Ko čeka taj dočeka!

Mirno i tiho nedeljno  popodne. Vrućina. Nebo se upalilo od isijavanja naše Zvezde. Gori nebo, ali i zemlja. Sve spava, leži, sklonilo se od velike junske žege i stahuje kakve će vrućine doći.
Samo kaktusi uživaju. Rascvetali se pod okriljem sunčeve svetlosti i lica okrenutih ka nebu upijaju dobrobit koja se kreće najvećom brzinom u poznatom univerzumu.
Prevalili su dalek put dok nisu našli svoje mesto pod nebeskom kapom. Možda im nije najbolje, ali im nije ni loše. Zadovoljni su.
Neki možda imaju više, možda su im cvetovi krupniji i udišu neki čistiji vazduh, možda se viče druže i više vremena provode na otvorenom, ali ipak dobro im je.
Bio u jednom crtanom filmu neki Kaktus car koji je bio zao, koji nikada nikoga nije voleo i koga niko niko nikada nije voleo. Kada se jednoga dana uz mnogo muka na njegovom telu pojavio prvi cvet, sve se promenilo. Za prvim je došlo još blistavo sjajnih i crvenih cvrtova. Kaktus car je oživeo, podmladio se i počeo je da živi sasvim novi i drugačiji  život!
Ako se samo malo potrudimo, ako širom otvorimo oči i odbacimo bodlje koje smo sami sebi nalepili , sigurno je da ćemo se i mi osećati bolje.
Ipak je život lep. Donese i odnese mnogo i lepih i ružnih dana, donese i žegu i kišu, donese i hladnoću i nezamislivu toplotu. Ako je čovek čovek, spreman je da sve otrpi. Stvoreni smo da donosimo i dobre i loše odluke. Stvoreni smo da budemo voljeni i da nas vole.
 Nekada nastradamo i imamo zbog toga mnogo problema, nekada bez muke prevazilazimo prepreke. Sve je to život.
Ne postoji ni najbolji, ni najpametniji čovek. Postoji samo čovek sa vrlinama i manama, sa padovima i ustajanjem.
Dobro je pasti, zato što će posle toga biti ustajanje koje je nešto najlepše što je moglo da se desi smrtniku kakav je čovek.
Dobre su i bodlje koje imamo, ali je dobro dopustiti kaktusu u nama da procveta!