Tri Sunca!

Na  dalekoj planeti, u jednoj neobičnoj zemlji, vladala su divna stvorenja. Bele, ali biserno bele kože. Kože koja se presijavala na svetlu tri Sunca koja su se smenjivala u pravilnim intervalima, pa je dnevno tri puta mogao da se posmatra izlazak , ali se zalazak mogao videti samo jednom. Bilo je to vrlo neobično. Prva dva Sunca su čekala ono treće da izađe, pa da zajedno dočekaju vreme za smiraj.
Ta belina ih je odvajala od svih stanovnika galaksije. Neki su im zavideli na tome, neki su ih obožavali , a neki i sažaljevali. Tako beli teško su se uklapali u druge sredine. Doduše oni to nisu ni želelei.Postavljali su se superiorno i Bogom dano.
Njihov životni ciklus je bi posebno interesantan. Svi stanovnici te planete su bili veoma ponosni na to. Detinjstvo je trajalo kao i svako drugo, ali je zato mladost trajala duže. Nešto što se nije moglo objasniti i na čemu su njihovi naučnici neumorno radili jeste baš to: dužina njihove mladosti. Samim tim  produžavao im se život. Starost je za razliku od ostalih ništavnih stvorenja dolazila veoma sporo.
Svi su bili obrazovani, školovani, govorili su književnim jezikom i veoma lepo su umeli da kontrolišu svoje emocije. Skladan i miran život je donosio obilje. Visok standard i moderno digitalizovano okruženje doprinosili su osećanju sigurnosti i nemale nadmenosti.
Uživali su u lepom vremenu, bili su zaštićeni od uticaja o kojima su samo povremeno slušali kao pritajeni eho, koji je dolazio iz dalekog svemira. Nedostatak energije, gašenje Sunaca,  pogrešno sklapani savezi i propadanje civilizacija,  jednostavno nisu obraćali pažnju na to. Zatvarali  su svoje okruglaste iskričave oči i  nemarno su odmahivali glavom.
-Ipak su to samo glasine koje nas se ne tiču!
-Sve je to daleko...
-Neka se oni brinu...
-Nama je dobro....
-Zašto bismo brinuli?
- Neka se sami potrude da im bude bolje!
 Imali su svoje praznike, svoje slobodno vreme, svoje privilegije o kojima su stanovnici svemira mogli samo da sanjaju.
Nesvesno, uljuljkali su se, postali su tromi.  Svojim istančanim čuima su počeli da osećaju da nešto nije u redu,ali su bili daleko od istine. Počeli su da posmatraju jedni druge. Uočavali su nepravilnosti. Lica im nisu bila lepa, lepa je bila samo  ona neobično blistava biserna koža. No zbog toga su bili posebni.
Odjednom su se na  bisernoj koži pojavile sitne tamne tačkice. Prvo su se stidljivo sklanjale i bile jedva vidljive, a zatim su dobijale snagu i širile se.
Stanovnici su se zbunili, počeli su da viču, počeli su da se svađaju. Glasniji su optuživali one manje glasne i ubeđivali ih u  njihovu krivicu.
 Počeli su da osećaju ogromnu glad za svađom  koja je proždirala njihova, do nedavno tako savršena tela. Glad se širila  u koncentričnim krugovima i niko je nije mogao zaustaviti.
Oni sa otvorenijim umom su pokušavali da uvedu harmoniju u poljuljano društvo, ali bez uspeha. Glasnost je prelazila u vrisku i svaki razum je bio nadjačan.
Nastupila je kriza identiteta. Sve se uskomešalo i vrilo je kao u najstrašnijem kazanu , kako su čuli, Danteovog pakla.
Onda su se setili stanovnika drugih planeta, pohrlili su po pomoć. Sreli su po kojeg neuglednog stvora, koji je kada bi ih ugledao, zatvarao oči i okretao glavu.
I dan danas se iz njihovih, sada već zapuštenih domova ori glasna vika. Ni tri Sunca nisu uspela da povrate biserno beli sjaj  nihove kože.
Neki su za sve krivili Tri Sunca. Da su imali jedno, problema ne bi imali. Stopili bi se sa onim jadnicima, disali bi kao oni, bili bi neprimetni u njihovom ne sjaju. Ovako sijaju bez svoje zasluge. Dobili su nešto bez rada, bez borbe, doduše dosta toga su izgubili, nestaju. Te stalne svađe ih razdiru, od njih ništa dobro nije došlo. Čuli su da su drevne civilizacije tako nestajale. Čuli su da je jedna planeta koju su zvali Plava planeta i koja je imala samo jedno Sunce imala svoj procvat, napredovala je nauka, napredovala je tehnologija. Što je veći bio napredak to je planeta više stenjala. Polarne kape su se prvo polako topile, pa onda sve brže. Nestajali su gradovi u vodi. Nestajale su životinje. Nestajali su oni sami. Ako su se nekada ratovi vodili zbog nafte i vode, kasnije su se vodili zbog životnog prostora.  Zbog kopna.
Samo oni sa širokim vidicima su gledali potamneli sjaj svoje kože i obarali pogled.