Ispred praznika

    Decembar.  Oštar zimski vazduh se lagano mreška, iskri se kao srebro na krljušti uspavane ribe zarobljene  negde u mulju ravničarske reke, pa samo ponekad blesne , kada se sivi oblaci otvore i pošalju sunčev zrak do samoga dna.
Sve u nekom iščekivanju hladnih dana.  Pravilno usmereno u iščekivanju praznika. Malo jeze, malo hladne izmaglice, malo jutarnje hladnoće bez mraza.
Dani se nižu.
Čini se da čovekov život protiče u stalnom čekanju. Ružno se ne čeka, ono samo dođe, nezvano, uz tešku reč, ćutanje, bol. Otrpi se, pa nekako prođe.
    Lepo se čeka, dugo, kako se godine nižu, čini se sve duže. Ipak dođe. Podeli se sa prijateljima i porodicom, prespava, pa se nastavi dalje.
    Ostaju lepe reči,ostaje osmeh i zahvalnost za podeljenu radost.
    Ne mogu da ne navedem :

  ,,I kada misliš da si stigao do kraja, da se put završio, otvara se novi put, sa novim uzbudljivim avanturama, put koji je još lepši od predhodnog, obojen sa još više nijansi sjajnih šarenih boja.
Da, život je ponovo lep, uvek lep."

  Lepe reči još su lepše kada dođu od drage  osobe.
                HVALA!

Neka i vaši pokloni ne zahtavaju novac, neka budu sitnica mali znak pažnje  napravljen s ljubavlju.  Ugradite u njega svoja  osećanja. Neka iz njega vrcaju dobra želje, neka kroz njega vaša duša zasija magičnim sjajem i neka se spoji sa svim vama dragim dušama.
Daljine razdvajaju i spajaju.
Onima koji su daleko daljina teško pada. Tamo negde se mnogo radi, tamo negde si sam, tamo negde, ali i ovde neko čeka samo lepu reč, samo pogled i dobru želju.
U duhu praznika setimo se onih koje davno nismo čuli, pozovimo ih i poklonimo im malo vremena. Svi će se bolje osećati!
  Ono što me čini srećnom jeste to što mogu da poklonim sitnicu načinjenu svojom  rukom.
Jedan od mojih poklona, na svili!