celom događaju!
Šta je ljudski mozak? Kakvo je stanje u kom se nalazimo opijeni ko zna čime i šta je to što nas podstiče na BUĐENJE?
Slika sa istim imenom Među javom i med snom!
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!