Dobro se dobrim vraća!

Kolski put

Oduvek su se narodi doseljavali na ove prostore.

Još u davno vreme carica Marija Terezija je naseljavala Srbe kao čuvare granice. Teško i mučno su radili ne bi li preživeli i isušili močvare kojima je obilovala ova Panonska ravnica. Malo, po malo , tokom dugog niza godina naselili su se i drugi narodi. Neki su se stopili sa ravnicom i postali starosedeoci. Ljudi su se saživeli, borili se za opstanak, podizali generacije i suočavali se sa večitim svakodnevnim mukama.

Neki su dolazili u potrazi za boljim životom, neki su odlazili iz istog razloga. Mešali su se narodi i običaji. Nizale su se priče, legende, običaji. Ljudi su se poštovali i pomagali.

Sećam ga se kao starca širokog osmeha i velikih krpnih plavih očiju.Uvek mi se činio nekako zagonetnim. Činilo mi se kao da u tim očima ima skrivenog bola. Nekada je to bilo vidljivo, a nekada se skrivalo pod naslagama vremešnih bora. Okrugla glava je bila potpuno bez kose. Baš ni jedna vlas, a svetlost se sa ćelave glave odbijala pokazujući čitav dugin spektar, jer je imao običaj da se rukom pogladi i počeše. Valjda da odagna turobne misli. Valjda da odbije tragove prošlosti koji su uvek bili prisutni u najdublje skriveni. Sam sebi je nekada bio stran. Nije razumeo zbog čega mu se misli vraćaju i zbog čega su se baš njemu desile takve stvari. Nije se obazirao na poznate ili nepoznate. Nije se obazirao na okolinu. Otplovio bi sam na krilima sećanja u daleku zemlju gde je silom odveden, kao ratni zarobljenik.Odmah posle Vaskrsa, posle bombardovanja, mobilisan je. Još brže je došla kapitulacija. Onad je pošelo veliko stradanje koje je zahvatalo srpsku mladost.Mlade ljude bez životnih iskustava.

Doveden je u zarobljeništvo u Nemačku. Dugi marš, kroz za njega nepoznate zemlje doneo mu je bolest. Na turobnom putu su ih gađali kamenjem ,čak su mu na prevaru šinjel uzeli obećavši veknu hleba. Duboko razočarenje u ljude je još više otežalo ionako težak teret koji je nosio zajedno sa svojim saborcima. Sav se istopio, iskopnio, još malo pa da izdahne na tom putu. Savladala ga je bolest od koje je izgubio kosu i pretvorio se u starca preko noći. Ipak je nastavljao dalje dok su mnogi pored njega padali od iste bolesti i nikada više nisu ustajali. Nije razmišljao, samo je hodao, izgubljen ,besciljno, samo napred, napred, ionako sve to nema nikakvog smisla.

U magli se našao u krevetu, nije znao kako, ni zašto, kroz teško prozirni veo svojih misli je nazirao lice koje mu je nešto govorilo. Naprezao se da čuje, da oseti, da razume. Padao bi opet i opet u neki mutni mrak, bez zvezda i tračka one blage mesečeve svetlosti kroz koju se mogu nazreti bezlični obrisi. Ipak, polako se razdanilo. Razaznao je lice koje mu se obraćalo na nekom nerazumljivo srpskom jeziku

- Jeste li Vi Vasa, iz Kikinde?

- Jeste li vi ...

- Ako me čujete podignite ruku, dajte neki znak.

Jedva je razumeo svoje ime, jedva je razabrao da mu se neko obraća imenom, iako ovde svi govore Nemački, a on ništa ne razume. Ipak oči su počele da gledaju svetlost. Činilo mu se da prepoznaje lik nekadašnjeg dečaka kome je njegova porodica pomagala.

- Ja sam...

-Za sve što Vas budem pitao samo klimajte glavom, samo odobravajte, samo ... 

Naišla je grupa uniformisanih ljudi strogih  mračnih lica...

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Nemački nije znao, nije razumeo šta ga je mladi doktor pitao, nije bilo ni važno, od toga dana bilo mu je bolje. Dobio je lekove, a okruglo lice mladog čoveka ga je pažljivo negovalo.

Kada mu se pogled razbistrio, mladi lekar je rekao ko je. Objasnio je da su živeli nekoliko kuća udaljeni od njih u dalekoj Vojvodini. Ispričao je da se kao dete igrao u finoj prah prašini koja se podizala visoko u nebo kada bi kola sa konjskom zapregom prošla ulicom. Pamtio je kako ga je deda Janko nosio paorskim kolima do njihove kuće i kako bi mu u ruke stavljao najveću lubenicu tamno zelene kore koja se mogla naći u prikolici.

Sada se i Vasa sećao. Sećao se kako im je pomagao i odnosio hranu. Nekada mleko, nekada jaja, nekada malo masti. Sve je to njegova majka pokrivala onim u trenucima dokolice ručno vezenim peškirima i slala svojoj dragoj komšinici Nemici, od koje je čula samo lepe reči. Posle smrti starog Herra , Frau se sa sinom odselila u Nemačku kod svojih roditelja. Tamo je svoga sina iškolovala za lekara, koji je radio u bolnici pri ratnom zarobljeništvu i koji je u mnoštvu bolesnih prepoznao svoga dobročinitelja i tako mu spasao život.

Čitav život je kretanje, pomeranje u večitom krugu. Plivanje, ronjenje, potonuća. Nešto donese , nešto odnese. Neko pamti , neko zaboravlja.

Dobro koje se učini biva sačuvano od nekih nevidljivih sila i zapamćeno nepoznatim umom, pa se jednoga dana kada je to baš najpotrebnije vraća nazad. Tako se krug zatvara. Tako dobro pokazuje svoju ljudskost.

 

Kako kaže moja draga prijateljica:

- Ako sam ja dobra prema nekome, daće Bog, da neko, negde, bude dobar prema nekom mom!