Nesebična dobrota -moj ujak Boža!

    Koliko je zaboravljene dobrote izmaklo iz naših ruku?
    Koliko smo sami dobra učinili i zaboravili?
    Koliko dobra su drugi učinili nama?
    Koliko su nama drage osibe činile dobra, a samo mi znamo?
Ovo je jedna takva priča. Priča o nesebičnoj dobroti. Dobroti bez senke. Za to je dovoljno samo ime:
   Boža!
Mnogo vremena je provodio na teniskim terenima Kikinde, družio se s decom pa ga prozvaše Božanstveni! Verovatno zato što  niko kao on nije znao da izravna šljaku na terenima ili da je zalije. Umeo je da priča tako lepe priče, šalio se, širio je pozitivnu energiju. Bio je veliko dete.
                             Moj ujak !
    Nema ga već nekoliko godina, a baš danas ga pomenusmo i nasmejasmo se na njegov račun. Neće nam zmeriti kao što nikada nije. Sa nama decom nikada nije imao problema.
    Sa odraslima ..?
    O tome neću, ja spadam u decu!

Neverica

   Svi smo ga obožavali. U mladosti je ličio na Džejmsa Dina, kasnije mu se život iskomplikovao, pa je od sličnosti malo ostalo, moglo bi se reći da je ličio na Miku Antića. No jedno je sigurno. Imao je veliko srce i mnogo ljubavi za decu i životinje. Mačke su mu bile omiljena vrsta. Razgovarao je sa njima nekim njihovim nemustim jezikom. Dobro su se razumevali. Puštao ih je da leže pored njega na krevetu, mazio ih, poveravao im se i delio je sa njima dobro i zlo. One su ga gledale i samo žmirkale svojim sjajnim očima. Mogle su da se penju po njemu, da predu do mile volje, da se greju za vreme zimskih dana ili da se za vreme letnjih vrućina skrase u hladovini njegove sobe. Živeo je sam. Najviše pažnje je dobijao od svoje najmlađe sestre. Kako je sam izjavio nikada nije bio željan ničega. Na njegov sto su stizale razne poslastice i slane i slatke, ali Boža ne bi bio Boža da sve to nije delio sa svojim društvom. Stigne tako Badnji dan, posna hrana, riba. Taman za njega i mačke. Božić, stigle Karađorđeve  šnicle, sve je uredno podelio. Iseckao na male zalogaje, da se ne otimaju, da budu fine i kulturne, pa blag dan je...
    Vrhunac je bio  kada je domaću belolučnu fino nadimljenu i jos lepše prosušenu kobasicu podelio sa svojim omiljenim društvom. Sedi on za stolom, u ruci nožić, pa daščica i poduža kobasica, onako kako to Lale znaju da spreme, od jedno pedesetak centimetara...

Težak život

-Tebi, tebi, tebi, tebi, a tebi nema,  pa već si dobila. Čekaj drugi krug...e tako to vama, a meni ovo...

  Verujte da je ostao jedan centimetar kobasice.
Nisu mu mačke ostale dužne, nesebično su ga volele, znale su da ga dugo čekaju. Već se izdaleka primećivalo da nije kod kuće, od ćoška,  pa do ulaznih vrata bi se rasporedile i upirale svoje zelene poglede u smeru njegovog uobičajnog  dolaska. Čak posle pet godina koliko je prošlo od njegove smrti njegova miljenica krupna žuta  Miša dođe i sedi na stubu ulaznih vrata. Uporno ga čeka.
  Nikada nije jeo roštilj. Smetao mu je dim i nagorelost mesa, ali je zato mnogo pušio. To mu nije smetalo!
Jednom je uhvaćen kako izlazi iz ćevabdzinice sa najvećom pljeskavicom u lepinji koja se mogla kupiti. Na pitanje kako to da može da pojede roštilj, odgovorio je uz stid i zamuckuvanje:

  - Jao ...pa ti ne znas...pljeskavica je za mačke, a ja ću pojesti lepinju.

Pri tom nikakav dodatak u obliku priloga  nije tražio, jer one  to ne vole, vole samo meso!

  Voleo je da popije koju šašicu više. Jednom takvom prilikom, pošto su se odrasli povukli iz njegovog vidokruga, pa je ostao sam  i nije imao s kim da podeli svoje kritičko mišljenje o prirodi i društvu, ugledao je svog drugara vezanog za lanac. Naravno, odvezao ga je, pa je razgovor krenuo:
  -Ti si moj drug ...... pas samo ćuti i gleda ga svojim očima punim zahvalnosti.
  -Ti si moj drug... nemo potvrđivanje...
  -Ti si moj drug....    drug samo vrti svoj čupavi rep...
Pas od silne sreće ne zna kako da izrazi svoju zahvalnost, pa počinje da ga liže po licu. Prvo mu je prijalo nesebično iskazivanje pseće ljubavi. Milovao ga je, mazio ga, stavio mu na šapu celu svoju omamljenu dušu. Odjednom trgao i rekao:
  -Kakav si mi ti drug ?...
  -Pa ti nisi moj drug!...
  -Pa ti nemaš ni osnovnu školu!...
 S druge strane prozora čuo se samo prigušeni smeh. Sva neprijatnost je bila zaboravljena.

    Nismo znali koliko ga je ljudi poznavalo dok nije došao dan da ga ispratimo na večni počinak. Mnoštvo ljudi, poznatih i nepoznatih i mnogo članova teniskog kluba.

  Dugo nismo znali da postoje ove njegove fotografije i da su objavljene  na internetu. Baš takav je bio. Zahvaljujemo Darku Ivančeviću na trudu, dobrom zapažanju i lepoj uspomeni!

Trenutak radosti

http://www.darkoivancevic.com/gallery/street-life/