Nedeljno popodne!

Tog nedeljnog popodneva je posle kratke dremke kojom je oterala umor koji se nataložio tokom celje nedelje oslušnula život koji je dopirao s polja. Nije bilo mnogo zvukova. Bio je više neko pritajeno ulično disanje i neki prikriveni mir. Više tiho, nego glasno. Poneki usamljeni zvuk automobilskog motora sa nekim zakasnelim gostima na nedeljni ručak. To ju je podsetilo na jedno davno nedeljno popodne sa sasvim drugačijim tonovima, bojama i zvucima. Sve zajedno činilo se kao zov daleke mladosti koja je minula i otišla da živi neki drugi život na dalekom mestu.
 Posle divnog jutra i uživanja u razgledanju starog grada pošli su brodom u svoje odmaralište. Neobičan sklop mladosti slučajno upoznate i  kako je to samo mladosti svojstveno prijateljstvo koje će se pamtiti dugo. Milena, Olga, Danijela, Nenad i Rade ponašali su se kao da se oduvek poznaju i da znaju sve jedni o drugima. Onako mladalački bezbrižno raširenih ruku i neopterećeni brigama smejali su se i zauzeli svoja sedišta na otvorenoj terasi broda. Rade se držao po strani. Ostali na to nisu obraćali pažnju. Pa svako ima prava na svojih pet minuta tišine. Malo po malo more je postajalo nemirnije. Bezazleni talasi su prerastali u nešto ozbiljnije, a brodić se sve više ljuljao. Bočne strane su se preteći približavale površini mora.  Nošeni ludom avanturom,  devojke i Nenad su uživali i svako približavanje broda vodi doživljavali kao novo uzbuđenje, kao novi izazaov. Konačno su u tišini koja je dolazila od njihovog saborca prepoznali strah. Rade je sedeo u mukloj tišini opšte vreve koja se dešavala oko njega.
-Šta je sa tobom?
-Zašto ćutiš?
-Pogledaj lepotu oko sebe!
-Uživaj!
Rade je i dalje ćutao. Bled, beo kao kreč, grčevito se držao za ogradu koja ga je delila od uzburkanih talasa.
-Ma, daj, hajde, ako te je strah uđi u kabinu!
Ništa se sem tišine nije moglo čuti iz poluotvorenih pomodrelih usana. Društvo se uozbiljilo i počelo pomnije da posmatra svoga prijatelja.
-Ja...ja...
Iščekivanje reči je dugo trajalo.
-Ja...ja...ne znam baš najbolje da plivam!
Pogledali su se ne verujući. Pa svakodnevno je išao na plažu, na kupanje...Najednom im se razbistrilo. Nikada u vodu nije ušao bez dušeka. Nikada u vodu nije išao sam. Uvek je nosio neko pomagalo, bilo loptu bilo mali jastučić na naduvavanje.
Posle prvog šoka nastupilo je opšte oduševljenje. Smeh i nova cika. Ni Rade nije odoleo. Morao je da se smeje sam sebi. Iako su obećali da će ga spasavati i da nikako neće dozvoliti da svoj život završi u vodama uzburkanog mora, gvozdenu ogradu broda nije puštao. Jednim okom je pratio kamenitu morsku obalu stalno proračunavajući i procenjujući koliko metara bi trebalo da ga spašavaju.
-Bolje da pazim, ko zna da li će ove lude oko mene biti sposobne za neki tako plemenit čin kao što je spasavanje moga života!
Leto ponovo, ali naredne godine. Milena i Olga opet kreću na more. U Beogradu će posetiti Radeta koji je u bolnici. Lako pronalaze bolnicu i bolničku sobu. Na krevetu leži nepoznati mladić sa poznatim crnim  očima. Prepoznao ih je. Osmehnuo se.
-Idete...na more...bez mene...pazite na vožnju brodom...
-Kako si?
-Da li si imao posete danas!
-Ne ali juče je bila jedna žena, ne znam kako se zove...
Kasnije smo saznale da ga je majka posećivala i da nije mogao da je prepozna.
Ostatak dana su dve devojke provele u tišini. Svaku su sopstvene misli vodile daleko i vraćale je  u bolnički park.
Nije stigla ni rana jesen kada su Radeta ispratili na večni počinak. Bio je tih dan, nedelja, sa malo zvukova, sa odmarajućom tišinom. Čulo se samo pritajeno disanje grupe mladih ljudi koji su došli da isprate svoga druga. Sako od njih je imao istu misao u glavi:
-Bilo bi lepo da smo mogli da izvršimo plemenit čin i da spasemo njegov život!

Za sećanje na svoga druga jedna slika na svili. Dve morske ribice!