Prijatelji!

Danas  smo proveli predivan dan u prijateljskom krugu. U našem dvvorištu je moj suprug kuvao srneći paprikaš, pošto mu je hobi zimski lov kroz vojvođansku ravnicu. Lovinu nikada ne jedemo sami. Pozovemo naše drage prijatelje, pričamo, smejemo se i prisećamo se nekih bezbrižnijih vremena. Srneće meso mora odstojati u marinadi najmanje  dvanaest časova. Marinadu čine beli i crni luk krupno sečen, bosiljak, biber, lovorov list i ulje.Sve se lepo rasporedi  i dobro promeša. Pre samog kuvanja meso se ocedi. Ostalo je stvar majstora kuvanja. Izdinstan luk, začini  i kuvanje. Prvih pola sata na jakoj vatri, a zatim još oko dva i po sata na laganoj.  Onda sledi druženje, razgovor i dragi likovi višegodišnjeg druženja. Obično se pojede sve do dna kazana u kome se kuvao.

    Osnovna čovekova potreba jeste prijateljstvo. Ono nas povezuje od praiskona do dana današnjeg.
  Jedne letnje večeri suprug i ja slučajno sretosmo našeg prijatelja. Kako ga dugo nismo iznenađenje je bilo obostrano. Ono što ću zauvek pamtiti jesu njegove reči:

  ,,Kako je lepo videti draga  lica moje mladosti".

   Prisetih se stihova  Desanke Maksimović

,,Mladosti, mladosti da brzo prolaziš
ljudi kažu,
ali ja te nikada neću pustiti,
oko srca svoga postaviću stražu jednog
bola i jedne radosti!
OJ MLADOSTI!"...

    Koliko god sretali prijatelje svi imaju zajedničko : to što su nam DRAGI.
   Nekada u nekom periodu našeg života imali smo više ili manje vremena da se srećemo i da zajedno provodimo vreme, ali kao što Bajaga peva: Drugovi moji

  Ne čekajte praznike da posetite svoje prijatelje, posetite ih danas, prisetite se mladalačkih dana i vedrih noći. Sa svojim prijateljima delim svoje slike. Ova se nalazi u toploj kući moje prijateljice.

   Pozdrav svim prijateljima.